Nemačka apokalipsa - 10 razloga

Posle ovajanja titule 2014. moramo da pronađemo nove izazove. Španija je trijumfovala 2010, pa je četiri godine kasnije ispala u grupi, sa skoro istim timom. Imali su odličnu ekipu, ali promene su bile neophodne. Vrteo je Joahim Lev kao pokvarena ploča ovu priču mesecima unazad i upozoravao naciju. Kao da namirisao fijasko nakon što je sa svojim manšaftom dodirnuo oblake u Brazilu. 

I napravio je Jogi određene izmene u sastavu. Podmladio tim, uakazao šansu nekolicini gotovo junoša - mada su mu mnogi debelo zamerali što u Rusiju nije poveo po mnogima najboljeg mladog fudbalera Nemačke, Leroja Sanea - pa opet, mašina je zaribala. Ako ćemo po imenima imali su Nemci možda i snažniji sastav nego li u Brazilu - iako nije bilo asova poput Lama, Klosea ili Švajnštajgera, uskočili su Gundogan, Rojs, Gorecka - ali još jednom se pokazalo koliko je u fudbalu važna i hemija, a ne samo sušti kvalitet igrača.    

I u Nemačkoj i širom sveta danas se prave analize šta je to krenulo po zlu za Pancere? Gde je zapelo? Ko je kriv? Navodi se na desetine razloga, među kojima i loši međuljudski odnosi. Iliti takozvani klanovi u svlačionici. 

Ali da krenemo od fudbalskih stvari...

1) Videlo se ponajbolje u susretu protiv Meksika - zadnja linija sa Boatengom i Humelsom na štoperskim pozicijama, uz ekstremno ofanzivne bekove nije mogla bolje da zaštiti Nojera. Rezultat je bio vidljiv i na terenu i kroz statistiku: samo su Egipat (16) i Južna Koreja (15) dozvolili više šuteva u svoj gol od Nemaca (14). Žerom Boateng dobio je crveni karton u duelu sa Šveđanima u nemoći... Jednostavno, brzina dvojice štopera nije dozvoljavala tako ofanzivnu igru - verovatno neviđenu u 21. veku - i zbog toga je svaki protivnik uspevao da Nemačkoj stvori desetak ozbiljnih kontri koje u većini slučajeva pukom srećom nisu okončane golovima.  

2) Izostanak Sanea... Neobjašnjiv razlozi za takav potez po mnogim poznatim svetskim novinarima i stručnjacima. Zvanično najbolji mladi igrač Premijer lige poseduje đavolsku brzinu, dobar dribling i spada u vrstu igrača koji ni iz čega mogu da naprave nešto. Timo Verner se po ulasku Marija Gomeza uvek povlačio na bok i bezbroj puta pokušavao da probije beka. Ni deset odsto uspešnih prodora koji bi mogli da završe upotrebljivim centaršutem. Sa Saneom na boku, složiće se većina, Nemačka bi imala daleko veće mogućnosti da "izbuši" rivala tamo gde je najtanji.

3) Nedostatak pravog golgetera, teškog napadača... Svaka čast Timu Verneru na svemu, na tih 13 golova prošle sezone, ali on nije "target man". Taj momak u Lajpcigu kraj sebe ima visokog i snažnog Danca Poulsena i njih dvojica se sjajno dopunjuju. Sa Gomezom to nije išlo. A i nikada nisu počeli zajedno. Levu se zamera što u ekipi nije pronašao mesto bar za još jednog teškaša - Nilsa Petersena ili Sandra Vagnera. Petersen je bio najbolji nemački strelac u Bundesligi, dok se Vagner raspucao u drugom delu sezone kada je dobijao šansu pre Levandovskog. Rezultat svega - Nemačka je poginula sa samo dva "ispaljena metka". Onaj Rosjov i Krosov protiv Švedske.

4) Džošua Kimih... Koliki benefit od njega u ofanzivi, tolika rupa u defanzivi. Lev je imao ideju da mu bek Bajerna i legitimni naslednik Filipa Lama bude peti napadač u svakom trenutku, ali Kimih se dobrano zaneo i totalno zaboravio na svoje primarne zadatke...

