Buongiorno Italija: Inter otvara novi ciklus bez revolucije

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Zreli klubovi, kao i pojedinci i društva, evoluiraju, drugi su u stalnoj revolucionarnoj, predrevolucionarnoj ili postrevolucionarnoj fazi. Nakon dugog turbulentnog perioda u kojem je Inter išao iz revolucije u revoluciju, sa dolaskom Bepea Marote na čelo Neroazura, klub je umesto revolucionarnih metoda počeo da primenjuje evolutivne, anksioznost je zamenilo strpljenje, hirovitost smirenost, a impulsivnost planiranje.

Juventus nije mogao da priredi veći i bolji poklon Interu od izbacivanja Bepea Marote, jer su, uslovno rečeno, mladi i arogantni lavovi, Andrea Anjeli, Pavel Nedved i Fabio Paratiči, umislili da je svet njihov.

Anjeli i Nedved su završili na fudbalskoj margini, Paratiči u Fjorentini, inače velikoj enigmi nakon odlaska sa životne scene vlasnika Roka Komisa, a „oterani“ Marota je konstruisao od temelja novi Inter. Mnogo toga može da se prigovori familiji Žang oko upravljanja klubom, ali im se mora odati priznanje da su oni doveli Marotu u Inter. Zatim je fortuna, bez koje se ne ide daleko, odradila svoje: predsednik Kine Si Đinping je zabranio investiranje u aktivnosti koje ne služe geopolitičkim interesima u inostranstvu i familiji Žang nije ništa drugo preostalo nego da prepusti vlast u Interu Maroti.

U proteklih osam godina, Marota je prvo doveo Lučana Spaletija koji je vratio Inter u Ligu šampiona, zatim je napravljen kvalitativan skok sa Antoniom Konteom, finale Lige Evrope u prvoj godini, skudeto u drugoj. Simone Inzagi je bio iznuđeno rešenje jer je Konte digao sidro kada je shvatio da Kinezi više neće ulagati novac u Inter. Sa Inzagijem Inter je nastavio da ređa slojeve torte: jedne godine finale Lige šampiona, druge skudeto. Umesto Inzagija, koji nije odoleo monstruoznoj ponudi Al Hilala (50 miliona evra za dve godine), doveden je Kristijan Kivu i stigla je dupla kruna već prve godine.

Tamo gde nisu uspeli daleko iskusniji Spaleti, Konte i Inzagi, uspeo je skoro pa debitant u Seriji A, Kivu. Velika komparativna prednost Marote u odnosu na svoje kolege je sposobnost da odoleva pritiscima. Spaleti, Konte, Inzagi i Kivu su prolazili kroz delikatne periode na klupi Intera, ali su uvek imali klub, to jest Marotu iza leđa. Spaleti je ostao na klupi i pored toga što je tek u poslednjim kolima, na mišiće, obezbeđivao plasman u Ligu šampiona. Poverenje u Kontea nije bilo poljuljano ni kada je ispao u grupnoj fazi ne samo iz Lige šampiona već i iz Lige Evrope. Inzagi je „bacio“ dva skudeta, ali bi i danas bio na kormilu Intera da je želeo. Kivu nijednog momenta nije doveden u pitanje, ni kada je izgubio dva vezana meča na startu sezone od Udinezea i Juvea, ni kada je vezao ispadanje iz Lige šampiona i poraz u derbiju od Milana.

Marota (©Reuters)

U situacijama kada drugi gube smirenost, padaju u afektivnu zamku, Marota tada daje najbolje od sebe. Silazi, slikovito rečeno, u arenu i postavlja štit oko trenera i tima, preuzimajući odgovornost i posledično kreirajući zaštitnu auru.

Interesantno je da Inter ima sve mlađeg i mlađeg trenera. Spaleti je rođen krajem pedesetih, Konte na kraju šezdesetih, Inzagi polovinom sedamdesetih, a Kivu početkom osamdesetih. Iskustvo šefa stručnog štaba je opadalo, ali je povezanost sa Interom rasla. Spaletijeva i Konteova igračka i trenerska karijera bile su u koliziji sa Interom, za Inzagija se kaže da je kao mali navijao za Inter, a oko Kivua nema nikakvih dilema. Kristijan nije samo bio deo tima koji je osvojio „tripletu“, već je svoju trenersku karijeru počeo u mlađim kategorijama Intera.

