Najnovije vesti

Gde je nestao Zvezdin tim? I opet, nema boljeg od Vladana Milojevića

Vreme čitanja: 9 minuta

Isti utisak bi bio i da je bilo 0:3 ili 0:9…

Crvena zvezda je upisala najteži evropski poraz u klupskoj istoriji. Bavarska mašinerija je protutnjala Marakanom, pobedila sa 6:0, a mogla je i ubedljivije da ne beše Milana Borjana. Rezultat ostaje crnim slovima upisan u istoriji kluba sa Marakane.

Ali visok rezultat sam po sebi, osim tog tradicionalno-istorijskog konteksta, ne ostavlja težak utisak koliko ono što su pokazali fudbaleri Crvene zvezde. Ili ono što nisu pokazali, a trebalo bi da imaju. Sa onakvim izdanjem isti bi utisak bio i da je na kraju meča sa semaforu pisalo 0:3 ili 0:9. Tužno i ružno. Da je poraz bio teži, sigurno bi i utisak vruće glave posle utakmice bio gori. Sramota bi bila veća. Obrazi bi još jače brideli, bes i frustracija bi još jače kuljali. Jer Zvezda je veliki klub, ima bogatu istoriju, a ima i navijače koji se sećaju vremena kada je bila jedan od jačih klubova u Evropi.

Ali da se na lažemo, to je samo bajkovita istorija. Otkako je Crvena zvezda kao klub prešla neku granicu u evropskim okvirima i postala deo društva u Ligi šampiona, bilo je pitanje trenutka kada će doživeti neki ovakav debakl u Evropi. Bez obzira na sve lepe stvari koje su se desile u prethodne dve sezone, Crvena zvezda iz mnogo razloga nije konkurentna ozbiljnim klubovima iz Lige šampiona. Zvezda za prethodne dve i po godine nikada nije imala igrače, igru i resurse da se nadigrava sa nekim ko pretenduje na titulu prvaka Evrope. Da ga napadne. Imala je samo šansu da ga iznenadi. Ali iznenađenja i jesu iznenađenja zato što nisu redovna pojava. Tako se desio Liverpul.

Ono što Zvezda jeste imala, a što je trenerski legat Vladana Milojevića bio je TIM.

Kolektiv koji je svakog od prosečnih pojedinaca činio boljim, a stvoren je najviše zahvaljujući trenerskoj ruci Vladana Milojevića. Samo kao taj kompaktni kolektiv nekog čudnog, antisrpskog fudbalskog mentaliteta, uspevao je da prođe sve one teške prepreke, počevši od Sparte iz Praga do pobede nad Liverpulom, pa ponavljanja rezultata u kvalifikacijama za Ligu šampiona. A znamo da je uspeh teže ponovit nego napraviti. Pogotovo što u drugom ulasku u Ligu šampiona nije više izgledala baš onako timski kao pre godinu dana.

Dolaskom Marka Marina se mnogo promenio taj kolektivni duh i fudbalska filozofija. Zvezda je prvi put od Aleksandra Kataija dobila individualca od kojeg se očekuju potezi i da “prolepša” igru. Na stranu što su to očekivali navijači ili mediji, ali problem je što su to počeli da očekuju saigrači. A oni su do tada drugačije rezonovali Zvezdin fudbal.

Nekadašnji tim je značio da imate Srnića, Savića, Stojkovića, Borjana, Krstičića, Jovičića, Donalda, Le Taleka, Bena… Sve igrače koji pre ili kasnije nisu prošli na zapadu u solidnim klubovima zbog nedostatka kvaliteta, ali su kod Milojevića zajedno delovali mnogo bolje nego kada se izvuku kao pojedinci. Iz njih je izvučen maksimum i većina je otišla u pravom momentu.

Zvezda nikada u trenerskoj eri Vladana  Milojevića nije imala pojedinca koji ozbiljno odskače osim donekle Nemanju Radonjića koji je čak počeo da pada u formi neposredno pred prodaju u Marselj. Ni taj Marin nije uspevao da se probije u ozbiljnim evropskim klubovima. Nikad ni za jednog od nosilaca Zvezdine igre nije stigla ozbiljna ponuda od makar 5.000.000 evra iz “liga petice”. Ti igrači nisu, niti će ikad biti na nekoj ozbiljnoj ceni u Evropi. Kod Kineza i Arapa možda, ali u ozbiljnim evropskim ligama neće.

