I fakera i fudbalskih dilingera - to fudbalu treba! Neka krene Mundijal

U prevodu, tradicionalno konzervativni fudbalski plemići nikada nisu imali razumevanja za entuzijazam i vizije.

Jasno je svima da novi projekat Svetske kuće fudbala ne pokreću ni jedno ni drugo, radi se o bespoštednoj i večnoj borbi sa Uefom za što veći deo ekonomskog kolača, i to je očita razlika, ali ako izuzmemo taj ‘detaljčić’, otpor prema novom u najvećem delu javnosti definitivno je zajednički činilac svake od ovih priča.

Žil Rime

KAKO SU NASTALI SVETSKI KUP, EURO, KUP ŠAMPIONA - OTPORI I NEDAĆE

“Rimeova ideja bila je utemeljena u onome što je on, govoreći na kongresu u Amsterdamu 1928, kada je doneta odluka od osnivanju Svetskog šampionata, nazvao ‘najfinijim ljudskim kvalitetima koje sport i fudbal mogu da prenesu’: lojalnost duhu igre; umerenost u takmičenju i sportskom rivalstvu; solidarsnost u klubovima; jedinstvo moralno i materijalno”, stoji u knjizi Barbare Kiz, ‘Globalizacija sporta’.    

“Inspirisan olimpijskim duhom i vođen željom da stvori istinski globalno fudbalsko takmičenje, Rime je osmislio turnir koji bi okupio najbolje nacionalne timove sveta, kako bi se takmičili za titulu svetskog prvaka. Njegova ideja bila je revolucionarna, pošto je predložio poseban turnir, odvojen od Olimpijskih igara, koje su u to vreme bile jedino međunardno takmičenje otvoreno za amaterske fudbalere. Rimeova vizija nije podrazumevala samo pronalaženje najboljeg tima na planeti, već promociju mira i međusobnog razumevanja kroz univerzalni jezik fudbala”.  

Na mladu ideju, još na staklenim nogama, obrušiće se brojne nedaće: velika ekonomska kriza, kriza ideologije internacionalizma, te sveže rane od nedavno završenih ratova. Neprijatelji s bojišta nisu želeli da igraju jedni protiv drugih, dok klubovi nisu hteli ni da čuju da puste igrače na jedno takvo takmičenje.  

Rimeova ideja krčkala se nekoliko godina dok Urugvaj opijen uspesima s dva poslednja olimpijska turnira (zlatne medalje 1924. i 1928) i njegov prestoni Montevideo nisu poželeli da olimpijskim titulama pridodaju još jednu – svetsku. Rime je tu odradio veliku stvar. Uspeo je da ubedi Urugvajce da će uz njihov magični fudbalski tim mnogo bolje stojati lovor s natpisom svetski prvak, umesto olimpijski.

Poneseni u toj svojoj želji Urugvajci su rešavali mnoge probleme na koje je Rime nailazio. Ključ su bile finansije. I obećali su – ko dođe u Montevideo imaće sve plaćeno. Od prevoza, do boravka. Mnogi veliki, poput Engleza, Nemaca, Španaca, Italijana... nisu prihvatili poziv. Smatrali su tu ideju utopijskom.

Lobiranje se ispostavilo kao vraški težak posao.

Primera radi, do isteka za prijavu krajem februara 1930, nijedna evropska selekcija nije bila poslala prijavu. Južnoamerikanci su preteli da će se povući iz FIFA u znak protesta usled ‘šepurenja’ selekcija sa Starog kontinenta, što su smatrali uvredom.  

Nešto je moralo brzo da se preduzme.  

Žil Rime, uz velike napore, napokon je uspeo da ubedi svoje Francuze da učestvuju. Mrlju je bacilo to što su selektor Gaston Baro i jedan od najboljih igrača Manuel Anatol odlučili da ostanu kod kuće - plašili su se da ih redovan posao neće čekati nakon dvomesečnog odsustva.

