Pitanje je kad će Voša opet imati Zvezdu na kolenima

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Znate one stihove iz Leo Martinove „Odiseje“: „Sve što sija i ne mora da zablista“? Viđamo takve primere svakodnevno oko nas, pojedince ili kolektive koji ne mogu ili ne žele da se vinu u visine, iako određeni kvalitet poseduju. Nažalost, u fudbalu nikog nije briga za kvalitet i predispozicije ako ih na terenu ne pretočiš u rezultat. Isto kao što nikog nije briga za prvih 45 minuta odigranih na Lagatoru, niti da li je tokom meča bilo ili nije bilo tendencioznog suđenja. Pamtiće se samo novi trijumf Crvene zvezde u finalu Mozzart Bet Kupa Srbije, treći vezani protiv Vojvodine, ali i način na koji je Stara dama ispustila istorijsku šansu da podigne treći trofej u takmičenju.

Koliko su bila osvežavajuća i ohrabrujuća dešavanja iz prvog poluvremena za pristalice Lala, toliko je bilo bezidejno i poražavajuće sve što su Novosađani pokazali u nastavku. Jeste Vojvodina prepustila Zvezdi inicijativu i u prvih 45 minuta posle ranog gola, jeste i Dejan Stanković korigovao nekoliko segmenata u na poluvremenu, ali onakav start drugog dela i pola sata igre u kojem se Vojvodina nije pitala gotovo ništa na terenu, bio je svojevrsni antiklimaks, neshvatljiv i nedopustiv – ako želiš da se okitiš trofejom. Očekivani su bili Zvezdini naleti posle pauze, ali zbog čega se Voša tako olako odrekla kontranapada i odlučila za totalnu defanzivu? Gde je nestao vezni red Novosađana? Zašto se toliko odlagala izmena Njegoša Petrovića, iako je bilo očigledno da je fizički i emotivno ispražnjen? Zašto je, pobogu, umesto štopera u 84. minutu ušlo krilo pri rezultatu 2:1 za Vojvodinu?

Da u novosadskom klubu imaju vremeplov, sigurno bi ga iskoristili da promene pojedine odluke iz drugog dela igre. Posmatrajući ovaj tim Voše, ne možemo da garantujemo ni da bi im putovanje nazad kroz vreme pomoglo. Prosto su Lale previše puta u poslednjih nekoliko sezona ispuštale plen kada im je bio na dohvat ruke. Turbulencije u igri i periodi kada ekipa deluje neprepoznatljivo na terenu definisali su prethodnu sezonu Vojvodine, koja se završila neslavno, a sinoć i finale Mozzart Bet Kupa. Do srede se niko ne bi usudio da kaže da je neuspeh izgubiti u finalu od Crvene zvezde, ali posle svega u Loznici, ovaj meč mogao bi da se okarakteriše kao najteži udarac za Staru damu godinama unazad.

(Star sport)

Pitanje je kada će Vojvodina ponovo doći u situaciju da u borbi za trofej, posle 45 minuta, drži sve u rukama. Imale su Lale decenijsku priliku da zaokruže uspešnu sezonu peharom i ujedno postave temelje za ono što njeni čelnici konstantno najavljuju u budućnosti. Ali omanuli su – i stručni štab i igrači, i to kada je bilo najbitnije. Fudbal se ne igra 45 minuta (utakmica trajala skoro tri sata), niti su motivacija ekipe i borbena gotovost igrača jedine stavke o kojima stručni štab mora da se pobrine. Uz to, povlačenje i nedostatak plana na terenu obično se skupo naplaćuju. Platila je Voša sve to sa kamatom na Lagatoru i doživela poraz koji će odzvanjati u glavama igrača Vojvodine i jedne generacije koja je na zalasku.

Šteta, ali za nešto veći uspeh očigledno je potreban nešto bolji tim. Ponosno je isticao Miroslav Tanjga tokom prethodnih nedelja da je njegova ekipa naučila da igra na rezultat i da su opšti utisak i sama lepršavost u igri zanemarljive, čak i nebitne kategorije. Bio je u pravu, ali sada, kada su se okolnosti okrenule naglavačke, ne možemo se hvatati za prvi interval susreta u Loznici i suditi Vojvodini samo na osnovu toga – u zaključnu ocenu ulazi sve viđeno. A Vojvodina je imala otvorenu pistu da se bar nakratko vine iznad Crvene zvezde i uzme kup pred nosom najvećeg rivala, ali poklekla je.

Kako bi to jednostavno, ali savršeno u kontekstu rezultatske površnosti opisao lik Grunfa iz kultnog stripa Alan Ford: „Ko leti vredi, ko vredi leti, ko leti – ne vredi.“

Ovaj tim Vojvodine nije uspeo da poleti.