Buongiorno Italia: Interov jedini protivnik je Inter

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Najteži zadatak Kristijana Kivua u prethodnih šest meseci bio je da psihološki vrati tim Intera na pobednički kolosek s kog je ispao prošlog proleća, kada je “prosuo” sve ono što je skupljao prethodnih osam meseci.

Kivu je briljantno obavio taj zadatak. Inter je ponovo tim koji igra u stilu Dimine musketarske krilatice — “svi za jednog, jedan za sve”. Rumunski stručnjak je deaktivirao bombu zvanu Čalhanoglu i Turčin nije samo ostao u Pinetini, već je danas najbolji strelac Serije A, zajedno s Orsolinijem, sa pet golova. Lautaro Martinez je ponovo kapiten–prevodnik, Barela je duša Nerazura, Dimarko i Dumfris su krila s kojima se leti, Bastoni se vratio da bude onaj stari, a ne brat blizanac iz finiša prošle sezone.

Međutim, Kivu nije samo odradio važan posao na psihološkom planu. U prethodna dva i po meseca sezone lansirao je više mladih i novih igrača u Interu nego Simone Inzagi tokom četvorogodišnjeg mandata. Bisek se pokazao kao validna solucija za centralnog defanzivca, Sučić ulazi u grupu najboljih kupovina Intera u ovom veku, Boni i Pio Espozito daju sve ono što Taremi, Korea i Arnautović, a prethodno i Aleksis Sančez, nisu davali u napadačkom redu.

Rumunski stručnjak je pokazao i da Karlos Augusto i Dimarko mogu da igraju zajedno. Potez da se Pavar žrtvuje kako bi se doveo Akanži i ostvarila plusvalenca pokazao se dalekovidim i berićetnim. Kivu je oživeo Pjotra Žjelinskog, koji se bukvalno “mortifikovao” tokom poslednje Inzagijeve godine.

Rečju: kvalitet tima Intera i činjenicu da Nerazuri po imenima imaju najjači sastav u Seriji A niko nije ni dovodio u pitanje, ni prošle, ni ove sezone. Nedoumice su postojale samo zbog nedovoljno velikog trenerskog iskustva Kivua. Dakle, kao što je u prethodnoj sezoni važila tvrdnja da samo Inter može da izgubi skudeto, to stoji i u ovoj.

Inter ne igra samo najdopadljiviji i najefikasniji fudbal među italijanskim klubovima — Nerazuri jedini igraju u visokom evropskom ritmu i sa prilično stabilnim kontinuitetom. Vicešampion Evrope ima padove u igri, ali mnogo ređe i kraće u odnosu na glavne rivale.

U Kivuove zasluge ide i to što je racionalno i blagovremeno sprovodio rotacije između Serije A i Lige šampiona. Ako izuzmemo Davida Fratezija, u Apijano Đentileu nema loše raspoloženog igrača niti onog s željom da napusti klub — čak ni Diuf i Luis Enrike.

Takođe, nijedan drugi trener, osim donekle Alegrija u Milanu i Fabregasa u Komu, nije valorizovao pojačanja iz letnjeg prelaznog roka. Čak četvorica novajlija ušla su punim režimom u Kivuove rotacije — od Akanžija u odbrani i Sučića u veznoj liniji, do Bonija i Pija Espozita u napadu.

U prethodnoj nedelji Nerazuri su pokazali još jedan kvalitet koji nije nimalo zanemarljiv: pobeđuju i kada igraju ispod svojih mogućnosti. Pobede protiv Verone u Seriji A i Kajrata u Ligi šampiona, zahvaljujući Kivuovim interpretacijama i jasnim porukama u svlačionici, proizvele su dodatni pozitivan efekat: Inter nije samo prošao bodovno nekažnjen za blede nastupe, već je iz njih izvukao dodatni kvalitet, naučivši gotovo besplatno važnu lekciju.

Na ruku Interu ide i činjenica da je već obezbedio plasman u sledeću fazu Lige šampiona — ostaje da se vidi da li direktno kvalifikacijom u osminu finala ili kroz plej-of. Ne radi se o banalnom detalju, budući da će Nerazuri u sledeća dva i po meseca moći da daju prioritet Seriji A.

Za razliku od prethodne sezone, kada je u Apijano Đentileu sve bilo podređeno osvajanju Lige šampiona, ove sezone primat ima skudeto, a PSŽ je prošle sezone pokazao da se LŠ može osvojiti i polazeći od plej-ofa.

Inter ima nešto više od svakog takmaca ponaosob: u poređenju s Romom ima daleko kvalitetniji napadački red, u odnosu na Milan — mnogo dužu i jaču klupu, u poređenju s Napolijem — prednost u sposobnosti da bude na visini zadatka i pri gustim rasporedima, dok Bolonja nema ni približan kvalitet igrača koji ima Inter. Juventus je, pak, tim u fazi rekonstrukcije koja traje već nekoliko sezona, bez željenih rezultata.

