A, mislili su da neće moći...

I činilo se da su bili u pravu. Bilo je onih kojima se smešio brk nakon što je Gvardiola sa dotrajalim timom prvu sezonu u klubu završio na tek trećem mestu, 15 bodova udaljen od tadašnjeg šampiona Čelsija. Bilo je te takmičarske godine nekih baš bolnih poraza, zabrinjavajućih izdanja. Jedan baš takav doživeo je u decembru iste godine, kada ga je branilac titule Lester posle 20 minuta igre (već tada bilo 3:0) rasporio na King Paueru, uprkos tome što je Mančester Siti imao loptu u posedu gotovo 80 odsto. No, više i od toga, engleski mediji bili su zapanjeni podatkom da Gvardiolini igrači do 35. minuta nisu imali nijedan start.
“Druge lopte su koncept tipičan ovde u Engleskoj gde timovi koriste dosta startova. Ja nisam taj trener i ne treniram startove“, rekao je Pep samo koju nedelju pošto što je i sam priznao da će morati da se prilagodi engleskom fudbalu. Sve nakon što je pogledao utakmicu između Kristal Palasa i Svonsija završenu rezultatom 5:4. “Devet golova, osam iz prekida – kornera, slobodnih udaraca, auta… To je engleski fudbal i moraću da se prilagodim na njega, jer nikada ranije to nisam iskusio“.

Pred kraj te košmarne sezone dežurni kritičari Geri Nevil i Džejmi Karager su u emisiji na Skaj Sportsu govorili o tome kako je Gvardiola izabrao pogrešan pravac, izrazivši zabrinutost gde bi mogao da završi ukoliko nastavi da ga prati. Karager je, naime, smatrao da je vezni red koji su činili Fernandinjo, Kevin de Brujne i David Silva previše mekan za Premijer ligu, fizički nedovoljno postojan, da bi se Nevil nadovezao listom prethodnih šampionskih ekipa, podsetivši da je “svaka od ekipa koja je osvojila ligu imala fizički snažnu kičmu“.
“Pokušaj da se to uradi (osvoji liga, prim.aut.) bez fizičke snage i otpornosti u središtu tima prkosilo bi logici, morajući da se probijaš kroz te zimske mesece i igraš užasne utakmice za koje znamo da postoje. Možeš li da osvojiš ligu igrajući na taj način?“, pitao se Nevil.

Ooo, još kako je mogao…

Mada su, ruku na srce, u tom trenutku Nevilova pitanja bila i te kako razumna. I zaista se tada činilo da će Gvardiola morati da se promeni kako bi se prilagodio engleskom fudbalu.

Na kraju je umesto sebe promenio - engleski fudbal. Poharao ga istovremeno ga oblikujući po svojoj volji. Kako ono kažu stihovi dobro poznate pesme Frenka Sinatre, 'I did it my way'.

©Reuters

Već u drugoj sezoni postavio je rekord po broju osvojenih poena – stotka! U narednoj postao prvi trener koji je osvojio sva tri domaća trofeja. Četiri godine kasnije osvojio još jednu tripletu, ovog puta sa Ligom šampiona umesto Liga kupa. Pride vezao četiri titule što nikome ranije nije pošlo za rukom, nanizao najviše pobeda u Premijer ligi (18), brže od svih stigao do 400 ligaških pobeda…I sve to prezentujući fudbal kakav je želeo. Fudbal (isprva barem) zasnovan na posedu.

Još u debitantskoj sezoni, proglašenoj katastrofalnom, njegov tim je loptu u posedu imao znatno više vremena od ostalih (oko 61 odsto), ali je i pored toga u narednoj značajno pomerio granicu (66,4). Koliko je to bio ekstreman slučaj za dodatašnje prilike u Premijer ligi oslikava podatak da je prosek prethodnih osam šampionskih timova išao od Čelsijevih 56,9 (2009/10) do Lesterovih 44,7 odsto vremena (2015/16). A, Pep ne samo da je pomerao granice sopstvenog tima, već je naterao i druge da pomeraju svoje. Ne samo u Premijer ligi, već kroz čitavu piramidu engleskog fudbala.

“Prođite kroz divizije, do devetog i desetog ranga, i gledajte kako se igra fudbal. Ovo je nekada bila igra u svom najsirovijem, najmanje sofisticiranom obliku, fizički zahtevna, direktna, po pola godine igrana u gustom blatu. Sada se pak podrazumeva da timovi izvode kratka dodavanja iz gol-auta, da kreću sa organizacijom iz poslednje linije. Razgovarajte sa trenerom na tom nivou i reći će vam da deca jednostavno odrastaju igrajući tako, delom zato što tako vide na televiziji i misle da fudbal tako izgleda, a delom i zato što su podloge mnogo bolje nego što su bile pre dve ili tri decenije“, piše novinar Gardijana Džonatan Vilson u jednom od tekstova posvećenom revoluciji koju je Gvardiola izveo na Ostrvu.