Potpredsednik Fife - Rodolf Seldrejers iz Belgije, naterao je svoju selekciju da se prijavi. Problem je napravio Fudbalski savez Belgije, pošto je zabranio svom najboljem strelcu Rajmonu Brenu (141 gol za Beršot na 142 utakmice) da putuje, jer je ovaj nekoliko meseci ranije otvorio kafić, kako bi dopunio svoje skromne prihode. Rime je slao pisma, objašnjavao da je Mundijal drukčije zamišljen od Olimpijskih igara, da će na njemu moći da učestvuju svi najbolji fudbaleri, ali Belgijanci nisu popustili.

Rime je velikog saveznika imao u rumunskom kralju Karolu II. Tek što je stupio na presto, jedan od njegovih prvih poteza bio je da amnestira sve rumunske fudbalere koji su iz bilo kog razloga bili suspendovani iz fudbala. Takođe, kralj je lično ubeđivao brojna preduzeća, uključujući jednu englesku naftnu kompaniju za koju je radilo nekoliko igrača, da svojim zaposlenima daju plaćeno odsustvo, kako bi njihove porodice mogle da preguraju taj dvomesečni period. Firmama koje su se nećkale, pretio je zatvaranjem

A onda je njegovo Veličanstvo Karol II seo jedno popodne i sam sastavio spisak putnika za Urugvaj...

Rumunski tim isplovio je iz Đenove 21. juna italijanskim parobrodom Konte Verde. Brod se zaustavio na Azurnoj obali kako bi pokupio francusku selekciju, predsednika Rimea i trojicu sudija. U Barseloni su se ukrcali Belgijanci, a nakon prelaska Atlantika, u Rio de Žaneiru, ukrcali su se i Brazilci.

Konte Verde stigao je u Montevideo 4. jula, skoro tri nedelje od polaska.

Pošto su Jugosloveni među poslednjima odlučili da učestvuju, zakasnili su da rezervišu karte za polazak iz Đenove. Tako su morali tri dana vozom do Marselja, pre nego što su isplovili poštanskim parobrodom Florida. Našim momcima trebalo je da se pridruže Egipćani, ali kako jre njihov brod iz Afrike kasnio zbog oluje u Sredozemnom moru, propustili su vezu. Na kraju nisu ni otputovali.

Tako je Urugvaj postavio scenu za neparan broj ekipa (13) na prvom Mundijalu. Niko u tom času nije mogao ni da pretpostavi da će taj turnir, čiju je premijeru između Francuske i Meksika (4:1) gledalo nešto više od 4.000 ljudi, zauvek promeniti pejzaž međunardnog fudbala.

“I taj događaj nije predstavljao samo proslavu fudbala; bio je to hrabar korak ka tome da sport postane istinski globalni fenomen, rušeće usput barijere i ujedinjujući nacije kroz zajedničku ljubav prema igri. Prvo Svetsko prvenstvo bilo je svedočanstvo vizije Žila Rimea i trajne moći fudbala da okuplja ljude, postavljajući temelje za ono što će postati najomiljeniji sportski događaj na svetu”, piše Barbara Kiz.  

Već za četiri godine Žil Rime više nikome nije slao pozivnice. Zbog viška zainteresovanih morao je da organizuje kvalifikacije za SP.

Rimeov zemljak, prijatelj i kolega - Anri Delone, ponukan velikim uspehom Svetskog šampionata, odnosno onim što su Južnoamerikanci osnovali još početkom 20. veka (Kopa Amerika), dao je predlog da i Evropa organizuje svoje kontinentalno takmičenje.  

Istorijske knjige i spisi kažu da je Evropski šampionat rođen jednog hladnog novembarskog dana 1957. godine u Briselu. Na temeljima ideja nesuđenog bankara, austrijskog jevrejina Huga Majsla, osnivača preteče Kupa šampiona (Mitropa kup) i Centralnoevropskog kupa (uvertira za EP), čiju je podršku uživao, Delone je prvi put pisao čelnicima FIFA još 1927. Beše to vreme kada su se vrhovni fudbalski poglavari sveta uveliko pripremali za prvi Svetski kup, pa je taj predlog godinama bio ‘utamničen’ u Rimeovoj pariskoj kancelariji.