5) Toni Kros bio je jedna od retkih svetlih tačaka u nemačkom timu. Ali god da je igrao do njega, a to je najčešće bio Kedira, kao da nije imao nikakvu funkciju. Tako je vezista Real Madrida često ostavljan na cedilu da se "bije" sa trojicom ili četvoricom protivničkih igrača. U toj borbi često bi i zalutao... Takođe, Kros je bio jedina veza sa gornjom ofanzivnom trojkom i jedini način na koji Nemačka iznosi loptu, ne računajući trenutke totalne ofanzive kada su to radili štoperi. Rivali su sve to jako dobro čitali...        

6) Jeste Nojer napravio nekoliko kikseva, ali daleko od toga da je on među najodgovirnijim za ranu eliminaciju Nemačke. Više se potencira tvrdoglavost Joahima Leva da po svaku cenu gura u startnih 11 golmana koji nije odigrao nijedan meč u polusezoni. Za to vreme na klupi je sedeo Ter Štegen, što se pojedinim igračima nije dopalo. Još jedan atak na ambijent u svlačionici...

7) Jedna stvar koju niko neće moći da ospori - loša forma. Nemačka je od završetka kvalifikacija odigrala šest utakmica i dobila samo jednu, protiv slabašne Saudijske Arabije i to sa 2:1. Niko, gotovo niko iz startnih 11, osim eventualno Tonija Krisa, nije bio u optimalnoj formi za jedno ovako veliko takmičenje.  

8) Pažnja, pažnja: nestali Tomas Miler i Mesut Ozil! Dvojica igrača koji bi uz Krosa trebalo da čini najvažnije šrafove u Levovoj mašineriji potpuno su zaribali. I jedan i drugi preneli su svoja užasna izdanja iz klubova u reprezentaciju. Od Milera se čak očekivalo da nadomesti "nemanje" Klosea u golgeterskom smislu. Nije ni ušao u šansu. Ozilove partije najbolje je opisao Mario Balser - on je kao mrtva žaba. Ni jednog ni drugog selidba na klupu u jednom momentu nije uspela da trgne.  

9) Joahim Lev i nedovršeno podmlađivanje... Iskusni strateg često je govorio o tome kako su promene neophodne kako bi se održalo na vrhu, ali nije imao hrabrosti da suštinski osveži tim. Zameraju mu se Kedira i Otil po svaku cenu, odnosno činjenica da se u jednom trenutku pogubio izbacujući iz startnih 11 Milera i Ozila, a onda i vraćao. 

10) Za kraj neke stvari koje nisu usko povezane sa fudbalom. Pod broj jedan tu su natpisi određenih nemačkih medija koji već duže vreme tvrde da u ekipi postoje dva klana. Prvi čine igrači koji su 2014. postali šampioni i našli su se ponovo na spisku, a drugi neki mlađi momci predvođeni Leonom Goreckom koji su prošle godine osvojili Kup konfederacija. Lev je tada odlučio da na tom takmičenju igra sa rezervistima, bez svih glavnih zvezda. Posle osvajanja tog trofeja mnogi od tih momaka smatrali su da zaslužuju veću minutažu, ili makar poziv za Rusiju. S druge strane, šampioni iz Brazila bili su uvereni da imaju zacementirana mesta u prvoj postavi. I tako su stvorene dve struje među kojima je vladao vidni animozitet. Veliku prašinu u nacionalnom timu uoči samog puta u Rusiju podigla je ona sada već čuvena fotografija Mesuta Ozila i Ilkaja Gundogana sa predsednik Turske Redžepom Tajipom Erdoganom, odnosno njihove izjave da je "on njihov predsednik". Štefan Efenberg zahtevao je od Leva da ih obojicu izbaci iz tima, pritisak javnosti bio je vrlo snažan, ali na kraju se sve smirilo i nije bilo promena u sastavu. Da im navijači to nisu i neće zaboraviti potvrđeno je kada je Gundoganu posle meča sa Arabijom zapaljen automobil. Njegovi saigrači nisu previše žalili zbog toga, štaviše...