ROMA SREĆNA I ZABRINUTA

Đan Pjero Gasperini je dodatna vrednost Đalorosih. Riki Masara nije uspeo ili ako hoćete — nije pogodio nijedno pojačanje koje bi pravilo vidljivu razliku na terenu, ali je sve to nadoknadio iskusni stručnjak.

Definicija kaže da se stepen inteligencije meri brzinom sposobnosti da se prilagodi novonastalim situacijama. U tom smislu, Gasperini je dokazao da poseduje zavidan nivo inteligencije. Novi trener Rome nije dobio fudbalere koje je želeo u prelaznom roku. Žalio se — ponekad i preterivao u lamentiranju — ali je onda shvatio da ne treba izmišljati toplu vodu. Klaudio Ranijeri mu je ostavio u nasleđe tim koji je od februara do maja osvojio najviše bodova u Seriji A i Gasp je nastavio tim putem, postepeno ubacujući nove elemente.

U međuvremenu su postali evidentni pomaci u pojedinim segmentima igre. Roma je fizički među najspremnijim timovima, zajedno s Interom, a protiv Udinezea smo videli i gol koji se s pravom može označiti kao tipičan plod Gasperinijevog rada i taktike. Akcija u kojoj su akteri bili Mančini i Čelik klasičan je primer Gaspove fudbalske filozofije na travnatom pravougaoniku.

Problem za Romu je — napad. S jedne strane, napadači imaju veoma mršav učinak u ovoj sezoni, a s druge, povređuju se kao na traci. Poslednja teška povreda zadesila je Dovbika, koga ćemo videti na terenu tek 2026. godine. Podsetimo, na listi povređenih su i drugi centarfor Ferguson, kao i dva krilna napadača — Bejli i Dibala. Praktično, jedini ofanzivac na koga Gasp trenutno može da računa jeste Sule.

Bivši kormilar Atalante moraće da bude maksimalno kreativan do januara i zimskog prelaznog roka. Uprava kluba i vlasnici, otac i sin Fridkin, obećali su Gasperiniju da će u januaru učiniti sve da mu izađu u susret.

Prvi zadatak Gasperinija jeste da održi Romu u vrhu tabele, kako bi svojim poslodavcima, probuđenim ambicijama, dao dodatni motiv da urade ono što nisu prethodnog leta. To neće biti jednostavno, jer će Gasp morati da pronađe formulu sa Suleom, Baldancijem, El Šaravijem, Pelegrinijem i eventualno Kristanteom kao improvizovanim napadačima nakon novembarske pauze.

TESNA KOŽA KONTEA

Prema informacijama koje su procurele iz Kastel Volturna, motiv nervoznih nastupa Antonija Kontea na konferencijama za novinare u poslednjih mesec dana jesu odnosi s igračima Napolija.

Naime, posle debakla u Ajndhovenu, pojedini fudbaleri su odgovorili Konteu na veoma teške reči i optužbe — direktno, u lice — što je šokiralo italijanskog trenera, koji nije navikao da mu se protivreči.

Prethodno rečeno objašnjava zašto Konte upire prst u motivaciju svojih fudbalera i njihovu spremnost da ga slede u ostvarenju istorijskog cilja — odbrani titule, nečega što nije pošlo za rukom nijednom klubu južno od reke Po.

“Ne želim da učestvujem na sprovodu”, bila je Konteova rečenica koja je proizvela najviše reakcija posle poraza od Bolonje. Antonio je formalno preuzeo odgovornost na sebe, ali je potom optužio sve ostale za poraze i krizu u kojoj se našao Napoli.

Po dobrom starom običaju, Konte je preusmerio pažnju na sve drugo kako ne bi odgovorio na par ključnih pitanja: zašto je primio šest golova od PSV Ajndhovena? Zašto je njegov tim u poslednjih sedam mečeva u Seriji A i Ligi šampiona čak četiri završio bez postignutog gola (Torino, Komo, Glazgov Rendžers, Bolonja)? Zašto Napoli ne kreira šanse i ne šutira na gol? Zašto ne igraju — ili nisu u top formi — Neres, Lang i Luka, fudbaleri plaćeni 100 miliona evra?

Znalački, s komunikacijskog stanovišta, Konte je preusmerio pažnju na Marotu i navodni Interov “maligni” uticaj na sudije, na pojačanja koja nije želeo, na fudbalere koji ga ne prate i ne slušaju, na novinare i bivše fudbalere i trenere koji su proglasili Napoli za favorita u trci za šampionsku titulu, na fudbalske analitičare koji tvrde da uz Inter ima najkvalitetniji kadar u ligi — i tako dalje.

Posle konferencije za novinare u nedelju uveče, nakon poraza od Bolonje i reči koje je upotrebio da opiše stanje u Napoliju iz svog ugla, Konte bi — logično gledano — trebalo da podnese ostavku. Ali to se neće dogoditi. Konte, čak i kada želi da ode iz nekog kluba, to uradi tek kada mu isplate svaki cent koji smatra da mu pripada. Tako je bilo u Juventusu, Čelsiju, Interu, Totenhemu. Tako će biti i u Napoliju. Jednostavno — Konte nije trener na duge staze.