Anri Delone nije doživeo realizaciju svojih ideja; preminuo je nedugo nakon prvog kongresa UEFA u Beču 2. marta, gde je predstavio prvi nacrt pravilnika novog reprezentativnog takmičenja, ali u amanet svom sinu Pjeru ostavio je da dovrši započet posao. Nije išlo lako. Nacionalni savezi, njih 33, bili su podeljeni. Tadašnji prvi čovek tek osnovane evropske krovne organizacije, Danac Ebe Švarc, ideju o osnivanju Evropskog kupa nacija, kako će takmičenje poneti ime, stavio je na glasanje na kongresu u Kopenhagenu 1956. Preliminarni rezultati nisu doneli očekivan efekat. Delegati svega 15 zemalja dali su pristanak. Od zemalja tadašnjeg istočnog bloka ‘zagrizli’ su svi osim Bugara, oni su bili uzdržani, dok su sa zapada podršku pružili Španija, Francuska, Grčka, Luksemburg, Portugalija i Švajcarska. Opozicija je bila moćna, a predvodio ju je – a ko bi drugi – engleski „trust mozgova“.

Sa ostrvskim stavovima složili su se Italijani, Austrijanci (kukavički izdali Huga Majsla tek na samom glasanju), Holanđani (jak uticaj Engleza), Belgijanci, Finci, Norvežani... Pored Bugara uzdržali su se još Škoti, Šveđani i obe Irske.

Za punovažnost odluke nedostajala su dva glasa. Bugarska je posle višesatnih, napornih diplomatskih pregovora, konačno ‘slomljena’. Nedostajalo je još jedno ‘DA’. U poslednji čas, sutradan, u Kopenhagen stigao je telegram iz Dablina. Prvi čovek tamošnjeg Fudbalskog saveza Fred Kokren ovlastio je svog delegata da promeni odluku. I tako, uz nezapamćene porođajne muke, u sve bogatiji fudbalski kalendar svoje termine dopisao je i Evropski kup nacija.

Za početak, odlučeno je da se igra po eliminacionom sistemu kako zbog zgusnutog rasporeda ne bi bila ugrožena klupska takmičenja. Žreb je održan 3. juna 1958. u hotelu u Stokholmu, a već 28. septembra u okviru osmine finala na Lenjinovom stadionu u Moskvi, pred više od 100.000 gledalaca, odigrana je prva utakmica za Kup nacija. Moćni Sovjetski Savez savladao je tada i dalje respektabilne Mađare sa 3:1. SSSR je imao Ivanova, Metrevelija, Simonjana, a Mađari jedinog legitimnog naslednika Ferenca Puškaša – Lajoša Tihija. Takav je bio i odnos snaga na terenu. Zabeleženo je da je prvi gol u istoriji novog takmičenja postigao legendarni golgeter moskovskog Spartaka Anatolij Iljin. Prošlo je bilo oko 200 sekundi od početka utakmice...

A pet godina pre nego što će startovati EURO, Evropa je dobila i klupsko međunardno takmičenje. I sve to na temelju jedne od najvećih blamaža u istoriji britanske imperije. U želji da potvrde fudbalsku supremaciju, Englezi su pozvali u goste Mađare...

Sudbonosni susret tvorca Lake konjice Gustava Šebeša i prvog čoveka FA Stenlija Rausa dogodio se u Švajcarskoj, na jednom od konstitutivnih sastanaka UEFA.

Tom prilikom Šebeš je Rausu poklonio mađarsku salamu i vino, a pomalo ‘nacvrcani’ Englez je tokom zakuske upitao:

"Kada ćemo imati priliku da kod nas u gostima vidimo olimpijske šampione"?   

"Kada god poželite", odgovorio je Šebeš.

Ispostavilo se da je taj inicijalni dogovor bio preduslov za ideju o formiranju Kupa šampiona. Mađari su deklasirali Englesku na Vembliju sa 6:3, pa onda nekoliko meseci kasnije i u revanšu (7:1), što je dovelo do svojevrsnog zaokreta u ostrvskoj sportskoj javnosti. Rezignirani izdanjima nacionalnog tima, Englezi su ljubav i oduševljenje sve više počeli da poklanjaju klupskom fudbalu.

