undefined
undefined

Doktorove američke pustolovine, basket s Čemberlenom na Hvaru i Arkan u Maderi

Vreme čitanja: 16min | ned. 22.11.20. | 12:11

Iz prve ruke o svom velikom prijatelju govori Dobrivoje Tanasijević - Dan Tana

(Prilog sećanju na dr Acu Obradovića)

Doktor O prvo je sanjao u Nebojšinoj 51, zadnje dvorište kafane Šumadija... “Sanjao sam da mi život prođe u bavljenju hobijem. To je mnogo važna stvar. Jedna od najvažnijih u životu – da radiš ono što voliš, ono što te ispunjava”. Posle, kad je sebi obezbedio mesto u fotelji Zvezdine kancelarije u Kolarčevoj 3, u trošnoj zgradi razvaljenog krova što je propuštao i pred rosuljom, maštao je da Crvenu zvezdu odvede na krov Evrope... “Najviše volim fudbal i Zvezdu i bez toga ne bih mogao da živim. Da Zvezda bude prvak Evrope bila mi je životna želja. Jer Zvezda je uvek bila pri vrhu, a nikad na samom vrhu”.

Izabrane vesti

Aca Obradović trebalo je u jesen života da notira kako je živeo svoje snove i dosanjao fudbalske visine što je davno usnio. Na “ušatom” je za njegovog života i dobre pameti zavazda utisnuto: Red Star Belgrade 1991! Ali taj osećaj nekako je bio drukčiji. Zaškripe zubi, stegnu se grudi... Olimp svetli u daljini. Oreoli tuđe glave krase. U trenu sreća i gorčina, gordost i žal. Na gomili nova srebrnina i patina prošlih vremena...

Jer dr Obradović najuren je iz Crvene zvezde kad je udario temelj moćnog evropskog kluba. Zvezdane razine svoje velike ljubavi dočekao je kao penzioner. U Maderi, za svojim stolom, razume se. A gde bi? Ali pre toga bila je “još jedna tura”. Poslednje deljenje – Amerika. Zemlja obećana za mahera svetskog kalibra.

Zaljubljenici u njegovo lik i delo ubeđeni su – tako je moralo da bude. A on je čvrsto bio odlučio: ili Zvezda, ili ništa! Idem iz Srbije!

“Pitate me kako je izgledao taj američki klub u koji sam došao? Pa to uopšte nije postojalo. Nisu imali teren, nijednog igrača, ama baš ništa. Bila je samo jedna kancelarija u hotelu”...

 ***

(Američku pustolovinu doktora Ace Obradovića ispričao mi je njegov dugogodišnji prijatelj, Dobrivoje Tanasijević, interkontinetalna faca, u svakom ćošku sveta prepoznatljiv pod pseudonimom Dan Tana. Pristao je na prvi pomen Doktorovog imena. “Koliko je prošlo, 20 godina? Jeste, jeste, sećam se, bilo je to pred utakmicu Jugoslavija – Holandija na Evropskom prvenstvu. Dobro je što nije doživeo to da vidi”... Za priču o američkoj pustolovini idealna lokacija je beogradski pustolovni raj – Ada Međica. “Ja sam tamo utornikom, četvrtkom i subotom. Naći ćemo se kod”... Dogovor pada, fali još samo malo kuraži i odgovor na jedno škakljivo i 'stidno' pitanje: A kako se do tamo stiže? Objašnjava strpljivo mister Den: prvo put do čamca (druga opcija je helikotper, treća plivanje), pa do njegove skrovite oaze mira na ostrvu. Stigne i anegdotu da izveze: “Za Međicu ne znaju ni mnogi što za sebe drže da su Beograđani. Jedva dva kilometra vazdušnom linijom od centra grada... Obišao sam planetu i tvrdim da nijedan grad na svetu nema ovako nešto. A poznajem jednog bivšeg gradonačelnika Beograda koji nikad nije čuo za Adu Međicu. Bili smo za istim stolom na nekoj proslavi kad se odao”... Ubrzo sam se uverio, Beograd zaista ima ostrvo iz bajke. Vreme je još bilo lepo, letnje, i razgovor je tekao lako. Ostali smo do večeri, do poslednjeg čamca što vraća do obale...)         

