DANSKA: Bata Mirković je bio u pravu – grad od 20.000 stanovnika promovisao selektora i dva sjajna krila

Možda je prerano dobio šansu, maltene kao početnik, možda mu okolnosti u klubu nisu išle na ruku, niti se Partizan pretregao da mu dovede pojačanja... Jedno je sigurno. Zoran Mirković poznaje fudbal u prste i u stanju je da vidi širi sliku. Leta 2018. samo što je seo na klupu Partizana prvi zadatak mu je bio dvomeč sa Nordsjelandom. Nimalo jednostavan, jer je radio sa ekipom tek nekoliko dana posle smene Miroslava Đukića, a poljuljanog samopouzdanja zbog loših izdanja na početku prvenstva ubedio je da je bolja od predstavnika Danske: 2:1 u Farumu, 3:2 u Beogradu.

Za većinu fudbalskih zaljubljenika očekivan ishod, za popularnog Batu možda čak i podvig:

"Izbacili smo odličan tim, čiji će igrači tek vredeti. Zapamtite njihova imena i da vidimo gde će i kako igrati za nekoliko godina".

Četiri leta kasnije četvorica iz tog malenog Nordsjelanda su na Mundjalu: Mohamed Kudus (Ajaks) je zadužio dres Gane, a trojica će predstavljati Dansku: krilni napadači Andreas Skov Olsen i Mikel Damsgard, te štoper Viktor Nelson. Za sve može da se konstatuje kako su dečaci postali muškarci, jer nije mala stvari izboriti plasman na Prvenstvo sveta, a onda se održati na završnom spisku.

Kao i kod većine Skandinavaca, u pitanju je posledica temeljnog rada. Nisu oni ništa talentovaniji od igrača sa naših prostora, ali su od malena ubačeni u sistem, omogućeni su im odlični uslovi za napredak i to mestašce pored Kopenhagena – 20 kilometara daleko od glavnog grada, sa oko 20.000 žitelja – gde svaka kuća liči na drugu izbacila je fudbalere koji odudaraju od drugih. Ove sezone je Andreas Skov Olsen uticao da se Briž mimo prognoza probije u osminu finala Lige šampiona u grupi gde je smatran za autsajdera (Atletiko, Porto, Leverkuzen); Mikel Damsgard je proveo dve godine u Sampdoriji da ga letos Brentford – koji ionako obožava Dance zbog Tomasa Franka – platio Đenovljanima 15.000.000 evra, setićete se i onog projektila na Vembliju u polufinalu minulog Prvenstva Evrope; Viktor Nelson možda još nije stigao do tog nivoa, ali je posle Nordsjelanda igrao za Kopenhagen, sad za Galatasaraj, klubove šampionskog mentaliteta.

A to Dancima nisu najbolji ili najpoznatijii igrači...

Pogrešno bi bilo konstatovati kako sve u Danskoj zavisi od Kristijana Eriksena, jer je ekipa i bez sjajnog veziste, uspela da stigne među četiri najbolje na Starom kontinentu. Samo, što je Eriksen najprepoznatljiviji, i te kako uticajan, a ovih dana posebno u centru pažnje, jer pre samo godinu i po nije se znalo da li će preživati, kamoli ponovo loptu šutnuti. A uspeo je u međuveremenu do dogura do Mančester junajteda i (p)ostane lider tima koji je uvek simpatičan za gledanje, ali nikad nije dogurao dalje od četvrtfinala Mundijala. Koliko je snažan, tačan, automatizovan videlo se u martovskom prijateljskom duelu sa Srbijom baš na povratku Kristijana Eriksena reprezentativnom fudbalu (3:0).

Zasluge što igra tako pripisuju se Kasperu Hjulmandu. To je onaj dasa što je sedeo na klupi Nordsjelanda protiv Partizana. Maltene čim se rastao sa klubom dobio je poziv iz Fudbalskog saveza Danske da se pripremi za ulogu naslednika Aga Heridea, jer je bilo predviđeno da Norvežanin okonča ciklus na Prvenstvu Evrope 2020. Kako je ono pomereno za godinu dana usled kovida, proces je ubrzan, Heride prepustio stolicu mlađem stručnjaku, a zemlja dobila selektora koji joj je podario ofanzivan fudbal.

Prosečno tri gola po utakmici u mundijalskim kvalifikacijama najbolji su pokazatelj Hjulmandovog stila. Fudbalskog. Onaj ljudski se takođe dopao narodu, a ticao se reagovanja u kritičnim situacijama kakva je bila ta sa Kristijanom Eriksenom. Ekipa ga je slušala, postavio se kao vođa, ali ne namrgođeni autoritet, već čovek koji pokušava da krizne trenutke lakše svari. Zbog načina na koji je tad reagovao, motivacionih govora, u kombinaciji sa plasmanom u polufinale EP, Danci su mu dodelili zvanje „Lider godine“. Prvi put nekoj ličnosti iz sporta.