Ostrvski ponos tih godina postao je moćni Vulverhempton. Čuveni Vukovi tukli su tada slavne kontinentalne ekipe, poput bečkog Rapida i Honveda u prijateljskim mečevima, što će se uz izveštavanje engleskih medija ispostaviti ključnim.

Ondašnji viđeniji novinari zabeležili su da ‘evropska fudbalska elita više ne može da trpi verbalni teror nadmenih Engleza, čija je oholost počela žestoko da iritira’. Tamošnja štampa dizala je u nebesa Vulvse, proglašavala ih za prvake Evrope i -udica je bila bačena:

"Trebalo bi malo da se sačeka, neka Vulverhempton ode u Moskvu, Budimpeštu ili Beč, pa neka potvrdi svoju nepobedivost. Ako su Englezi baš toliko uvereni u kvalitet svog fudbala i dominaciju, onda je vreme za turnir", izjavio je glavni urednik L'Ekipa Gabrijel Ano. Vlasnik uglednog francuskog lista Žak Gode u potpunosti je podržao inicijativu.

Uredništvo L'Ekipa neočekivano je dobilo ogromnu medijsku podršku najuticajnijih listova toga doba. Madridska Marka, lisabonska A'Bola, milanska Gazeta delo sport, katalonski Mundo Deportivo i beogradski Sport bili su nosioci akcije. Početkom marta 1955, na sastanku u sedištu Uefe, Ano i Gode dobili su punu podršku.

“Uspeli smo, od jeseni igraće se evropski Kup šampiona”, pisao je pariski list.

Čelnike L'Ekipa zadesila je sudbina Anrija Delonea i Žila Rimea, pokretača Evropskog šampionata i Svetskog kupa. Englezi su ih glatko odbili uz kratko obrazloženje: „Mi smo najbolji, nema potrebe da igramo“. U Vulverhemptonu nisu ni razmatrali takvu mogućnost, a na poziv za učešće nem je ostao i tadašnji prvak Čelsi. Iako je trebalo da budu prva atrakcija takmičenja, Englezi nisu mogli da spreče šou u začetku. Ideja Evropske lige nije prošla, jer bi na taj način bili ugroženi nacionalni šampionati, pa je prihvaćen projekat još jednog novinara L'Ekipa Žaka Rizvika da se igra po kup sistemu. Napravljen je i jedan presedan – odlučeno je da se utakmice igraju sredinom nedelje.

ŠTA NAM JE SKUVALA FIFA? MOŽDA NOVI SPORTSKI SPECIJALITET...

Šta FIFA dana želi sa klupskim Mundijalom? Šta će postići? Da li zaista postoji globalni značaj i interes ili će se sve završiti tako što će bogati postati još bogatiji (zahvaljujući suludom nagradnom fondu, za sada bez pravog pokrića), a sirmašni po ko zna koji put biti surovo suočeni sa sopstvenom nemoći i nemogućnosti da se ravnopravno takmiče?

Samo su neka od pitanja što se nameću poslednjih dana...

Istina je da je poverenje u Fifu i njene čelnike vrlo verovatno na istorijskom minimumu - čak niže nego u vreme kad su svetski policajci upadali u njene prostorije u Cirihu i hapsili odreda; istina je da su usled koruptivnih sklonostii prethodnika Infantino i društvo pod dvostrukom lupom, te da se papazjanija u vidu proširanja reprezentativnog Mundijala češće povezuje s premiranjem iz egzotičnih i arapskih zemalja, negoli s vizionarstvom; pa ipak, možda se ovo pokretanje klupskog šampionata sveta ispostavi kao najbolji potez još od vremena Žoaa Avelanža, pod čijom je vlašću uspostavljen idealni sistem takmičenja sa 32 reprezentacije.