Fudbalica u prašini ispred “Moskve” i čovek s lulom

Prvo da kažem, Aca je bio osoba koja se rađa jednom u 100 godina u jednoj državi. Srbija nije imala većeg patriotu u svetu fudbala. On je ostavio medicinu jer se zaljubio u fudbal. Ovde kod nas većeg zaljubljenika u fudbal nisam sreo. Ali nažalost, živeo je u zemlji koja je bila komunistička i koja je radila sve ilegalno, nije htela da prizna profesionalizam. To je bila velika bolest komunizma. Posle se ta bolest proširila i na Južnu Ameriku...

Mi smo kao deca igrali u parku ispred hotela Moskva, to je bilo negde 1947, 1948. Zvezda je tada imala samo prvi tim. Onda su došli na ideju da naprave mlađe kategorije. Videli smo jednog čoveka sa lulom pored terena. Gleda nas. Kad smo završili, on nam priđe i predstavi se: ja sam doktor Aca Obradović. I kaže nam šta ima. Da skuplja igrače za juniore. Tako smo se upoznali. U to vreme igralo se ulica protiv ulice. Mi iz Kraljice Natalije protiv Balkanske, pa protiv Sarajevske i tako... Pozvao je mene i mog druga Tomu, kapitena naše ulice, da dođemo u Zvezdu. Jedini uslov bio je da budemo dobri u školi. Sećam se, Zvezda je tada zapošljavala pet ljudi. To je zaista bilo amatersko vreme. Tih dana upoznao sam i prijatelja za sva vremena, Pericu Radenkovića. On je bio Acin rođak... 

Odlazak u inostranstvo, Anderleht, Hanover, izgubljen kontakt...

Igrao sam desnog spoljnjeg i sanjao da jednog dana postanem kao Rajko Mitić. Aca mi je savetovao da kao mlad igrač odem na kaljenje u Bokelj iz Kotora, što sam i uradio. Kad sam se vratio u Beograd posle godinu dana otišli smo na neki tunir u Belgiju. To je bila reprezentacija Beograda... I tu Aca i ja gubimo kontakt. Mene je komesar što je bio vođa puta okrivio da sam na nekoj zabavi plesao tango. Kaže to je buržoaski ples i počne da preti. Počne da viče da nikad više neću izaći iz Jugoslavije, da je to nečuveno... Tako sa još dvojicom igrača rešim da ostanem u Belgiji. Posle kad je Zvezda dolazila na jesen, to je početak pedesetih, Rajko Mitić me preporuči Anderlehtu i oni potpišu sa mnom profesionalni ugovor. Ali onda stigne kazna iz FS Jugoslavije – suspenzija. Odatle odlazim u Hanover, Nemačka, pa Amerika. I sve ono što sledi. Ušao sam u fudbalski biznis. A na novi susret sa Acom Obradovićem čekao sam do šezdesetih, kada počinje naše intenzivno druženje.

Internacionalna soker liga – Doktor O osvaja Ameriku


Bil Koks (Njujork, vlasnik bejzbol kluba), Bil Karter (Čikago) i ja (Los Anđeles) 1965. godine krećemo u organizaciju prve fudbalske lige u Americi. I tokom leta se spremamo da Amerikancima predstavimo fudbal. Dolaze nam ekipe iz cele istočne Evrope... Ja sam tad tražio da dovedu i Zvezdu. Sa ekipom je iz Beograda krenuo i Aca Obradović. I spremi on meni iznenađenje – povede mog oca da me poseti. Tako ponovo stupamo u kontakt. Više od godinu dana ti naši klubovi proveli su u traženju igrača po svetu. Aca mi je poslao 49 fudbalera iz Jugoslavije! Među njima su bile i velike zvezde – Šekularac, Bora Kostić, golman Vidinić... Kad, ovi iz Saveza prodaju licencu za takmičenje nekim mnogo bogatim ljudima. I moramo da krenemo u našu priču bez odobrenja Fife. Objasnim ja ovim mojim Amerikancima da to neće ići. Al šta znaju oni šta je FIFA. Kažu: ko će nama da zabrani da mi igramo?! Neka se teraju! Neki ljudi ipak su odustali i nama na kraju zafali jedan klub za Zapadnu konferenciju. Srećom, pojave se tri frajera – jedan bivši šef CIA, drugi je bio bogati naftaš iz Teksasa i treći poznati advokat iz San Franciska. Spremili ljudi 3.000.000 dolara kao zalog i hoće da krenu u biznis. Ali oni pojma nemaju o čemu se tu radi. A vremena sve manje. Pritom, mi prvu godinu igramo ilegalno, nemamo licencu... Razgovaram ja sa njima i objasnim šta im sve treba. Kažem da prvo moraju da sastave tim, da dovedu toliko i toliko igrača, da im treba trener, menadžer... I tad mene pozove Aca. Hoće da dođe. U to vreme desilo se ono sa Ostojićem, kad je bio dobio jednu od tri doživotne suspenzije. I ja ovim ljudima kažem: imam sjajnog čoveka za vas. Upozorim ih da Doktor ne govori engleski, ali isto tako im skrenem pažnju da je on bolje od svega što mi ovde imamo. Nije trener, više je menadžer, kažem, i ubeđujem ih da bi on to lako mogao da iskombinuje...      