Marota je uz pomoć Auzilija planski, strpljivo, konstruisao tim Intera, bez traumatičnih rezova, čuvajući kostur tima. Svake godine, po pravilu, prodavao se jedan ili dva startera, dok se tim pojačavao mladim, perspektivnim ili igračima na isteku ugovora sa prethodnim klubovima, čak i u poodmaklim godinama.

Dodatnu vrednost predstavljalo je formirano italijansko, ili još bolje rečeno, interovsko tvrdo jezgro: Barela, Bastoni, Dimarko, Darmjan, Ačerbi, plus Lautaro Martinez kome su se s vremenom dodali Čalhanoglu, Damfris i Markus Tiram.

Prošlogodišnji prelazni rok je slika i prilika Interove filozofije. Novac je potrošen za Sučića, Bonija, Luisa Enrikea, zadržan je Pio Espozito, a poslednjeg dana letnje fudbalske pijace doveden je Akanđi: perspektivni mladi igrači uz iskusnog i prekaljenog Švajcarca. Sa naknadnom pameću može se reći da je uzimanje defanzivca Mančester Sitija sa pravom otkupa, koje je u međuvremenu postalo obaveza, bio najbolji potez dvojca Marota-Auzilio prošlog leta.

Nakon osvojene duple krune Marota je izjavio da je trasiran put za otvaranje novog ciklusa Intera, ali da on ne predviđa revoluciju već evoluciju. Izjava, reklo bi se, u pravom marotijanskom stilu.

Kivu (©Reuters)

Jaz koji je u ovoj sezoni Inter napravio u odnosu na druge klubove Serije A, uprkos svim pretpostavkama koje nisu bile na strani Neroazura, postavlja pitanje: da li Marotin Inter može da napravi dominaciju poput Juventusa u prethodnoj deceniji? Odgovor nije jednostavan. Zavisi od prelaznog roka Neroazura, ali i od poteza direktne konkurencije. Ako Inter vrati Aleksandra Stankovića (što je izvesno), dovede Marka Palestru, „ukrade“ Nika Pasa Real Madridu i pronađe pouzdanog golmana i još jednog centralnog, dominantnog defanzivca, prva pretpostavka će biti ispunjena.

Ključna razlika između današnjeg Intera i jučerašnjeg Juventusa, sa Marotinim pečatom, jeste konkurencija. Stara dama je imala veoma skromnu konkurenciju u prethodnoj deceniji i relativno lako je dominirala. Inter ima mnogo jače protivnike. Napoli ima veoma moćan tim i, ako Aurelio De Laurentis dovede pravog čoveka da zameni Antonija Kontea (čini se da je Konte sve bliži razvodu sa Napolijem), Azuri će biti ozbiljan kandidat za titulu u sledećoj sezoni i godinama koje dolaze. Juventus sa Lučanom Spaletijem i Kenanom Jildizom može da otvori novi ciklus pod uslovom da prestane da eksperimentiše sa rukovodiocima i dovede ljude koji su na visini zahteva Stare dame.

Valja obratiti pažnju i na Romu i Komo. Rimljani sledeće godine slave stogodišnjicu postojanja i familija Fridkin želi da napadne skudeto. Brazilski as Aldair je podsetio da je njegova i Kapelova Roma stigla tek šesta u prvenstvu pre nego što je osvojila skudeto. Presudni su, po Aldairu, bili dolasci Batistute, Samuela i Emersona. Tip pojačanja na kojima insistira Gasperini: tri, ali tri top pojačanja.

Komo nastavlja da raste i, ako Fabregas odoli sirenama iz Premijer lige i ostane na jezeru, Larijani će biti mnogo tvrđi orah za velike u sledećoj sezoni. Ne treba smetnuti s uma da je Komo za dve godine stigao od Serije B do Lige Evrope, a možda i do Lige šampiona. Naravno, zavisi mnogo i od količine novca koju familija Hartono želi da investira u svoj fudbalski „dragulj“ na obali najlepšeg jezera na svetu.

Više od dugogodišnje dominacije u Seriji A, Marota želi da realizuje san karijere: osvajanje Lige šampiona. Četiri puta je stigao do finala i svaki put je poražen, sa Juventusom su bili kobni španski kolosi, a sa Interom klubovi u vlasništvu petromonarhija iz Persijskog zaliva.

Kada kaže da se sa Kivuom otvara novi ciklus i da će Kristijan ostati duže nego što može da se zamisli, poruka je samo jedna: juriš na Ligu šampiona. Prvi korak ka ostvarenju tog cilja biće promena formacijske postavke: ne osvajaju se evropski trofeji sa modelom 3-5-2.