Međutim, bili su tim. Jedan od dva najbolja u srpskom fudbalu u ovom veku (uz poštovanje Partizana u Ligi šampiona 2003/2004). Uspevali su da kao tim svakome postanu težak protivnik. Nije Zvezda nadigrala ni Krasnodar, ni Arsenal, Salcburg, ni Liverpul, ni Jang Bojse. Ali uspevala je da im razmontira igru strašnim kolektivnim naporima, velikim trudom, ozbiljnim pristupom. Uz svu tu famoznu priču o dozi sreće koja ju je pratila, lako se zaboravljalo da je ta Zvezda uspevala da onaj Salcburg pred praznom Marakanom ostavi bez šanse. I da čak bude bliža pobedi koja bi bila zaslužena. To je bio možda i najveći trenerski podvig Vladana Milojevića.

Zapravo, Milojevićeva Zvezda nikada nije bila ta koja je ulazila u evropske izazove sa željom da nadigrava i pruža spektakl. Niti je to mogla sa onakvim profilima igrača. Šteta je samo što to u domaćim okvirima nije pokušavala češće, ali to je neka druga priča.
“Citiraću mog prijatelja koji mi je jednom doslovce rekao: Ja igram da bih pobedio, ne igram da bih igrao”, rekao je Vladan Milojević posle Jang Bojsa.

Bio je to odbrambeni mehanizam Zvezdinog trenera na nezadovoljstvo navijača igrom Crvene zvezde. Branio se od njih, ali kao da je u jednom trenutku ove sezone Milojević počeo da se brani od samog sebe i svega dobrog što je napravio. Ne, mediji ga nisu kritikovali, niti im je davao povoda osim u večitom derbiju. Branio se od nevidljivih neprijatelja.

Vladan Milojević je trener defanzivne orijentacije. Valjda je to svima jasno posle dve i po godine. I tu ne bi trebalo da bude ništa sporno, niti da mu se to zamera. Treneri takve orijentacije su bili Nereo Roko, Đovani Trapatoni, Fabio Kapelo ili Žoze Murinjo pa spadaju među najveće u istoriji. Plus što su oni imali sve moguće resurse da napadaju i igraju na gol više, ali su svesno birali opciju koja daje bolje garancije za rezultat.

Vladan Milojević je kroz karijeru vodio ekipe poput Javora, Čukaričkog i Paniniosa koje nisu imale baš nikakvu šansu ili resurse da prođu sa napadačkom orjentacijom. I da je hteo, nije mogao. U Zvezdi to svakako nije mogao u evropskim okvirima.

U Zvezdi je zatekao rasulo, psihološki ubijen tim posle gubitka duple krune i gomilu rizičnih pojačanja koja pre toga nisu igrala ni u slabijim klubovima. Napravio je kolektiv koji je teško primao golove, dobijao samopouzdanje iz te defanzivne sigurnosti i nemilosrdno kažnjavao protivnike. Umeo je Milojević i da rizikuje kao što je bilo u Krasnodaru ili protiv Olimpijakosa kada je uvođenjem drugog napadača menjao tok utakmice. Ali uglavnom je sve polazilo od kolektivnog napora, maksimalne koncentracije, svođenja grešaka i poklona protivniku na minimum.

I nikome nije smetalo što je Zvezda visila protiv Krasnodara ili što je jaku grupu Lige Evrope prošla sa gol-razlikom 3:2. Sve je bilo pokriveno njegovim veličanstvom – REZULTATOM. A publika Crvene zvezde je posle onih blamaža protiv Černomoreca, Kairata, Sasuola bili gladna – REZULTATA. Navijači su tražili uspeh i dobili su ga. Načekali su se na sezone kada će moći da gledaju desetak umesto dve ili četiri evropske utakmice u sezoni. Da otputuju na neko pristojno evropsko gostovanje umesto u Kazahstan ili na Maltu. Dobili su to što su želeli. Maštali su o dolasku velikih igrača i timova na Marakanu. I dobili su ih. Ali neka cena je morala da se plati.

Protiv Krasnodara ili Salcburga je bilo moguće napraviti uspeh jer je razlika u jednoj ili dve klase. Čak je moguće i protiv Liverpula koji je pet klasa iznad sa najboljim defanzivcem sveta, najboljim golmanom planete, osmoricom kandidata za Zlatnu loptu i na kraju timom koji je postao prvak Evrope. Da, moguće je. Takav primer imamo i ove godine. Slavija iz Praga jedina ima manji budžet od Crvene zvezde u Ligi šampiona. I igra daleko bolji fudbal, beleži bolje rezultate u daleko težoj grupi. Da budžeti igraju fudbal, ni Slavija ni Zvezda ne bi bile u Ligi šampiona. Johan Krojf je rekao da nikada nije video džak para da postiže gol.