Ja ću da igram s igračem manje, al da mi bude veća plata

Pred razgovor sa poslodavcima kažem Aci da će na sva pitanja morati da odgovara na engleskom. On kaže: pa dobro, šta će da me pitaju? I ja mu objasnim. Krećemo da vežbamo... Kažem, biće ono standardno: zašto hoćeš da dođeš u Ameriku? On meni: okej. Dobro, da li hoćeš da vodiš San Francisko? On opet: okej. I stvarno sve ispadne okej. Hoće oni njega. Ja odmah tim mojim Amerikancima: znate ko će biti prvi šampion Amerike? San Francisko! Doktor Aca Obradović! A oni će meni: ma šta pričaš, mi svi spremni, oni još nemaju nijednog igrača... I gazda San Franciska dolazi u Beograd na završne pregovore s Acom. Sastanak u Metropolu. A Aca poveo Ivu Toplaka. On je odlično govorio engleski... Kaže on meni pred sastanak s Amerikancem da hoće Ivu da vodi sa sobom u Ameriku. Mislim da oni neće pristati, upozorim ga ja, jer tamo svako može da ima po jednog menadžera i 22 igrača. Ali on ne odustaje. Kaže - reći ću ja njemu da je Toplak moj prvi igrač. A Ivo u to vreme ima 40 i kusur godina. Strašno... Počne priča oko ugovora i gazda mu objašnjava: svaki igrač imaće platu 25.000 dolara, svi troškovi putovanja plaćeni, novi auto, stan, zaposlenje za žene... I pazi sad, Aca doneo neku staru mašinu i udara po njoj jednim prstom u baru Metropola. Ukuca on u ugovor 35.000 dolara za sebe, toliko je bilo za menadžere. Ukucao, pa stane da se trlja po onoj svojoj ćelavoj glavi. Amerikanac me gurka, pita šta ovaj radi, zašto se trlja. Kaže Aca malo je 35.000. Igrači dobijaju 25.000, a ja samo 35.000. Trebalo bi bar duplo da bude. Gazda ga ponovo vraća unazad, ponavlja da su takva pravila, al ne vredi. Ne odustaje Aca. Kaže: ne treba meni 22 igrača, ja ću da igram s 21. I pristane ovaj nekako. Kad, Aca mu pruži ruku i očima pokaže na Toplaka: evo, ovo je moj prvi igrač. A Amerikanac me gleda onako u čudu pa će: čoveče, svi će imati 22 igrača samo mi 20.

Vidi, Den, kad budem zavisio od 11 igrača na terenu, tog trenutka napuštam fudbal

