Dobra berba ’92 – mesto gde se bruse dijamanti

/Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša/

Ne brinite, ovo nije jedna od onih besmislenih pitalica, koje neinventivni mediji, kao pod indigom, prepisuju svaki put kada se održava neko veliko takmičenje u fudbalu ili košarci. Tipa, zamislite koliko bi jaka danas bila reprezentacija bivše Jugoslavije da je ostala na okupu! Pa onda, kao, treba da maštamo šta bi sve mogli u tandemu Jokić i Dončić, sa oba Bogdanovića, Bogdanom i Bojanom, ili koji bi bili krajnji dometi tima u kome bi Luka Modrić, sa sve Joškom Gvardiolom u odbrani, čuvao leđa Mitroviću i Vlahoviću. Iako te države nema već 30 godina. Čudo se neko ne zapita gde bi danas bila reprezentacija Rimskog carstva...

Elem, ovo što mi pokušavamo vodi u sasvim drugom smeru i ima potpuno drugačiji smisao. A predlog je sledeći: zamislite danas, u Mozzart Bet Superligi, ekipu u sastavu: Aleksandar Jovanović – Nikola Stevanović, Rade Dugalić, Uroš Vitas, Lazar Ćirković – Ivan Ilić, Luka Ilić, Uroš Nikolić – Nikola Stojiljković, Mateja Bubanj, Aleksandar Pešić. Priznajemo, malo improvizujemo, nema klasičnih bekova – mada, kad mogu Orlovi, zašto ne bismo i mi - nema možda ni dovoljno balansa u veznom redu, ali, evo, prelazimo na suštinu: svi ovi momci svoje prve fudbalske korake napravili su na istom mestu, u Fudbalskom klubu Filip Filipović iz Niša.

Crtice iz lične karte kažu: klub je nedavno proslavio 24. rođendan; uzeo je tadašnje ime osnovne škole (danas Dušan Radović) u niškom naselju Duvanište, u čijem dvorištu trenira na najmodernijem sportskom kompleksu tog tipa u gradu na Nišavi; radi isključivo sa decom osnovnoškolskog uzrasta i ponosi se sa preko 500 pehara sa raznih takmičenja, odnosno sedam zlatnih, šest srebrnih i dve bronzane medalje sa nezvaničnih državnih prvenstava. I još nečim:

“Imali smo naše dete na Mundijalu u Kataru. A ovo je spisak svih zemalja u kojima trenutno igraju ili su igrali fudbaleri ponikli u našem klubu...”, predaju nam papir Branko Vukadinović, predsednik kluba i Srđan Ristić, prvi trener, učitelj u pomenutoj školi i začetnik celog projekta sa sportskom družinom Srćkovo jato od dečaka rođenih 1988. godine, koja je ubrzo prerasla u klub Filip Filipović. Lista bi bila daleko kraća da su nabrojali države u kojima njihovi nisu igrali.

Branko Vukadinović (gore levo), Srđan Ristić (gore desno), Aleksandar Pešić, Rade Dugalić, Lazar Ćirković (do Ristića, zdesna na levo), Uroš Nikolić (dole treći sleva)

Od svih zemalja liga petice preko Bliskog istoka do Kine i Južne Koreje, dokle su stigli Dugalić i Pešić, kao predstavnici najbolje generacije u ovih četvrt veka postojanja kluba – 1992. godište – kojoj pripada čak šest od ovih naših “idealnih 11”.