Za sve to bilo je potrebno vremena, jer iako se možda stiče utisak da su svi u Mančester Sitiju kliknuli relativno brzo po Gvardiolinom dolasku na Etihad, to baš i nije išlo tako glatko. Uostalom, Pep je nadaleko poznat i po tome što voli da preteruje u svojim eksperimentima. Neki bi rekli bio je hrabar, drugi pak da se pravio pametan. Setimo se lisabonskog finala Lige šampiona protiv Čelsija 2021, najveće utakmice u dotadašnjoj istoriji kluba, koju je po mišljenju fudbalske javnosti Siti izgubio zbog Pepovih u najmanju ruku čudnih odluka. Ili ovogodišnje prve utakmice četvrtfinala protiv madridskog Reala.

Takve, javnosti neshvatljive odluke, Gvardiola je donosio od prvog dana. Odluka da Džoa Harta skloni odmah po dolasku – juče je priznao da najviše žali što mu nije makar dao priliku da se dokaže – danas izgleda kao pun pogodak, ali je Sitiju u početku donosila više štete nego koristi. Klaudio Bravo se ispostavio kao promašaj, pa je u drugom delu prve sezone Gvardiola na gol morao da šalje Vilija Kabaljera. Ideja sa Aleksandrom Kolarovim kao štoperom takođe nije dugo poživela, kao ni ta da se tadašnji, vremešni tim Mančester Sitija može bez Jaje Turea.

Ali sve to je Gvardiola. I koliko god pobeđivanje bilo zarazno, ono u čemu bi Gvardiola pronalazio najveću satisfakciju jeste sam rad sa igračima, smišljanje novih strategija, analiziranje protivnika i eksperimentisanje. Na 379 utakmica u Premijer ligi izveo je 350 različitih startnih postava. Iz nedelje u nedelju menjao je startnih 11 (čuveni Pep roulette), iz sezone u sezonu principe na kojima je zasnivao svoju filozofiju. Jer dok je terao engleski fudbal da se menja, Gvardiola je i sam evoluirao. Od ful-bekova (Kajl Voker, Benžamen Mendi) preko bekova koji se uvlače u vezni red (Oleksandr Zinčenko, Riko Luis, Niko O‘Rajli, Mateus Nunes), pa sve do bekova koji su zapravo bili štoperi (Manuel Akandži, Nejtan Ake, Joško Gvardiol) i štopera (Džon Stouns) koji po potrebi prerasta u jednog od boljih defanzivnih veznih u Premijer ligi (setimo se samo partije u finalu Lige šampiona protiv Intera).

Kad god bi osetio da ga je neko pročitao, nešto bi promenio u svom pristupu. Nikada ne bi imao problem da proguta ponos i potraži pomoć u onome što nekada nije bilo ‘njegova šolja čaja‘. Da napravi kompromis u vezi sa svojim principima i primera radi dovede napadača (Erling Haland) i golmana (Đanluiđi Donaruma) koji su zapravo najbolji u onome što im je primarni zadatak: da loptu ubacuju u gol odnosno drže je podalje od mreže. Taktička evolucija kroz koju je prošao tokom decenije na Etihadu možda se najbolje ogleda u njegovom odnosu sa napadačima. Prve dve titule osvojio je sa devetkama (Serhio Aguero kao starter, Gabrijel Žezus rezerva), druge dve gotovo se ne oslanjajući se na klasične centarfore (Ilkaj Gundogan i Kevin de Brujne) da bi potom doveo gol-mašinu u liku Erlinga Halanda koji mu je darovao poslednje dve. I još važnije, tu Ligu šampiona do koje pre njegovog dolaska nikako nije mogao.

Ne treba se, naravno, praviti slep pred onih 115 optužbi za kršenje finansijskih pravila Premijer lige. Jer u uspešnom obavljanju posla značajno mu je pomogao i novac. Velike sume novca bez kojih Mančester Siti ne bi privoleo neke od fudbalske virtuoza poput Kevina de Brujnea, Davida i Bernarda Silve, Rodrija, Rijada Mareza, posebno one sa početka ere arapskih vlasnika. Gvardiola je, doduše, i sam nebrojano puta isticao kako bi njegove taktičke zamisli bile beskorisne da nema igrače svetske klase.

I to je istina. Ali samo delimično. Jer uspeh kakav je Mančester Siti postigao tokom prethodne decenije nemoguć je bez velikog trenera.

Gvardiola je u Mančesteru još jednom pokazao da to jeste. To i mnogo više od toga...

©AFP