Doktor je posle maksimalno iskoristio Zvezdinu decembarsku turneju po Južnoj Americi. Otišao o trošku svog kluba da ih prati i tom prilikom im drpi Zvezdi nekoliko igrača. Dovede još dvojicu, trojicu iz Brazila, po jednog iz Kostarike i Kolumbije i nekako sastavi tim. Za Južnoamerikance to su bile ozbiljne pare u ono vreme. I dobro mu krene. Tad je već bio naučio 100 reči, svi zadovoljni njime, ide to. Gura on, gura i dođe do prvog mesta u svojoj grupi. Nas šest na zapadu i šest ekipa na istoku... On skoro osvaja konferenciju. E sad, trebaju mu bodovi pred kraj. Igra protiv mene, protiv Los Anđelesa. Zove me telefonom i pita: je li, Den, jesi ti možda već razgovarao sa sudijama? Ja mu kažem: vidi Aco, ovde nema zezanja, nije ti ovo Jugoslavija. Ozbiljni ljudi, veliki novac uložen. Nemoj molim te, nemoj da neko snimi ovaj razgovor, naj**ali smo! Ubeđujem ga: bolji si, pobedićeš. Pa i ako izgubiš ostaješ prvi. Igramo 11 na 11 pa šta bude. Al ima do kraja još dve utakmice, plaši se on kiksa. I tad mi kaže: Vidi, Den, ja kad budem morao da zavisim od mojih 11 igrača, odmah napuštam fudbal! I spusti mi slušalicu. Prebledeo sam. Žena me pita šta je bilo, ja joj kažem. Ona pretrnula: pazi čoveče, pa ti ga doveo, ti ćeš biti odgovoran ako nešto bude... I igraju oni protiv nas. Kod mene Vidinić i Milovanović iz Ofke, Krca Tomić iz Zvezde, Mesaroš iz Partizana... Dobiju oni 4:2. Ali šta se desi kod rezultata 2:2... Moj trener je bio Poljak, bivši reprezentativac Maks Voznijak. I on u jednom momentu viče nešto našim igračima, ali na Poljskom. A naš igrač Dragan Đukić priđe klupi kod Ace Obradovića i pita ga šta to ovaj govori. Sve to na televiziji, kamere snimaju. Sutradan zvoni telefon, komesar lige na vezi. Kaže mi da mora da nas kazni. I da moramo da otpustimo Đukića. Kazna je bila 5.000 dolara, a znate ko je kupio Dragana Đukića? Pa Aca Obradović! Posle je bio njegov najbolji igrač i dao gol u velikom finalu. Naravno da je San Francisko bio prvi šampion Amerike...  

Kiša koja je sve uništila i razlaz

U istoriji Amerike nijedan klub nije gostovao iz SSSR-a. Aca je posle titule imao ideju da dovede nekog. I uspeo je, doveo je Dinamo iz Kijeva, tada njihov najbolji tim. Odigrali su tri utakmice. Imao je pobedu, remi i poraz. Zarada je trebalo da bude zagarantovana - ej, Sovjeti dolaze. Ali velika kiša uništila je taj projekat. Klub se raspao. Igralo se po vodi, a tribine prazne. I tu dolazi do razlaza. On se nešto bio mnogo razočarao, krenuo polako da pakuje kofere. Ova tri vlasnika San Francisko Klipersa toliko su ga zavolela da su svim silama probali da ga zadrže. Nude mu da ga ubace u svoje kompanije, da vodi posao, da radi kao konsultant. Mogao je da bira. Sve bi bilo isto, dogovor ostaje, plata, posao sa ženu, škola za decu plaćena... Ja sedim s njima i prevodim i Aca mi u jednom momentu kaže: Den, objasni ti njima da je ne mogu da živim bez fudbala. Mučim se ovde, dve godine nisam bio u Maderi. Tad mi je prvi put rekao da hoće da kupi Maderu. Nije bilo šanse da ostane. I vratio se u Jugoslaviju. Posle je bio u Olimpiji iz Ljubljane...

