Deveruša je napokon postala mlada

U pesmi se privlače minus i plus, u matematici uvek prevlada negativno, samo izgleda u fudbalu dva minusa daju – skudeto. Godinama je tumarao Napoli hodnicima tame i važio u najboljem slučaju za drugi tim Italije, skoro dve decenije pokušavao Lućano Spaleti da sa leđa zbaci teret gubitnika, zbog čega je malo ko mogao da pretpostavi da će večiti pratilac Juventusa u godinama dominacije Stare dame i toskanski stručnjak osuđen na poraze predstavljati dobitnu kombinaciju.

Posle dve sezone završilo se najromantičnijom sportskom pričom Italije, osvajanjem titule posle 33 godine čekanja. Klub koji mnogi simpatišu, ali niko osim fanatika na jugu države ne obožava i trener koga je deo javnosti uvek posmatrao kao drugorazrednog morali su da se spoje da bi napravili čudo. Ne samo u rezultatskom smislu, već i u igračkom. Odavno se nije desilo da neko ovako dominantnom pokori Seriju A. U dahu, a da to izgleda i smisleno i estetiski savršeno.

Primera radi, ovaj Napoli poimence nije najbolji u istoriji. Čak je pitanje da li je najkvalitetniji u ovoj deceniji. Dovoljno je setiti se da su ne tako davno pod Vezuvom igrali Edinson Kavani, Gonzalo Iguain, Lorenco Insinje, Marek Hamšik... Uvek je nešto nedostajalo da se popne na pijadestal. Teško da je i do trenera, jer su na klupi sedeli Karlo Ančeloti, Rafael Benites ili Mauricio Sari, u trenucima promocije daleko uticajniji u esnafu od Spaletija. Jedino što ni u jednom slučaju u klubu nije bilo hemije, tog dodatnog začina, koji spaja ljude različitih profila u mešavinu dopadljivu navijačima. Nešto je kvrcnulo sa Spaletijem. Večitim gubitnikom.

Ne znate šta ste propustili treći put

Da bi se razumela veličina njegovog podviga potrebno je vratiti se dve godine unazad. Trener je bio Đenaro Gatuzo, imao zicer kod kuće protiv nezainteresovane Verone u poslednjem kolu, pobeda bi značila potvrdu plasmana u Ligu šampiona, ali su nebesko-plavi, svojstveno njima, omanuli (1:1) i dozvolili Juventusu da ga trijumfom u Bolonji pretekne. Još se navijači nisu osvestili od šoka, a usledio je novi, pošto je gazda Aurelio de Laurentis očekivano smeno Rina i neočekivano doveo Spaletija.

„Nikad mlada, uvek deveruša“, čak su i pojedini mediji na ovaj način spočitavali Lućanu da nikad nije bio u prvom planu, nito odmakao od sporednih uloga.

U Napulju su delovali razočarano.

„Doveli smo gubitnika; nikad ništa bitno nije osvojio u karijeri; ko još računa pehare u Rusiji (dva prvenstva); njegove ekipe po pravilu počinju dobro, a završe loše“, komentarisalo se po ulicama i kafićima.

Ni u trenerskim krugovima Spaleti nije uživao poverenje. Ni kad je Udineze senzacionalno doveo do Lige šampiona, ni kad je predvodio Romu u prvom mandatu, jer i danas odzvanja prozivka Žozea Murinja rečima „zero tituli“ u vreme kad Lućano nije uspeo da ugrozi Inter, iako je u vitrine uneo dva trofeja Kupa Italije. Čak ni kasnije kad je osvojio ta dva naslova u Rusiji sa Zenitom, niti kad se vratio na Olimpiko ili sam vodio Nerazure, uvek je nešto nedostajalo. U Rimu je čak dozvolio sebi da pomisli da je veći od Frančeska Totija (svaka čast na ovoj tituli, ali fudbal nisu samo pehari, zbog čega je aura večnog kapitena Đalorisih glomaznija od blještavila tek krunisanog trenera), u Milanu je ulazio u konflikte sa Maurom Ikardijem i zato niko nije verovao da je u stanju da drži svlačionicu pod kontrolom. Još manje da istrči maratonsku trku do kraja, bez spoticanja.

S razlogom, jer je baš u Interu posle prvih 16 kola bio ubedljivo prvi (2017/18), a završio tek četvrti, mada se zaboravlja da je to bilo dovoljno da vrati klub u Ligu šampiona posle šest godina odsustva. S jedne strane pohvalno, a druge bi se javili sumnjičavi, isti onih koji su digli glas i sad posle silovitog starta sezone.

„Pašće Napoli posle Mundijala“, glasili su neki do komentara prilikom pauze.