“Dominacija te generacije nam je i dala vetar u leđa da istrajemo u ovom poslu i na neki način bila je prekretnica u razvoju kluba. Sećam se jednog međunarodnog turnira u Somboru. Strašna konkurencija, Čelik Zenica, Sloboda Tuzla, nekoliko mađarskih ekipa. Mi u polufinalu pobedimo Partizanovu, takođe sjajno selektiranu generaciju, onu sa Jojićem, Brašancem, sa 4:0. Hajde što ih pobedimo, nego nam bukvalno za 90 minuta nisu ušli u našu trećinu terena. Sećam se i jedne reakcije njihovog trenera Klinčarskog, koji je, rezigniran, bacio sve one registracione knjižice koje je držao u ruci. U finalu pobedimo i Bekeščabu. Onda nas je Partizan pozvao u goste na prijateljsku utakmicu, mi ih tada dobijemo 6:2 i nakon toga je gro te ekipe – Pešić, Ćirković, Vitas, prešao upravo u Partizan, još dok su bili u šestom razredu”, priseća se Srđan Ristić i dodaje da su i dvojica trenera koji danas rade u klubu, Nikola Vukadinović i Nikola Babić (trener golmana), takođe bili deo te generacije ’92.

Od svih njih, danas je u najvećem zenitu prvi napadač Crvene zvezde:

“Šilja Pešić je rođeni lider. Dete kakvo bismo, u karakternom smislu, svi poželeli da imamo u ekipi. U vrtiću, školi, svlačinoci, na terenu, u svakoj grupi on je šef. Od malih nogu videlo se da je rođen za špica. I dan danas, kada dođe u Niš, ne samo on, nego većina tih momaka, svrati na trening, fotografiše se sa decom, pruži po koji savet”, ističe Branko Vukadinović.

Koliko igrača, toliko različitih sudbina. Iz te generacije, Nikola Stojiljković nekako najviše luta poslednjih godina. Posle one prve sezone u Bragi, nigde nije uspeo da se skrasi. Rade Dugalić je sreću pronašao na istoku, Uroš Vitas se vrato u srpski fudbal...

“Dugalić je verovatno najsnažniji mentalitet koji je ponikao u našem klubu. Kidao je ligamente jednog, pa drugog kolena, dva puta pravio pauzu od čitave sezone, seljakao se među lokalnim trećeligašima, da bi u Rusiji i Kazahstanu napravio ozbiljnu priču. Dogurao do kapitenske trake, osvojio Kup u Rusiji, sada je u Kini... Vitas je, zanimlivo, počeo kao vezni igrač, takav je i otišao u Partizan, gde mu je Slađan Šćepović pronašao sadašnju ulogu. Stojiljković je sigurno najbrži fudbaler koga smo mi lansirali. Ma niko lasom nije mogao da ga uhvati. Nije imao dovoljno strpljenja kada je bio u Zvezdi, nekad mu je jezik prebrz... Ćirković, na primer, sada je u Mađarskoj, bio je prvotimac Partizana, koliko god da je postigao, premašio je svoj tadašnji potencijal. Uroš Nikolić, danas fudbaler Vojvodine, mlađi je od njih godinu dana, ali je i on igrao sa tom generacijom. Zdravstveni problemi su ga baš ometali poslednjih godina”, analiziraju naši agovornici.

Golman Aleksandar Jovanović zvanično je najbolji čuvar mreže kiparskog šampiona(ta), svojevremeno je, u selektorskom mandatu Slavoljuba Muslina, dotakao i seniorsku reprezentaciju Srbije...

“Jeste, ali Aca kod nas nije hteo da brani. Mi smo ga procenili kao golmana, on je želeo da daje golove, otišao je u Radnički, ali su ga i tamo odmah poslali na gol i eto dokle je dogurao.”

Za razliku od reprezentativca Ivana Ilića. Njegova majka, proslavljena košarkašica Danijela Ilić, nedavno je za Mozzart Sport otkrila da je sadašnji fudbaler Verone počeo baš kao golman u Filipu Filipoviću i niškom Realu, ali mu je bilo dosadno među stativama.

“Zna se čije gene imaju Luka i Ivan, bili su supertalentovani za svaki sport. Oni su bili učenici naše škole. Pobeđivali u krosu, bili najbolji u fudbalu, košarci, rukometu, šta god da igraju. U tom kontekstu, Ivan je bio najbolji i na golu. I onda, kada ekipa povede, ili kada je baš gusto, trener ga pošalje na gol kako bi bio siguran da će sačuvati rezultat. Posle u Realu je zaista jedno vreme bio golman, pa je taj talenat pronašao svoj put. Nećemo izmisliti toplu vodu ako kažemo da Luka tek u poslednje vreme iskazuje svoj puni potencijal, ali vreme je i dalje njegov saveznik".