Koš ispred kuće, Vilt Čemberlen na Hvaru i basket s klincima

Aca me je odveo prvi put na Hvar, nagovorio da kupim parče zemlje i da sagradim nešto. Tako smo produžili naše druženje još 20 godina. Aca je tamo imao kuću, u Jelsi. Ispred je napravio teren za mali fudbal i jedan koš. Tu smo jednom Vilt Čemberlen, Aca i ja igrali basket protiv petorice lokalnih klinaca. Pita mene jednom Vilt koliko imam para. Ja mu kažem. A on meni: ja imam 20.000.000 i živim kao pacov. Neću više da igram košarku! Ja mu kažem: ali Vilt, ti imaš ugovor, to je velika para. A on meni: imam još jednu godinu, ali neću da igram više. I ode on do pošte da zove Džeka Kuka, gazdu Lejkersa. A kabina mala, on ne može da uđe. Ljudi se okreću u čudu, gledaju ko je to. Pita njega Kuk: Vilt, gde si ti sada? On kaže: u Evropi sam. Pita: s kim si ti tamo? On kaže sa Den Tanom. I traži mene Kuk... Jes, mister Kuk? Den Tana na vezi. Kaže: Den, jesi ti čuo da on neće više da igra? Ja odmah počnem da se pravdam: Džek, to nema nikakve veze sa mnom, on je to odlučio sam pre dva dana. Zvao vas je odmah, nije mogao da dobije vezu. A Kuk meni kaže: Znam, ti se meni sada svetiš, Den. Jer Kuk i ja smo bili na različitim stranama. On je bio u onoj grupi ljudi što su dobili licencu za fudbalski šampionat. Priča ide dalje, Kuk preti: Slušaj, Den Tana, ako misliš da se svetiš tako što ćeš da odvedeš Vilta da igra u Evropi - zaboravi! On ima ugovor sa mnom! Ja se opet pravdam: Ali mister Kuk, ja veze sa tim nemam... On opet traži Vilta, pita ga gde se tačno nalazi. A Vilt meni: Den, gde sam ja sada? Ja mu kažem - u Jelsi na Hvaru. Sutradan sve novine su objavile: veliki Vilt Čemberlen napušta košarku. I stvarno, više nije igrao u NBA ligi, bio je trener-igrač u San Dijegu...

Koliko plaćaš za kuvaricu Latinku Perović?

Aca je uvek voleo da pravi zvrčke, da navuče nekoga. Jedna situacija baš na Hvaru... Pozove moju ženu, majku moje dece, na večeru kod nekih Ćirića, prijatelja. Nas osmoro je tu i neki gosti iz Beograda. Kuvaju Ćirina žena Bosa i njena prijateljica. Večeramo na terasi i Aca će meni: Je li, Dan Tana, kakva je klopa? Ja kažem super, sve je okej. Pita on mene: A šta misliš, da li bi Bosa i Latinka, ta prijateljica iz Beograda, mogle kod tebe da rade u restoranu. Kakav ti ono beše restoran imaš? Koliko bi ih platio? Ja kažem 100.000 dolara, po 50.000 svakoj za godinu dana. I tako to prođe. Sutradan, ja na plažu, a tamo Rajko Mitić, Doktor i još mnogo sveta. Svi se nešto smeju. Pitam šta je smešno, a Rajko će meni: ti si poludeo, Latinki Perović nudiš da radi kod tebe u kafani kao kuvarica?! Posle tek saznam o kome se radi i pitam šta je ona rekla na ponudu. Kaže, lepa i velika para, ali da idem tamo da kuvam za četnike i ustaše - nema šanse! To neću!

Ciganka iz Skadarlije

Došao ja sam ženom u Beograd i odem sa Acom do Skadarlije, na večeru. Ciganke pevaju, gataju, vračaju... Traži on da mi ova jedna pogleda u dlan. Kaže: ajde, gledaj u dlan ovom glupom Amerikancu. Pa ako nešto pogodiš, da ti da 100 dolara. Može? I ja pristanem. Krene ona: ženio si se jednom, razveo se, sad si u braku, imaš dvoje dece, dve ćerke... I tako sve po redu. Dam ja 100 dolara. A Aca se ceri: Eto ti dolaz da si glupi Amerikanac, pi..a ti materina, pa ja sam joj sve to kazao malopre! I to je bio Aca Obradović.


Dan Tana i Dušan MaravićDan Tana i Dušan Maravić

Aca i Miljan

On je nekako uvek znao šta će na kraju da bude... U vreme sankcija ja sam predstavljao naš fudbal u međunarodnim forumima, sprečio sam da budemo izbačeni iz Fife i Uefe. Tada mi je Aca rekao: Den, ti trošiš toliko para, toliko živaca, misliš da će neko da ti kaže hvala za sve to? Zašto to radiš? Miljan (Miljanić), Bata (Bulatović) i to društvo sigurno neće. I to sve kaže pred njima. Prvi kongres kad bude, ako ikad skinu ove sankcije – a ti si sad jedini – prvi kongres kad bude ti nećeš biti ni treći u delegaciji. I tako je bilo. Miljan mi kaže: je l‘ bi tebi smetalo da povedmo Dudu Marovića umesto tebe? Sve što je rekao, sve se ispunilo.