Nova geografija Kalča: Jug detronizovao sever, De Laurentis i Lotito najavljuju dugu vladavinu

Tipično za klub koji je i ranije znao sam sebe da zaustavi. Kao što bi i Sapleti posustao u drugom delu sezone sa prethodnim timovima. Možda bi i sad da nije bilo Svetskog prvenstva, međutim, ispostavilo se da je 64-godišnji stručnjak dovoljno mudar da uči na sopstvenim greškama (najteže u životu) i sposoban da uoči da su ovo zapravo dve sezone u jednoj. Prva do Katara, druga posle Dohe. U obe je Napoli dominirao.

Deo javnosti će primetiti kako Serija A odavno nije bila slabija i da se je manjku kvaliteta došao do izražaja baš Spaleti, ako ništa drugo dugo prisutan u tamošnjem fudbalu. Takvi nisu daleko od istine, ali nisu do kraja u pravu. Milan je u sezonu ušao kao prvak posle 11 godina čekanja, Inter redizajnirao ekipu i vratio Romelua Lukakua s namerom da opet bude šampion, Juventus gajio nadu da može da se makar umeša u borbu za vrh, velika euforija vladala u Romi posle osvajanja Lige konferencije i dolazaka pojačanja poput Paula Dibale, Žoržinjja Vajnalduma i Nemanje Matića, čak se i Atalanti verovalo više očekujući da će posle izostanka evropskog fudbala naći način da bude konkurentna. Napoli se u najboljem slučaju smatrao kandidatom za mesto u Ligi šampiona. Ništa više.

(© Reuters)

Sve utemeljeno velikim kadrovskim promenama. Otišli su Lorenco Insinje, Dris Mertens, Kalidu Kulibali, Fabijan Ruis... Kvalitetni igrači, ali svaki od njih imao je povremene ispade sa gazdom De Laurentisom, dostigao vrhunac u klubu, želeo promenu i zbog toga je stadion „Dijego Armando Maradona“ delovao kao sredina koja vapi za promenama.

I stigle su. Jedna iz Fenerbahčea, a reč je o štoperu iz Južne Koreje. Druga iz Dinama iz Batumija. Pošteno govoreći, morali su i na jugu Italije, ti fudbalski fanatici, da lome jezik i(li) guglaju ko su Kim Min Jae ili Hviča Kvarachelija; nije baš da su Frank Angvisa i Đakomo Raspadori „zveri“ od igrača; čak se i o malom Đovaniju Simeoneu više govorilo kao Dijegovom sinu nego napadaču koji bi mogao da proširi vidike i rastereti Viktora Osimena.

Ispostavilo se da i u tako zahtevnoj sredini, zapaljivoj atmosferi trener može da nametne ideje, a one budu i racionalne i produktivne. Napoli ne samo da je igrao fudbal, nego se igrao fudbala. Taman kad bi pojedinci pomislili da će se okliznuti ponudio bi najbolju verziju sebe, zgromio Juventus (5:1), do trijumfa nad Romom stizao preokretima, a usput nudio izdanja kakva nisu uspeli ni Milan, ni Inter. Tačno, sudariće se za nekoliko dana u polufinalu Lige šampiona, međutim, drugoj vrsti takmičenja, gde je trebalo dobijati utakmice iz vikenda u vikend niko nije bilo ravan Napoliju. Sa Sapletijem koji je konačno „postalo mlada“ i stigao na sopstveno venčanje sa trofejom, dovoljno mudrim da pređe preko sujete (tako izražene u Romi i Interu) i poniznim da prihvati sporednu ulogu u klubu (glavna je i dalje De Laurentisova), možda i zato što nije imao „bukače“ u svlačionici, već suštinski neafirmisane igrače. A njih je lakše kontrolisati nego senatore, kad puste korenje.

Gori jug Italije, Maradona dobio društvo tamo među svecima (VIDEO)

Savremeni fudbal je takav da se pojedinačne sezone sve manje računaju kao dokaz vrednosti, meri se uglavnom konstantnost i dugotrajnost, možda će hiroviti Aurelio de Laurentis već u oktobru smeniti čoveka koji je Napolitance digao na noge, ali će Lućano Spaleti verovatno posle ovoga biti posmatran drugačijim očima. Ako ništa drugo makar će ostati uspomene. Na doživljaje kad Hviča uzme loptu i doslovce prođe sve čuvare kao da su čunjevi, Osimena koji daje čudesne golove; energiju sa tribina poput obližnjeg Vulkana, tim koji je disao kao Lesterov predvođen još jednim Italijanom isto u koži autsajdera; fudbal u koji su se svi zaljubili.

Onaj kad dva minusa daju plus. Teško objašnjiv, a svima drag.