Bedlam Junajted

Mančesterski fudbalski podijum video je svašta za ovih skoro vek i po, ali tako nešto... Mančester Junajted - Lion, traka dešavanja, od 2:0, do 2:2, pa do 2:4 i na kraju nestvarnih 5:4!

"Potrebno je više od čuda, prijatelju", otelo se Riju Ferdinandu na 2:4 u 110. minutu meča, koji je za TNT Sports komentarisao meč sa Robijem Sevidžom, takođe nekadašnjim igračem Junajteda.

I desilo se čudo, mančestersko, a svedok na tribinama bio mu je i jedan od glavnih režisera nekih nezaboravnih u istoriji kluba, ser Aleks Ferguson. Da li mu je posle onakvog meča bila neophodna pomoć kardiologa, to ne znamo, ali nema sumnje da mnogima u Mančesteru jeste. Posle više od 120 minuta neverovatnog fudbalskog orkana, koji je balon snova nosio sa jedne na drugu stranu i na kraju se zaustavio na crvenom rulet polju sreće. Bedlam, što bi rekli Englezi. Ludilo.

I nikad neće prestati (da muče svoje navijače). Kao što je pisalo na baneru na tribini uoči meča.

"Football, bloody hell", odzvanjale su u ušima mnogih navijača Junajteda, one čuvene reči nasmejanog i razdraganog Aleksa Fergusona, u prvoj reakciji na čudo u Barseloni, u finalu Lige šampiona 26. maja 1999. godine protiv Bajerna.

Stvarno, bloody hell. Jer tako nešto može da priredi samo fudbal. Takav grom od emocija, koji je pogodio Mančester, retko se dešava, čak i u sezoni brodoloma nad brodolomima.

(©AFP)

Tog maja 1999. u Barseloni, Mančester junajted je stigao do druge evropske krune i to pošto je Bajern do 89. minuta vodio golom Marija Baslera. A onda u roku od svega tri minuta, dva gola Junajteda, prvo Tedija Šeringema, pa Olea Gunara Solskjera i Kamp Nou se pretvorio u crveni pakao.

"And Solskjaer has won it!", prodrao se iz svega glasa komentator Klajv Tilsli te večeri.

Baš kao i u 121. minutu meča u četvrtak veče, neki drugi, kada se Hari Megvajer poklonio pred Brazilcem Lukasom Perijem i poslao loptu u malu mrežu za 5:4 i totalni preokret.

Možda u svemu tome ima i fudbalske pravde, jer je Hari Megvajer često bio dežurni krivac, žrtveni jarac svih neuspeha ekipe poslednjih godina. Prvo kapiten, posle toga više ne, ali nesalomiv, poput doverske stene. Razni talasi udarali su u Harijeve grudi prethodnih sezona, ali nije pobegao sa lica mesta, nije se sakrio, naprotiv. Stegao je zube, ćutao i još jače radio, trpeo kritike, a onda valjda rasterećen tog kapitenskog tereta, koji se prebacio na pleća Bruna Fernandeša, počeo je da oslobađa ono najbolje u sebi i postiže sve češće i češće golove odluke.

Jesenas, kada je Junajted počinjao ovu kampanju u Ligi Evrope, desilo se nešto slično ovom poslednjem meču - Junajted je u Portu vodio sa 2:0, da bi došlo do potpunog haosa i preokreta domaćina za 3:2. Posle kornera Kristijana Eriksena, Megvajer je naciljao glavom i pogodio za konačnih 3:3, izvukavši važan bod ekipi u tom trenutku.

Erik ten Hag je tada još bio u životu kao menadžer Mančester Junajteda, ali ne zadugo. Njegovu dužnost preuzeo je u novembru Ruben Amorim, da bi i njemu Megvajer servirao nešto za nezaborav, nešto što je sa sumornog i zabrinutog lica Portugalca, izvuklo osmeh sreće. Ne pamti se da je i posle jednog gola Junajteda ove sezone, tako reagovao, obično je to sve pratio mirno, znajući u dubini šta sve momci na terenu mogu da mu prirede, u smislu neprijatnosti. Zagrlio je Andrea Onanu, koji mu je pohitao u zagrljaj sa gol linije, a onda ga onako mangupski, šutnuo nogom u tur!

Gotovo je nemoguće opisati tu amplitudu koju je ocrtao Junajted na milimetarskom papiru - njegova igra išla je od ekstaze do ponora i obrnuto. Jer zaista, cela sezona mančesterskog kluba visila je na koncu fudbalske sreće u tom 114. minutu u produžetku, dok je na semaforu pisalo 2:4.

Imati kontrolu igre na 2:0, pa sve prosuti... Kod Junajteda je sve funkcionisalo besprekorno do tog 71. minuta kada se iz glavometa-flipera posle prekida sa desne strane Lion vratio u život i rešio da režira jednu od najluđih drama u fudbalu poslednjih nekoliko godina. Možda i decenija.

Treba čestitati Francuzima na svemu, jer ni na 2:0 nisu stali, jer su napali Đavole, jer su zaista sprovodili sve ono što ih je krasilo ove sezone. Odakle je Paulo Fonseka izvukao mlađanog Belgijanca Malika Fofanu, da tako zavrti mozak toj desnoj strani Junajteda? Taj momak je bio neprijatna zujalica otkako je u 64. minutu utrčao na teren umesto indisponiranog Mikautadzea. I verovatno bi bio igrač meča da je Lion prošao dalje, ali nije...

Nije ni Rajan Šerki pretio u prazno pre utakmice, rekavši da Lion dolazi da pobedi "uplašeni Junajted". Uradio je sto odsto na terenu da potvrdi svoje reči i mančesterskoj publici predstavio se u najboljem mogućem svetlu, lucidnim prodorima, driblinzima, čudesnim proigravanjima, zaista se videlo da Francuzi dobijaju još jednog igrača nalik Karimu Benzemi, pa nije ni čudo što već sada najveći evropski klubovi kruže oko njega. On sanja dres Reala i neće ostati još dugo u Lionu, to je sigurno.

Aleks Ferguson (©AFP)

Lion je pokazao dve strane, prvo da i sa desetoricom može da postigne dva gola i dođe do dva gola viška i to u produžetku, ali je na kraju platio ceh neiskustvu. I podlegao ambijentu, jer nije lako igrati u paklenom grotlu na Old Trafordu kada Junajted nešto mora da juri. Tada nastupa ono poznato Fergusonovo pravilo koje vodi do "Fergi tajma", "throw a kitchen sink" - "baci sve na protivnika".

Zamislite taj trenutak kada je Lion, sa desetoricom na terenu zbog isključenja Tolisoa, posle gola iz penala koji je realizovao Aleksandar Lakazet poveo sa 4:2 u 110. minutu?

Ludilo, poleteli su svi sa klupe Francuza, skočio je i Nemanja Matić koji je propustio i ovu bitku protiv bivšeg kluba, mada je očigledno bio zadužen za verbalni rat i misaone igre sa Junajtedom. Tagetirao je Onanu, ne slučajno, ali nije prošlo. Prerano su se svi poradovali.

Paolo Fonseka je grzao usne na konferenciji za medije duboko u mančesterskoj noći, rekavši kako njegovi igrači "nisu smeli u tom trenutku toliko da se raduju". A radovali su se kao da je sve gotovo, kao da je potop Junajted potpisan, kao da je protivnik dotučen do kraja.