Aca se inače stalno svađao sa Miljanom. Posle je i Miljan dobio svoj sto u Maderi... I tako, malo se svađaju, malo su zajedno. Aca mu je uvek govorio: ti pojma nemaš o fudbalu. Voleo ga je, ali imali su nešto čudesno. Čas se vole, čas se ne vole. A ’82 kad se reprezentacija vraćala iz Španije, posle fijaska na Mundijalu, Aca meni kaže: ajde idemo na aerodrom da dočekamo Miljana, biće raznih idiota, napašće ga. Tako i bi. Aca ga je zaštitio od rulje. Imali su taj odnos toplo-hladno. Ali nema sumnje da su se voleli i poštovali.

Arkan u Maderi

I posle, kad se razboleo, Aca je morao makar dva puta dnevno da dođe u Maderu. I dalje je imao svoj sto za koji niko nije smeo da sedne. Nije bilo žena, a dolazili su pretežno zevezdaši iz raznih slojeva i društvenih krugova. Ljuba Tadić je bio redovan, recimo... Tu nije bilo mesta ni za Arkana. Ali kad je ono Obilić postao fudbalski bitan, on dođe. I sedne za sto do nas. Aca mu kaže: što se ne pomeriš malo tamo? A Arkan: što se ti sekiraš toliko? Pa kad dođu da te ukokaju pobiće i nas, eto zato, kaže mu Aca. Al nije se dao ni Arkan: Ne brini, svi za ovim stolovima su moji.

Neki Braca, direktor televizije, kladio se sa Arkanom ko će da bude šampion uoči te Obilićeve sezone. Na talonu 100.000 maraka. Prvo je trebalo Aca da se kladi: Nemaš ti, Arkane, dovoljno pištolja da dobiješ Zvezdu i Partizan, kaže mu Doktor. Ali onda utrči taj Braca i ruži ruku. U 100.000 da nećeš biti šampion! I ja tu presečem. Posle je Doktor tom Braci kazao: Vidi, druže, sad si mu platio za deset utakmica, da namesti makar deset sudija. I da znaš, ti si mu pomogao da bude prvak! Biće prvak s tvojim parama.

Mirkova obećanja...

Aca Obradović bio je uporan da kupi Maderu. Ja sam u tom cilju imao tri sastanka sa Mirkom Marjanovićem, ondašnjim premijerom Jugoslavije i prvim čovekom Progresa. Molio sam ga da mu to dozvole. On je obećao da će pokušati, kazao je da to nije baš lako. I nikada se nije desilo... Aca je poslednjih meseci bio baš dosta bolestan. Ali ni tada nije mogao bez Madere. Milojko Pantić i Pera Pešić odlazili su u njegov stan u Dositejevoj, tamo ispod Narodnog pozoriša, stavljali ga u stolicu i nosili niz stepenice. Ostave stolicu u haustoru, pa u kola. Onda ga ispred kafane stave u njegovu stolicu i donesu do njegovog stola...  

Aca Obradović - srpski Berluskoni

Tragedija je velika što je takav čovek živeo u komunizmu. Mnogo je postigao a da pravu šansu nije ni imao. To najbolje govori koliko je bio veliki fudbalski čovek. Julijus Ukrajinček bio je najveći menadžer veka, govorio je 11 jezika i nikad cent nije uzeo od igrača, samo od klubova. E pa Aca je jedini mogao da stane njemu uz rame. Za mene i Pericu uvek je govorio da smo dva glupaka, ali da smo uspeli bolje nego bilo koji fudbaler u Jugi. I za političare je imao etiketu - najveće prostitutke i prodane duše. Ali morao je da sarađuje sa njima. Politika ga nikad nije zanimala, a mogao je da bude naš Berluskoni. Da je došao u Ameriku kao mlad bio bi multimilioner. Bio bi ultrabogat čovek čak i da je samo ostao onomad. Patriota, nikad fašista. 

Dr Aleksandar Aca Obradović (1922-2000)


tagovi

Den TanaDobrivoje TanasijevićAca Obradović

Obaveštavaj me

FK Crvena zvezda

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara