Ajmo, Ale! Kao ćale!

U ovih mesec dana, između debakla fudbalera Srbije protiv Engleske i duela sa Albanijom u Leskovcu, tri su pitanja treperila na usnama navijača naše reprezentacije, ako se ograničimo strogo na fudbal.

Prvo: Može li selektor Stojković da ignoriše neke važne događaje u evropskom klupskom fudbalu, vezane za ovdašnje fudbalere kojih do sada nije bilo u dresu Orlova, poput silnog debija Aleksandra Stankovića u Ligi šampiona ili Veljka Milosavljevića u Premijer ligi ili het-trika asistencija Andreja Ilića na meču nemačke ili kontinuirane vrhunske forme Dejana Zukića u prvenstvu austrijske Bundeslige?

Drugo: Da li je najvažnija utakmica u kvalifikacionoj grupi za Svetsko prvenstvo pravo vreme za „eksperimente“ tog tipa?

I treće: Kako pomiriti prethodna dva pitanja, kako naći zlatnu sredinu, pravu meru?

Stankovićev debi u Ligi šampiona (@AFP)

Dragan Stojković ovog puta je uvažio činjenično stanje i sve pobrojane igrače pozvao u nacionalni tim, pride i neke nove nade iz Mozzart Bet Superlige, iz redova večitih rivala, poput Ugrešića (drugi put), Kostova, Dragojevića... „Sveža krv“, tu sintagmu je više puta ponovio Piksi pred okupljanje u Staroj Pazovi prošlog ponedeljka, to je jedna od karti na koju je igrao u želji da razvedri atmosferu na treninzima, nakon sumornog septembarskog rastanka posle brodoloma protiv evropskog vicešampiona, i na terenu i na tribinama.

20.45: (1,80) Srbija (3,60) Albanija (5,10)

Možda će večeras biti još debitanata, možda se ukaže šansa za neku minijaturu Zukića, možda zafali štoper u nekoj fazi utakmice, jer Milenkovića ionako nema – neće ga biti ni u utorak protiv Andore, a tada je Veljin debi još izvesniji – ali, ako ne bude nekih velikih iznenađenja, uostalom tako nešto između redova juče je najavio i sam Stojković, prvi nastup u seniorskoj reprezentaiji, i to u ulozi startera, trebalo bi da zabeleži Aleksandar Stanković.

Neke priče se prosto same pišu. Bio je 11. oktobar 2013. godine, kada je Dejan Stanković po 103, u tom momentu rekordni, ujedno i poslednji put, na simboličnih deset minuta, obukao dres reprezentacije sa brojem 10. Zatvorio krug koji je počeo nešto više od 15 godina ranije, jednim od najspektakularnijih debija u istoriji našeg fudbala. Ono kad je postigao dva gola (glavom) u pobedi nad Južnom Korejom (3:1) na svojoj Marakani i momentalno „kupio“ sebi mesto u timu uz Piksija, Peđu, Deju, Mihu, Jugu, Jokana na tada predstojećem Svetskom prvenstvu u Francuskoj.     

I danas je 11. oktobar. A onaj osmogodišnji dečkić što je te prijatne novosadske večeri u prijateljskoj utakmici Srbije protiv Japana ponosno trčao za tatom, delio njegovo uzbuđenje i sanjao sebe, jednog dana, u tom dresu, večeras bi trebalo prvi put da ga navuče na svoje grudi.

I možda bi neko mogao i da prigovori da su ovo prejake reči, da nisu pedagoške na dan utakmice, da 20-godišnjem vezisti Briža stavljamo dodatni teret na leđa... Mogao bi, da to nisu baš ti Stankovići.

Srbija zove!

Srbija nastavljaju svoj pohod ka Svetskom prvenstvu, a ti još ne znaš gde ćeš ispratiti meč odluke? Poseti neko od naših 65 uplatna mesta u preko 30 gradova širom Srbije, jer te kod nas čeka besplatna klopa, piće i vaučeri sa sportsko klađenje.

Da Deki veličanstvenu karijeru nije izgradio na karakter, da Ale svoje brazde što ka dresu Intera vode zaobilaznim putem nije sam izorao. Jer, ništa mu nije unapred dato na tacni. Sve što je postigao i što će tek postići, na njemu je.  

Da tata sinu ovih dana sigurno nije šapnuo ono što je njemu, onomad pred Koreju, Ilija Petković, pomoćnik u stručnom štabu Slobodana Santrača: „Mali, opusti se, debitanti uvek igraju najbolje...“

Dobro, ne očekujemo baš dva gola, dovoljno će biti da Ale večeras demonstrira tu svoju urođenu, pardon nasleđenu, lidersku crtu, ono što radi od početka sezone u plavo-crnom dresu belgijskog vicešampiona, gde je preuzeo ključeve ekipe na sredini terena. Uostalom, dugo već, predugo, škripi nam u reprezentaciji na tim pozicijama.