Dođosmo i do najmlađeg iz gore navedene postave:

“Mateja Bubanj je fenomen. Sve drugo na stranu, ali dati 107 golova u jednoj sezoni, pa to je za Ginisa. Dete je prava gol mašina, on kao kadet već igra u prvom timu Grafičara, ekipe iz vrha Mozzart Bet Prve lige. Takođe ima pedigre, iz potpuno je sportske porodice, blistava karijera je pred njim”, predviđa Ristić.

Mnogo se toga da zaključiti iz ove priče i o fudbalskoj, sportskoj i svakoj drugoj vrsti slabosti Niša u odnosu na Beograd. Primetan je trend da najtalentovaniji fudbaleri, ne samo iz ovog kluba, već i iz drugih fudbalskih škola – setimo se samo Andrije Živkovića i Nemanje Radonjića - preskaču Radnički i odlaze pravo u prestoničke klubove.

“Znate kako, Radnički se u prošlosti najčešće ponašao dosta arogantno. U smislu ‘Mi smo Radnički, talenti će sami doći kod nas’. Dok Partizan, recimo, za to vreme zna i ko je tom detetu strina i čime se bavi u slobodno vreme. Zna više o njemu, nego što on zna sam o sebi. U poslednje vreme, od kako su taj deo posla u Radničkom preuzele igračke legende Saša Caki Stojanović i Aca Jovanović, dosta smo produbili saradnju”, napominje Vukadinović.

Materijalna satisfakcija je gotovo zanemariva:

“Ako igrač napusti naš klub nakon 12. rođendana, imamo pravo na takozvanu trening kompenzaciju. Nisu to neke cifre, sećam se da smo prvi neki novac dobili kada je Uroš Vitas prešao iz Rada u Gent, nekih 850 evra, a najviše od jednog od transfera Šilje Pešića oko 4.000 evra. Nereteko veliki klubovi, uz pomoć roditelja, izboksuju ispisnicu neku nedelju pre nego dete napuni 12 godina. Trenira kod nas od svoje sedme, a nemamo čak ni simboličnu nadoknadu. Kao da nikad nije ni bio tu".

Branko Vukadinović i Aleksandar Pešić

Naposletku, zaključak je da pravila, kada su klinci u pitanju, ne postoje:

“Pre nekoliko godina Partizan je zvao dva naša dečaka, ja roditeljima, u razgovoru, preporučim da ostanu ovde još godinu dana. Oni kažu ‘ali, ne bismo da zatvaramo vrata Partizanu’, a mi im objasnimo da talenat njihove dece drži sva vrata ovog sveta otvorenim. Onda se čujemo sa direktorom omladinske škole crno-belih, on se ljutne na nas, pita šta to Filip Filipović može da im ponudi više od Partizana. A mi mu kažemo da mi već nudimo više, jer kod nas treniraju svakog dana, a tamo bi odlazili samo na utakmice. Na kraju, oni su ipak otišli, pa se vratili ovde i prestali su da se bave fudbalom. Ili, ta generacija 2000. godište. Tu smo bili potpuno dominantni, pobeđivali na svim prvenstvima, ali niko od njih 15, niti od igrača drugoplasirane ekipe nije napravio fudbalsku karijeru, a probio se Dušan Vlahović iz trećeplasirane Altine. Mada je već tada bio klasa za sebe”, zaključuju Branko Vukadinović i Srđan Ristić.

Namerno smo preskočili opšta mesta i izlizane fraze o radu zasnovanom na stručnim pedagoškim principima i najsavremenijim metodama za ovaj uzrast. Nekad je, prosto, sasvim dovoljno pustiti rezultate da govore umesto vas.