PRELAZZI: En marche!

U toj zemlji mnogo vole reč “revolucija”, i ono što se događa ove sedmice uopšte neće oskvrnuti tu reč. Nije posredi zemljotres, jer svaka revolucija ima svoje uzroke, podsetiće nas istoričari; ne može nešto tek tako da se dogodi a da splet okolnosti nije vodio ka tome. U ozbiljnoj raboti nema efekta leptira, hoćemo reći...

Izazivač se pojavio da uzdrma sistem, mlad, poletan i skroz drugačiji; zameraju mu što je iz dobrostojeće familije, iz krugova koji se mogu nazvati finansijskom aristokratijom, neki kažu da on, u svojoj kuli od skupocene slonovače, ne može da razume obične ljude ni njihove želje ni potrebe, ali način na koji privlači mase istinski je zapanjujući.

Pre samo godinu dana, za izazivača smo čuli tu i tamo, neki su znali da se sprema za velika dela, ali nismo se uistinu nadali da može da dođe do samog vrha. A sada je tu, i može da uradi ono o čemu niko nije sanjao.

I još važnije, može da sruši sve one mitove i legende koji su izgledali nedodirljivo sve ove godine, da obezglavi staru elitu, da nadvlada čitavu oligarhiju koja je držala najvažniju stvar na svetu u “kragni” skoro deceniju-dve.

Da okrene stvar naopačke, i da nam se to baš svidi. Da bude vesnik novog vremena. Nove Evrope.

Sve ovo o čemu pričamo jeste možda i Emanuel Makron, lider potentnog i poletnog catch-all pokreta “En Marche!” (“U pokretu”), koji bi u nedelju mogao da postane najmlađi predsednik Francuske. Jednu veliku stvar je već uradio: nokautirao je dve najveće partije, levicu i desnicu, bez kojih se nije moglo zamisliti političko nebo Pete republike, i sada mu preostaje samo da sruši i populiste.

Ali ovo nije tekst o Makronu, i ceo uvod odnosi se, kako smo već rekli, na najvažniju stvar na svetu.

Na fudbal, šta bi drugo.

Mladi, poletni izazivač koji se ušunjao među velike, višedecenijske aždaje – spočitavaju im da je i to reperkusija jednog ruskog skorojevića, ali njihov se način poslovanja, baš kao i Makronov, razlikuje od ostalih klubova čiji su patroni neumesno bogati – jeste AS Monako, koji će večeras i narednog utorka imati priliku da, u prvom krugu, pokaže koliko su se stvari promenile za tili čas, da unese još živosti i radosti u fudbalsku igru i razgali navijače kao što je to taj lepršavi tim uradio toliko puta ove sezone, a posebno u dvomeču sa onim drugim inostranim kapitalistima iz Mančester Sitija.

A onda da, za mesec dana, u odlučujućem drugom krugu, dovrši revoluciju onako kako Bog zapoveda – regicidom.

Znam da bi mnogi za to glasali aklamacijom.

Za gol više, za glas više, drugačije, stalno u pokretu, sposoban da privoli i one koji su s teškom mukom gledali francusku ligu sve do ove godine, i one koji nisu verovali da neko ko ima osamnaest, hej, osamnaest!, godina, može da igra tako zrelo i tako dobro kao Kilijan Mbape – to je Monako.

(Nota bene: znamo da se cepidlake već nerviraju što povlačimo paralele između Monaka i Francuske ako Monako nije Francuska, niti je Kneževina Republika, no sem što Monegašani igraju u njihovom prvenstvu, dakle kao predstavnici “Heksagona”, sudbina dinastije Grimaldi tesno je isprepletana sa onom iz najbližeg komšiluka još otkako su rodonačelnici familije pobegli iz Đenove kao gvelfi, podržavaoci pape, poraženi u sukobu sa gibelinima, koji su bili mnogo više evropocentrični, i smestili se na stenu na kojoj i danas istrajavaju.)

Milijarder Dimitrij Ribolovljev jeste došao u Kneževinu da bi bio na “izvoru događaja”, u mondenskoj zoni koja je uspela da prevari i onu američku izreku o smrti i porezu ali, čuli smo tu priču već, ne pripada feli bahatih gazdi koji žele uspeh preko noći i koji su spremni da ga plate, zbog čega nam promptno postaju mrski.

Nakon početnog ulaganja (setimo se i Hamesa Rodrigeza), Ribolovljev se oslonio na mlade snage, napravivši najtalentovaniji tim u čitavoj Evropi, i jedina ekstravagancija koju je sebi dozvolio bio je povratak zabludelog sina Radamela Falkaa, a taj potez imao je i psihološku i fudbalsku isplativost.

“Tigar” je danas, pisali smo o tome već na ovom mestu, svojim iskustvom i svojim kvalitetom upravo onaj potencijalni tas na vagi koji će proraditi čak i kad matorci – a s jednom stanovitom gospođom će se Monako susresti večeras na, začudo, punom stadionu Luj Drugi – pokušaju da izvaraju decu.

Trener Leonardo Žardim bio je glavni zamajac, kao čovek koji je navikao da radi s mladim ljudima u Sportingu i sa, za evropske prilike, ograničenim budžetom u Olimpijakosu; mada je ostajao bez igrača kao što su Karasko, Marsijal ili Kondogbija, uvek bi smislio nešto novo, sve dok mladost nije “kliknula” sa samopouzdanjem.