U vreme kada je UEFA male i finansijski nemoćne, bez ekonomskog potencijala za velike stvari, maltene proglasila kukoljem (i sva je prilika da će u narednim godinama pokušati da se u potpunost reši tog balasta), FIFA je ovakvim turnirom pokazala da u potpunosti ostaje verna osnovnim principama evropskog modela sporta - rezultatima. Tako su određeni učesnici, tako je ukazana šansa svima što su zaslužili da se odmere sa najboljima i najvećima.

"Veoma sam uzbuđen što ću imati priliku da po prvi put u karijeri igram protiv svetskog tima kakav je Boka Juniors. Biće to pravo uživanje, jedva čekam", kazao je Tomas Miler kada je čuo da je njegov Bajern izvukao argentinskog velikana u grupi.

Pored toga što ćemo moći da vidimo sudare evropskog i južnoameričkog krema - a toga poodavno više nema, još od vremena jednomesečnih turneja i takmičarsko-prijateljskih interkontinentalnih utakmica - zanimljivi bi mogli da budu maltene svi okršaji saudijskog Al Hilala. Možda da se ti silni milioni opravdaju? Zar neće biti uzbudljivo pogledati Saudijce protiv Real Madrida? Da se izmere, da vide gde su i koliko će još biti potrebno da se uloži da bi se stalo uz rame najvećima... Ili Ivićev Al Ain protiv Juventusa? Najveći klub Univerzuma - Al Ahli, protiv Porta? Inter Majami protiv Palmeirasa?

I sve to uz zagarantovano šarenilo na tribinama, armije navijača iz svih delova sveta, ambijent iz bajke i američki smisao za kreiranje spektakla - deluje kao da bi moglo da uspe, zar ne mislite?

Uzgred, nije mali broj onih što se busaju: stalno isti klubovi u završnici Lige šampiona, stalo iste utakmice, stalno isti pobednici... Ne liči li vam ovaj planetarni 'bućkuriš' na vraćanje korenima; u ona vremena kad je svako mogao da igra protiv svakoga i da ga pobedi? Smete li da se zakunete da Flamengo pred 20-30 hiljada svojih navijača neće imati šanse protiv Čelsija? Ili River protiv Intera? Pa biće kao da igraju na Monumentalu...

Zar vam ne fali makar malo ono vreme kad su pucale kosti?

Ne bi ni fudbalu u globalu škodilo da se malo prokrvi, ne bi sigurno. Malo manje šminkera i pozera s nakaradnim frizurama, malo više mangupa, žestokih momaka, fakera, fudbalskih dilingera. Nek zaliči na arenu.

Pa onda, da damo šansu klupskom Mundijalu pre nego što osudimo i prosudimo kako sve nema nikakvog smisla?

SVETSKO KLUPSKO PRVENSTVO (SAD) – 1. KOLO

Nedelja

02.00: (3,45) Al Ahli Kairo (3,75) Inter Majami (2,05)

18.00: (1,01) Bajern (17,0) Ouklend (60,0)

21.00: (1,90) PSŽ (3,60) Atletiko Madrid (4,50)

23.55: (2,65) Palmeiras (3,15) Porto (2,80)

Ponedeljak

04.00: (2,00) Botafogo (3,40) Sijetl (3,90)

21.00: (1,33) Čelsi (5,90) Los Anđeles FK (9,50)

23.55: (5,00) Boka Juniors (5,90) Benfika (1,80)

Utorak

03.00: (1,35) Flamengo (4,90) Esperans (9,50)

18.00: (6,75) Fluminense (4,30) Borusija Dortmund (1,55)

21.00: (1,60) River Plejt (3,90) Urava (6,00)

23.55: (2,65) Ulsan (3,15) Mamelodi (2,80)

Sreda

03.00: (6,00) Monterej (4,10) Inter (1,55)

18.00: (1,08) Mančester Siti (11,0) Vidad Kazablanka (25,0)

21.00: (1,33) Real Madrid (5,90) Al Hilal (9,50)

23.55: (2,85) Pačuka (3,35) Salcburg (2,50)

Četvrtak

04.00: (12,0) Al Ain (6,50) Juventus (1,22)

***kvote su podložne promenama