Drugo svetsko čudo Veljka Paunovića: Rođeni pobednik se vratio i uveo "srpski" Ovijedo u Primeru

Tamo gde se fudbal doživljava kao umetnost i iskupljenje, najperspektivniji srpski trener u poslednjjih desetak godina ispisao je bajku i doneo obećano iskupljenje za ono čega je bio deo 2001. godine. Veljko Paunović, čovek za kog se dugo zna da ima žar u očima koji motiviše i najtvrdokornije melanholike, uveo je Real Ovijedo u Primeru – posle dramatičnog dvomeča protiv Mirandesa u kojem je Ovijedo izgubio prvu utakmicu 1:0, ali pobedio u revanšu 3:1 posle produžetaka i slavio ukupnim rezultatom 3:2. Prvi put od 2001. godine Ovijedo će igrati u najvišem rangu španskog fudbala.

Ovo nije samo povratak kluba, ovo je drugo svetsko čudo Veljka Paunovića, deceniju nakon što je sa Srbijom osvojio planetu u konkureniciji igrača do 20 godina 2015. Da stvar bude poetičnija – tada, pre 24 godine, i sam je nosio plavi dres tog kluba, i gledao iz prve postave kako Ovijedo pada u zaborav. Danas, vratio ga je nazad – sa klupe, kao vođa karavana koji ne zna šta znači odustajnje, samo tri meseca po preuzimanju kormila kluba koji su tokom devedetih proslavili Radomir Antić, igrali i Slaviša Jokanović, Albert Nađ, Đorđe Tomić... Prvo čudo – Novi Zeland 2015., drugo – stadion Karlos Tartijere 2025.

Epsko je dostignuće rođenog životnog i sportskog pobednika Veljka Paunovića. Ovijedo je pre dvadeset godina bio u Terceri – amaterskoj ligi – jer je klub 2003. pao na kolena pod teretom dugova i nepravde. Spašavali su ga navijači – donacijama, akcijama, urlanjem protiv tišine zaborava. I uspeli su da sačuvaju ime, dres, i grb. Danas, svi oni koji su tada slali novac sa računa da klub ne umre – večeras plaču od sreće. I imaju pravo.

Paunović je ovu utakmicu nazvao dugom starim bogovima stadiona Karlos Tartijere. „Dug koji traje 24 godine“, rekao je. I vratio svaki cent. Trostruko. Bio je igrač, pa je video pad. Bio je selektor Srbije do 20, pa je video raj. Danas je trener – i izgradio je most između pakla i neba. I uradio je to protiv ekipe koja je takođe bila dostojna epopeje. Mirandes je do pre nekoliko godina igrao po seoskim terenima, u opskurnim ligama, a sada je došao do finala baraža za ulazak u Primeru. Dobio je prvu utakmicu 1:0, vodio je u revanšu 1:0 od 16. minuta golom Hoakina Panićelija, ali je sa druge strane bio čovek nesalomivog karaktera - Veljko Paunović.

Santi Kasorla. Njegovo ime ne sme da bude zaboravljeno. Jer Ovijedo možda ima Paunovića kao arhitektu čuda, ali ima i Kasorlu – kao duha kluba. Nekada davno, 2001, skupljao je lopte pored terena dok je Ovijedo ispadao iz Primere protiv Majorke, čiji je trener bio legendarni Luis Aragones. Na terenu – Veljko Paunović. Pored linije – mali Santi. Sada, 24 godine kasnije, obojica su ovde. Samo što je Kasorla, sa svojih 40 godina, sa nogama koje su prošle pakao operacija, rešio da igra ovu utakmicu kao da mu je prva. I poslednja. I jeste.

Jer Santi je rekao: „Dolazak u Primeru biće najveći trenutak moje karijere.“ Da, veći i od osvajanja Evropskog prvenstva sa Španijom. Jer je ovaj put – njegov. Porodičan. Duboko ličan. I dao je gol Santi magija iz penala, simbolično u 40. minutu za 1:1, za početak velikog preokreta dvomeča. Igra sa levom nogom jer je desnu izgubio u ranama fudbalskog krstaškog puta. Ustaje svako jutro, sprema se, trenira sa dečacima koji su duplo mlađi. I onda ih prevazilazi. To je ljubav. Večeras je nagrađen golom u utakmici veka za voljeni klub.

Marokanac Ilijas Čaira doneo je potpuni preokret Ovijedu u 52. minutu i tako poslao meč u produžetak. Rezervista Fransisko Portiljo je golom u 103. minutu doneo Ovijedu 24 godine čekani plasman u špansku elitu, za totalnu ekstazu na stadionu Karlos Tartijere. Gol za 3:1 pogledajte OVDE.

Od sledeće sezone, Ovijedo će igrati protiv i Barselone, Reala, Atletika... A Kasorla će možda okačiti kopačke o klin, ali neće prestati da bude – simbol. A Paunović? On će zauvek biti onaj koji se vratio da završi ono što mu je srce ostalo dužno. Srbija će posle dugo vremena ponovo imati trenera u najvišem rangu španskog fudbala. Real Oviedo se ne vraća samo u ligu. Vraća se u sećanja, u srce naroda, u mesto koje nikad nije smeo da napusti. A sve to – jer jedan Srbin i jedan Asturijac nisu zaboravili.