Koliko je projekat brižljivo osmišljen, ne preko noći, i koliko je Monako napredovao iz godine u godinu, možda više od svih golova i klizećih startova Bakajoka ili Fabinja, svedoči i sudbina Zadranina Danijela Subašića – Hrvat srpskog porekla, ili Srbin sa Hrvatskom u srcu, kako vam drago – koji čuva mrežu Monaka od druge lige, koji je rastao sa ovim timom i danas postao jedan od ponajboljih golmana Evrope.

Pre mnogo proleća, u onoj nultoj godini koja označava vododelnicu “pre” i “posle” Murinja, Monako je u čudnoj sezoni Lige šampiona – u polufinalu bio je i SuperDepor! – bio kvalitetan tim, i uprkos onoj noći kad su baš La Korunji dali osam komada, nije ostavljao bez daha; danas su “Kneževići” onaj najmlađi lik iz bajke koji ima i sreće i pameti...

Ali, da bi srušio stari poredak, moraš da ideš direktno na najvećeg protivnika. Na onog koji predstavlja fudbalsku aristokratiju. Nema revolucije bez rušenja institucije.

A gosti koji stižu iz skoro pa obližnjeg Torina to zaista jesu.

Pisali smo svojevremeno i o tom ambivalentnom odnosu koji mi, klinci odrasli uz italijanski fudbal od ranih devedesetih pa sve do “Kalčopolija” imamo prema Juventusu: mislili smo da su veliko zlo, pa smo se radovali njihovim porazima u samoj završnici Lige šampiona ili retkim nepravdama koje bi im bile nanete, samo da bismo im oprostili kada smo, ima tome i jače od decenije, shvatili da postoji ozbiljna korelacija između fudbala i Juventusa.

Kao što i antifašizam (a neki bi dodali “i pivo”) može da postoji bez crvene zvezde, ali nekako to ne bude to, tako se i fudbal bez Juventusa, za vreme njihovog izgnanstva, kotrljao i skakutao, ali je užitak neuporedivo blaziraniji, bilo da vam je Madama srcu prirasla ili da ste joj želeli sve najgore.

Juventus, osvajač jedne i po titule prvaka Evrope – ona sa Hejsela to nije do kraja, ne zbog sumnjivog ponašanja Liverpulovih fudbalera ophrvanih krivicom, koliko zbog duša koje ne dozvoljavaju radovanje tom danu – večeras će ponovo biti u ulozi zloće.

Stara dama predstavljaće u Monaku Stari poredak, na koji jurišaju deca naoružana srcem, kopačkama i bajonetima, sa tamnoputim, nasmejanim Robespjerom u prvom redu, dok ga kolumbijski Danton pogledom savetuje gde da bude u kom trenutku.

Pa i neka će, navikao je Juve na tu rolu. Njome se, uostalom, hrani. Zato je i veliki.

Institucija italijanskog fudbala postala je to još pedesetih godina prošlog veka – nakon prvobitnog uzleta u doba polu-profesionalizma tridesetih – kada se Torino, zahvaljujući FIAT-u, ali ne samo njemu, na brzinu transformisao. Grad se za kratko vreme udvostručio po broju stanovnika, a pokretne trake privlačile su jeftinu i siromašnu radnu snagu iz čitave Italije, posebno sa Sicilije, Sardinije, iz Apulje ili Ređo Kalabrije.

Možda bi neki nazvali to zaljubljivanje u grad i u njegov fabrički klub – u godinama neposredno nakon što je drugi veliki klub, Torino, izgubio sve u magli i smrti – stokholmskim sindromom, ili tek pukim klijentelizmom (umesto da se organizuju protiv gazdi, radnici su prihvatali njihove vrednosti), no ti savremeni migranti slali su u svoja sela i novac i ljubav prema Juventusu, timu koji je već tada, baš kao i posleratni FIAT, bio sinonim za moderno, zbog čega je privlačio i nove bogataše, i radničku klasu, i levičare i desničare i zemljoradnike i urbanu elitu, baš kao neka politička partija...

Moderan je i ostao, zaključno sa odlukom o promeni grba koja je pre nekoliko meseci onoliko podelila javnost i čitaoce MOZZART Sporta.

U normalnim, dosadnim vremenima, plemići iz Torina bi lako, kao što su to radili toliko puta, otresli mladog napasnika kao prašinu s ramena, i Bufon, Bonući, Kjelini, Dibala i Iguain bi trasirali put do vanvremenskog okršaja sa Realom u Kardifu (i koliko bismo samo želeli da Điđi kasno te noći prigrli pehar, kao loptu koja mu stiže pravo u ruke, iznad svih!), ali ovo je, pitajte Makrona i njegovu radikalnu protivnicu, pitajte Amere i Engleze, a onda se okrenite fudbalu jer se i tu događaju tektonske promene, ovo je neko novo doba, u kojem ništa nije onako kao što je bilo i kako se predviđalo.

En marche! Kilijane, ti ludo dete, pa da i Kralju dođeš glave...

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

(FOTO: Action images)