DANSKA U ČETVRTFINALU SP - KVOTA 2,90

Da ne bude da je Kasper Hjulmand samo „dobar tip“, za atmosferu i relaksaciju, pokazao je i na utakmicama. Njegova taktičke prilagodljivost se posebno dopala narodu, konstatovali su da odavno nisu videli kako im se reprezentacija tokom utakmica šalta iz formacije 3-4-3 u 4-3-3 ili obrnuto, a da je ta raznolikost šema zbunila Francuze na Sen Deniju kad su Dinamiti za 20 minuta prekrenuli na 2:1 i dobili svetske prvake. Ili na Parkenu kad je isti rival pao u prvom poluvremenu poslednjeg kola Lige nacija.

Rezultat na kraju pokriva sve, mada u delu danske javnosti komeša zbog nedostatka autetntičkog centafora, koji bi bio garancija golova na turnirskom tipu takmičenja. Preciznije, kvalitetnog centarfora. Kasper Dolberg više nije mlad, a nije baš ni produktivan u Sevilji; Jonas Vind više deluje kao ispomoć, a pritom ga je dugo mučila povreda, pa je tek počeo da igra za Volfzburg; Andreas Kornelijus se vratio iz Trabzona u Kopenhagen i on bi verovartno bio taj, ali nije dao nijedan gol ove sezone u prvenstvu Danske; Martin Brajtvajt u Espanjolu dejstvuje kao krilo, to su inače i Skov Olsen i Damsgard, pa u Jusuf Poulsen, koji već ima 28 godina, međutim, nije zdrav kao pre.

Možda će se u Kataru otvoriti prostor još jednom krilu, Jasperu Lindstremu, koji krči put ka velikoj pozornici. U pitanju je mladić (22) koji je ne tako davno odlučujuće uticao da Brondbi osvoji titulu posle 16 godina čekanja, što mu je omogućilo transfer u Ajntraht, pa i status najboljem mladog igrača Bundeslige prošle sezone, osvajača Lige Evrope, strelca prvog gola za klub iz Frannkurta u Ligi šampiona, mada Jasper mora da čeka, jer ipak po njegovoj strani igra Skov Olsen. 

Imaju Danci i uverljivu odbranu (poklekla je samo triput u kvalifikacijama, jedino Švajcarska može da se pohvali čvršćom defanzivom), sa fudbalerima Barselone i Milana, Andreasom Kristensenom i Simonom Kjerom, uz napomenu da obojica nisu redovni u klubovima zbog čestih odlazaka u ambulantu. Imaju u snagu na sredini terena u vidu Pjera Emila Hejbjerga, koji je dodatno napredovao kod Antonija Kontea u Totenhemu i ekipi daju čvrstinu i stabilnost. Golman je, naravno Kasper Šmajhel. Daleko od istorijske sezone u Lesteru ili nekih pređašnjih, ali i dalje dovoljno dobar. Na kraju krajeva, njega velika takmičenja inspirišu.

Na Mundijal niko nije stigao slučajno, osim možda Katara, ali Danci su to učinili u velikom stilu. Kao druga evropska selekcija (dan posle Nemačke) tako što su dobili prvih devet utakmica. I na njima primili jedan jedini gol! Na kraju, još dva od Škotske kad je plasman već bio osiguran, zbog čega zaslužuju veće poštovanje fudbalskog sveta nego što ga uživaju inače.

I deluje da im pozicija autsajdera odgovora. Na Prvenstvo Evrope 1992. su otišli umesto Jugoslavije i popeli se na tron, prošle godine iznenadili svet kad su se probili do polufinala istog takmičenja i bili konkurentni Englezima sve dok nisu ispali u produžecima. Malo ko na njih obraća pažnju i pomalo je marginalizovan njihov sjajan napadački učinak od prosečno tri gola po utakmici u mundijalskim kvalifikacijama, a još više kremen odbrana, jedna od najboljih u evropskoj zoni.

Koliko su opasni videlo se u poslednjem izdanju Lige nacija, rivali su im bili finalisti prethodnog Mundijala, Francuska i Hrvatska, a ispostavilo se da su Dinamiti dvaput savladali aktuelnog prvaka planete. Usput dvaput i nimalo naivne Austrijance. Kakav je potencijal Danaca najbolje svedoči podatak da su od 26 igrača pozvanih na Mundijal, samo šestorica iz klubova van Liga petice. Kvalitet takav da preliva.

Jedino što je pitanje kako će izgledati na turnirskom tipu takmičenja. S druge strane, valja znati da su od pet učešća na završnim turnirima triput prošli grupu, a da su u Rusiji imali nesreću da nalate na Hrvatsku koja ih je eliminisala tek boljim izvođenjem jedanaesteraca.

Sa poslednja dva velika takmičenja Danci su ispali nesrećno. Možda je vreme da im se vrati.