Partizanov rekorder otišao u IT sektor pa postao trener: Sve je drugačije, ništa nisam znao

Ni Bogdan Bogdanović, ni Dragan Milosavljević, Kevin Panter ili Džejms Naneli... Rekorder Partizana po broju poena na jednom meču ABA lige je i dan-danas Džamar Vilson. Nasmejani Amerikanac koji sebe više vidi kao Finca. Nosio je crno-beli dres u najtežem periodu, u sezoni 2015/16, ali će zauvek ostati upisano u istorijskim knjigama da je protiv Olimpije ubacio 42 poena za klub iz Humske - najviše kada je regionalno takmičenje u pitanju.

"Bila su mi potrebna četiri podužetka, ali rekord je rekord", uz smeh počinje razgovor za Mozzart Sport nekadašnji plejmejker Partizana koji je danas trener u Finskoj.

Baš je njegov prelazak iz igračkih patika u trenersko odelo bio je povod našeg intervjua. Vilson je već pokazao da ima trenersku žicu jer je osvojio trofej na samom startu karijere, ali pre toga objasnio nam je kako se odlučio da uopšte uđe u trenersku profesiju.

"Kada sam se penzionisao od aktivnog igranja, imao sam operaciju kuka i odlučio sam da izađem iz košarke. Mislio sam da je to to. Bio sam zadovoljan odlukom".

Igrač koji je karijeru gradio u Finskoj, ali i Francuskoj, Litvaniji i Španiji se odlučio na zanimanje koja je sada najpopularnija kod prosečnog Srbina, ali ne i nekoga ko je bio u profesionalnim košarkaškim vodama punih 15 godina.

"Otišao sam u IT sektor. Čovek sam koji voli tehniku. Veoma sam pedantan. Posvetio sam se tom poslu u kompaniji i bio zadovoljan".

Ipak...

"Kako je vreme odmicalo, osetio sam da mi nešto fali".

Bila je to košarka...

"Prosto imao sam osećaj da varam samog sebe. Tolike godine sam dao sebe košarci, a i košarka je toliko toga dala meni. Morao sam da se vratim".

Pokušao je da uklopi život u IT sektoru sa sportom koji mu je obeležio život.

"Krenuo sam da treniram klince. Da pomažem u razvoju igrača, ali brzo sam shvatio da to nije to. Nikada nisam bio neko ko može da radi nešto na pola. Shvatio sam da moram u potpunosti da se posvetim trenerskom poslu i to sam uradio. Sada sam košarkaški trener, ponekad mi čudno zvuči, ali košarka je moj život".

Već na početku karijere je ostvario uspeh - ponovo u Finskoj čiji je državljanin.

"Radim u klubu koji ima ambicije da raste. Sada smo osvojili trofej, prešli smo iz druge divizije u prvu. Šampioni smo. Osećam se kao na sedmom nebu posle trofeja. Prelepo je".

Koliko god je lepo, ne može da se uporedi sa igračkim danima.

"Kada sam ušao u trenerske vode, pomislio sam da ću biti sjajan trener jer sam toliko godina igrao profesionalno košarku. Koliko sam samo pogrešio... Ništa nisam znao o ovom poslu. Potpuno je drugačije, zato sam i završio trenersku školu. Priprema, pristup poslu. Sve je drugačije. Sada razmišljam kako da priđem igraču, kako da razgovaram sa sudijama, kako da promenim tempo meča izmenom ili tajm-autom. O tome nisam razmišljao kada sam bio igrač".

Prebacuje se priča ponovo na Partizan.

"Pratim i dalje šta se dešava u crno-belom taboru. Gledao sam i utakmice. Naravno znam i da je Željko Obradović trener. Oduševljava me kao stručnjak. Odmah je jasno da poseduje veliko znanje i da njegova pažnja na detaljima je nešto zaista što svaki trener mora da prati i uči".

Pomislili smo da bi možda sebe vidi kao trener koji je sličan Obradoviću.

"Nekako mislim da sam više kao Šarunas Jasikevičijus. Strog sam kao trener, dok sam kao igrač bio opušten. Uvek sam gledao da svi oko mene budu nasmejani. Sada kao trener sam potpuno drugačiji. To vidim kod Šarasa protiv koga sam igrao u Litvaniji. Naravno, nismo nas dvojica za poređenje. Ni igrački ni trenerski, nego sam jednostavno video tu paralelu između nas dvojice".

Iako je bio u Beogradu pre skoro 10 godina još uvek rado priča o tom razdoblju u karijeri.

"Znam da to nije bio baš najbolji period u klubu, zapravo verovatno je bio najlošiji, ali smo imali ekipu koja se držala zajedno, borili smo se i znali smo da igramo u klubu koji ima bogatu istoriju. Mislim da su i navijači to cenili. Verovatno me i dan danas pamte i šalju poruke što me zaista prijatno iznenadi. Hvala im na tome".

Hteo je nešto da poruči i za kraj.

"Grobari, najbolji ste i nikada vas neću zaboraviti. Možda se nekada i vidimo u Beogradu ako dođem na trenersku kliniku. Voleo bih to", završava Džamar Vilson javljanje za Mozzart Sport.