Novac nije presudan, ali život i fudbal čini neuporedivo lakšim. Međutim, Zvezdin trener ga nije pominjao prošle sezone kada je pobedio Liverpul. Bio je više koncentirsan na svoj tim i detalje kojima će ga unaprediti. Tek od ove sezone je počeo sa pričama o ferarijima, fićama i svemirskim brodovima. Što ne može da bude opravdanje za gol-razliku 0:18 protiv Totenhema i Bajerna. Ni trener Javora ne pominje budžete kada uzme bod Crvenoj zvezdi. A proporcionalno je ista razlika kao Zvezdi u Ligi šampiona.  

Nije novac presudio da Zvezda doživi tako ubedljive poraze i pogotovo onaj sinoćnji. Kako su izgledali fudbaleri Crvene zvezde sinoć protiv Bajerna, po tri-četiri komada bi im spakovali i onaj Slasburg, Kopenhagen, Jang Bojsi… Uz sve poštovanje onoga što je pokazao ultraofanzivni Flikov Bajern, mnogo toga mu je dozvoljeno od strane nemih posmtrača u crveno-belim dresovima. Mnogo lopti je predato Bavarcima u noge. Mnogo puta nije pokušan faul. Mnogo puta je izgledalo kada da se Zvezdini fudbaleri nadaju da ovi drugi “neće više”.

I to je ono što bode oči. Kada samo Borjan gestikulira i pokušava da razmrda ekipu. Kada iskusni Milunović po nekoliko puta dribla na 30 metara od gola. Kada mladi Petrović ne oseća odgovornost na 30 metara od svog gola. Kada Kanjas uvaljuje koske od pasova saigračima. Kada Vukanović i Garsija kao ofanzivci nemaju baš nikakvu ideju da preuzmu odgovornost i pokušaju nešto. Kada Zvezda ne deluje kao tim. I Borjan je to lepo rekao.

Gde se izgubio Milojevićev tim?

U pogrešnoj transfer politici letos, pa je Zvezdin trener zbog tog problema stranaca jedan od retkih u Evropi koji suštinski trenira dva različita kluba tokom sezone i nema mnogo šanse da bilo šta uigra za evropske utakmice. A česte rotacije su ubile i onako krhko samopouzdanje igrača. Ono što je nekad krasilo Milojevićevu Zvezdu. I sam je rekao da ne shvata odsustvo hrabrosti u igri. Ali i sam vidi da mu u ekipi igra gomila fudbalera bez samopouzdanja.

Nije ni da nema kvaliteta. Mirko Ivanić sigurno može bolje (čak je sinoć nagovestio), Tomane sigurno može bolje, vrlo verovatno i Garsija i Kanjas, pa možda ćak i taj nesrećni Van la Para. Tada bi i Marin izgledao bolje, možda i epizodisti Vulić, Petrović, Jovančić, Vukanović. Ali oni ne mogu sada iskoče kao lideri tima. Zvezdina veliki kvalitet prethodnih godina je bio što nije bilo lidera već timskih pretorijanaca.

I jedino rešenje je da se Zvezda opet vrati u okvire kolektiva koji će krenuti od nule. A to znači dobijen duel, napravljen faul, šut sa 30 metara, rizik u pasu, lakat na prekidu, brzo ustajanje sa zemlje i trk nazad u odbranu… A onda ni navijači neće izlaziti sa tribina u 60. minutu. Znaće da mogu nešto da propuste. Sinoć nisu imali šta. Najveći uzdah nade se Marakanom prolomio kada je VAR poništio gol. 

Šansa još postoji. Koliko god bola oči gol-razlika protiv Spursa i Bavaraca, Crvena zvezda je znala da će njen meč jeseni biti u Pireju. A ne postoji bolji trener od Vladana Milojevića za tu utakmicu. Pobeđivao ih je u Pireju sa duplo slabijim Panioniosom. Poznaje grčki fudbal u dušu, odoleva pozivima iz Atine već dugo vremena i veliki je adut Crvene zvezde. Ako se za današnji dan može reći da je jedan od težih u Milojevićevom životu od dolaska na Marakanu, još teži dani su pred portugalskim stručnjakom Pedrom Martinsom na klupi Olimpijakosa.

Zvezda se u Pireju neće susresti sa neodbranjivim individualnim kvalitetom protivnika. A može i očekivati neki poklon ili sreću od ekipe čije samopouzdanje takođe pleše po ivici sloma. Na mnogo toga bi mogao da utiče i derbi protiv  PAOK-a narednog vikenda.

U ovom trenutku ne postoji bolji čovek od Vladana Milojevića da odradi Zvezdinu “operaciju proleće” u Pireju. A to proleće u Evropi bi značilo dizanje lestvice treću godinu zaredom. Iza Milojevića bi opet stajao jedini sudija – rezultat. 

A do tog proleća bi Milojević imao dovoljno vremena za januarski reset ekipe i odvajanje žita od kukolja. 

(FOTO: MN Press, Star sport)

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva