Idealnih 11 Miše Marinkovića: Čovek koji je video sve od 1. derbija i priča kako je Marakana postala Zvezdina

„Pamtim kao da je juče bilo. Zvezda dobila 4:3, Jezerkić dao tri gola. Igralo se na BSK-ovom stadionu, bilo strašno hladno, sneg, -12 stepeni. Otac me vodio. Imao sam čak i jednu fotografiju sa te utakmice... E, pazi sad, od tad, pa sve do Crvena zvezda - Zenit 2004, imam zapisan svaki sastav, sve strelce - bez obzira da li sam gledao uživo ili preko televizije. Kako za Zvezdu, tako i za Partizan, OFK Beograd, Radnički“...

Da, zvuči prilično neverovatno, međutim u deo te arhivske građe - možda i najveće lične u Srbiji kada je sport u pitanju - imali smo prilike da se uverimo. I zaista, deluje impresivno!

„Evo, gledaj, imam razvrstano i kog sam igrača koliko puta gledao, sve izvučeno... Predrag Đajić, on je isto dao gol na tom prvom derbiju, 132 puta. Branko Stanković - 199. Šestić - 215. Rajko Mitić ti je, recimo, odigrao 569 mečeva za Zvezdu, a ja sam ga gledao 227 puta. Džaju 244. Evo ga Bobek - 206“.   

Miloš Miša Marinković najduže je radio kao sekretar stručnog štaba Crvene zvezde. Bio je generalni sekretar kluba kluba kada se penzionisao Vladimir Cvetković, a onda i prvi čovek Sportskog društva - prvi profesionalac na toj funkciji.

„Predstavnik Zvezde bio sam na 684 zvanične utakmice. Toliko puta sam potpisao protokol. Između ostalih i onaj najvažniji, u Bariju“...

Protokol sa finala Kupa šampiona u Bariju: Crvena zvezda - Olimpik Marselj

I mada značajan deo istorije srpskog fudbala ima u svojim arhivskim fundusima, neke stvari i dalje čuva u - glavi. Kao na primer kako je izveo ’specijalnu operaciju’ prevođenja stadiona iz državnog u vlasništvo Crvene zvezde.

Čika Miša s pravom na taj izvanredni poduhvat gleda kao na Mont Everest bogate karijere.

„To je duga priča koju mnogi ne znaju. Sve je počelo u jesen 2001, kada sam prvi put razgovarao sa Cveletom na tu temu“, počeo je Marinković. „Bilo je to pre nego što će on otići u penziju... A inspiraciju sam dobio na jednom putovanju u Italiju, tokom boravka u Torinu. Sedeo sam sa nekim ljudima iz Juventusa i čuo kakvu problematiku imaju sa stadionom Dele Alpi, oko vlasništva. Kad sam se vratio, rekao sam Cveletu: Vidi, ja bih malo da prečešljam dokumentaciju. On kaže - nema problema. Trajalo je to hodočašće mesecima, ali uspeo sam da dođem do neverovatnih papira. Imao sam puno prijatelja na raznim funkcijama, mnogo ljudi poznavao iz različitih sfera. Mahom zvezdaši, svi hoće da pomognu“...      

„U svakom slučaju, dođem ti ja nekako do podatka da je sva dokumentacija o izgradnji stadiona u katastru. To je bila ona zgrada kod Brankovog mosta... Čeda Petrović, predsednik Upravnog odbora Zvezde, imao u bratanca što je radio u katastru, jedan od rukovodećih ljudi. Odem tamo, pozdravim ga, odvede on mene u kancelariju i ja mu ispričam o čemu se radi, kakve su nam namere. Auuu, kaže on, to će mnogo teško da ide“... 

Niste odustali?
„Ma kakvi! Krenem ja da pripremam celokupnu finansijsku dokumentaciju - koliko je klub investirao u dogradnju, u održavanje za sve te godine korišćenja, koliko je koštalo da se stadion dotera i bude po propisima UEFA i FIFA. Paralelno, Čedin bratanac je ’kopao’ za materijalom o samoj izgradnji. Šta je meni bio cilj? Da pokažemo kako je Zvezda više uložila od momenta kad je stadion izgrađen, nego što je zapravo država platila za izgradnju, jer to bi bio prvi i osnovni pravni preduslov da uđemo u proces preuzimanja vlasništva“. 

„Potrajalo je to dosta dugo, međutim pozovu mene iz katastra u jednom momentu i kažu: imamo sve! Sve? Sve, sve, sve. I ko je gradio i ko je davao novac i koliko... Uporedim ti ja to s onim papirima što sam sakupio i vidim - to je to. Na prvoj sledećoj sednici pitam Čedu da me UO ovlasti da uđem u proces. Sećam se kako su dvojica-trojica članova skočili na mene. Kaže Boža Cerović: Čekaj, Mišo, jesam li ja tebe dobro razumeo, ti hoćeš da ovaj stadion iz državnog vlasništva pretočiš u Zvezdino?! Ja kažem - dobro si razumeo! Kaže - ja sam znao da ti nisi baš normalan, ali ovoliko“...    

Bez dobre volje ljudi iz vlasti sigurno nije moglo?
„Jedan od onih što su najviše pomogli bio je Velja Ilić, tadašnji ministar za kapitalne investicije. I Dragan Šutanovac, kasnije ministar vojni, koga sam upoznao preko velikog zvezdaša Miroslava Ilića. Šutanovac nam je zakazao sastanak u skupštini grada. Džaja je išao sa mnom. Svi se tu okupili, mislim da je gradonačelnik bio Nenad Bogdanović. Iznesem sve papire na sto, oni pogledaju i kažu: imate saglasnost. Posle toga otišao sam kod Velje Ilića u Nemanjinu. Tamo Radoš Bajić, pregovara oko pomoći za seriju ’Selo gori a baba se češlja’... Upoznamo se. Kažem ja Velji: sve smo završili, samo još tvoje pismo. Bez toga sve pada u vodu. A on: ma, sve sređeno, imate stadion! Čini mi se da sam suzu mogao da pustim tog trenutka“.  

Zanimljivo da je u isto vreme Žarko Zečević pokušavao da nešto slično uradi sa stadionom JNA...
"Zeka je bio prisutan na tom sastanku u skupštini grada. Da, pokušali su i oni to da odrade. Nisu mogli, jer Zvezdin stadion je gradila država, a Partizanov vojska. I vojska nije htela da ustupi pravo vlasništva. U našem slučaju nije bilo ni potrebe za ustupanjem, jer se iz obimne dokumentacije lepo videlo da smo stekli pravo preuzimanja vlaništva. To je bio ključ“. 

To je u datom času bila velika stvar za Zvezdu?
„Kako da ne! Čuvam to Veljino pismo i dalje. A pamtim i dan kad je na stadion došao poštar iz katastra i doneo papir na kome je pisalo da je Zvezda jedan kroz jedan vlasnik stadiona i krajnji korisnik više od 14 hektara zemljišta okolo, sa pripadajućim objektima, uz klauzulu da država u slučaju prodaje mora pravo preče kupovine da omogući nama. Setiće se Džaja toga, može sve da potvrdi. Zvao sam ga istog momenta, on bio na odmoru u Monaku. Posle sam sve to isto odradio i za prostorije Sportskog duštva, tokom 2006. godine“.

Sa legendarnim Bobijem Robsonom

Da pređemo na osnovnu temu razgovora - izbor idealnih 11 Crvene zvezde i Partizana. Kao neko ko pamti sve od prvog večitog derbija i ima takvu arhivu, vaš sud definitivno spada u najmerodavnije. Hajde da krenemo od Zvezde i dilema - da li ih je bilo, koliko?
„Možda i najveća tiče se centarhalfa, birao sam između Kire Dojčinovskog i Ilije Najdoskog. Kira je odigrao 416 utakmica za Zvezdu. Ika je sakupio 200 i neku. Kira je ostavio istorijski trag u Crvenoj zvezdi, kao Kiril Simonovski u Partizanu. To je nešto posebno. Ika kapiten u Tokiju, kad je Dejo dobio crveni karton. I bio je zamenik Dikin u Bariju. Isto je ostavio trag, ali kad sam sve sabrao, ipak je santimetar ispred Dojčinovski. Toliko je dao sebe klubu... On je ono što u današnjem fudbalu zovu pouzdan, kvalitetan štoper. Pamtim i one pre njega - Đurđevića, Diskića... Nisu mogli da se nose sa Kirom. Kao ni Najdoski“.

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

Mlađi u velikoj meri preskaču Boru Kostića, najboljeg strelca u istoriji kluba; opravdanje pronalaze u tome da nisu imali prilike da ga gledaju. Vi ste ga se nagledali - retko koji klub na svetu može da se pohvali da ima takvu konkurenciju u navali da nema mesta za najboljeg strelca?
„Sve stoji... Odigrao mnogo utakmica, mnogo golova postigao, ali problem je u tome što bih Boru onda stavio na mesto Dejana Savićevića. A Dejo je isto tako Zvezdina legenda, samo sa osvojenim Kupom šampiona“.

Kakvog ste vi stava, mogu li da se mere kvaliteti igrača iz različitih epoha? Konkretno u ovom slučaju - Dejo i Bora...
„Ne postoji kantar koji to može da meri. Međutim, zato je tu utisak. Ono u Mančesteru, na primer, bio je Dejov lični šou. Oni driblinzi u Minhenu, protiv Bajerna... Ti njegovi slalomi, gde on prođe po četiri, pet igrača... Bora to nije mogao. On je bio strašan pucač, to nema dileme, ali ovako igrački, u kompletu, za mene je Savićević ispred“.

Kad se dotaknemo Genija obično ide ono pitanje o šestoj Zvezdinoj zvezdi. Da li ste i vi pri stavu da kultno individualno priznanje nikako nije smelo da bude dodeljeno čitavoj generaciji, pa makar to bila i ona iz 1991?
„Apsolutno! Sami si rekao, to je individualno priznanje, ne treba mešati neke stvari. Ta generacija kao generacija već je bila upisana u istoriji kao najveća i najuspešnija. Pretpostavljam da će ta odluka biti poništena u jednom momentu“.

Znate već koje pitanje sledi...
„Pretpostavljam... Pitali su me više puta koga bih kandidovao da se pitam. Jedna od opcija bi sigurno trebalo da bude Vladimir Jugović. Igrao je u Bariju, u Tokiju bio proglašen za igrača utakmice - za prvu zvezdu Interkontinentalnog kupa. Robi je bio igračina, proveo dosta vremena u klubu. Slažem se i za Dejana Savićevića, normalno... Ako bih birao između njih trojice, izabrao bih Deja“.

Ipak, uz Savićevića u vaših idealnih 11 iz ’91. samo su još Pančev i Belodedić. Ovog potonjeg mnogi vide kao ključnu kariku tog vanvremenskog uspeha...
„Mislim da je Mile Belodedić u Minhenu odigrao možda i najbolju utakmicu u karijeri. Istina, u finalu u Valensiji protiv Barselone ’86, dok je igrao za Steauu, bio je igrač utakmice, ali ovo je za mene bilo još bolje. Fenomenalno! Franc Bekenbauer bio je najbolji libero svih vremena, to znaš. E pa on je posle utakmice rekao pred svima: dragi prijatelji, vi znate ko sam ja i kakav sam igrač bio; do večeras nisam video boljeg fudbalera od mene na poziciji libera. Večeras sam video - to je Belodedić. Ja svedok, to je izjavio posle utakmice. Prvo je bila tišina u sali, a onda gromoglasan aplauz. Aplaudirali su i nemački novinari. Mile je vezao Švabe u mali čvor. To što su on i Dejan odigrali u Minhenu - to je bilo čudesno“.  

Piksi, Rajko, Šeki, Pižon, Džaja - to se maltene podrazumeva. A golmani? Vi ste upamtili čak i Mrkušića...
„Mrka je doajen, veliki Zvezdin golman. Ali samo dvojica u nekadašnjoj Jugoslaviji mogla su da lete paralelno s prečkom. To su bili Glončak iz Spartaka i Vlada Beara. Mrka to nije mogao zbog konstitucije. Gledao sam ja i Zemana iz bečkog Rapida, Španca Iribara, Mađara Grošiča. Mogli su da pariraju, no definitivno nisu bili bolji od Beare. Zato je on moj izbor“.

Obično pitamo i zbog koga vam je najžalije što nije u idealnih 11?
„Ljubiša Spajić. Bio je half i centarhalf, takođe istorijski trag u Zvezdi. Gledao sam ga na preko 100 utakmica. Bio mi je u glavi, ali opet, Dojčinovski je i njega pobedio u mom izboru“.  

Gde ste se lomili kada je Partizan u pitanju?
„Uh, bilo je Ćurković ili Šoškić. Presudilo je to što je Ćure odigrao više utakmica, odnosno što je blistao skoro uvek kada sam ga gledao. On je po meni bio vrlo sličan Beari. Detalji su bili u pitanju“.

Belin i Jusufi bekovski tandem, prilično očekivano...
„Kod mene su imali konkurenciju u Čoliću i Brozoviću, s tim da su ova dvojica ipak bili daleko ispred“.

Koja je prva asocijacija na Mindu Jovanovića, jedan ste od retkih što su ga birali?
„Elegancija. Uvek imao dva poteza unapred. Na mene ostavio mnogo jak utisak. Ne vidim boljeg u Partizanu na poziciji petice. Dobro, imali su Rašovića, ali on mi je nekako suviše drvenast bio, možda zbog građe... A Minda je mogao da igra i halfa bez problema“.

Oko navale se niste previše mučili? Tu su Bobek, Milutinović, Galić, Zebec...
„Za mene je Branko Zebec bez konkurencije najveći i najbolji univerzalac našeg fudbala. Znaš da je igrao centarhalfa u Zvezdi... Ne mogu da se setim ko se povredio... Stavili ga tu, on odigrao, i više ga nisu micali. Igračina. Levonog, brz, dobra tehnika“... 

„Miloš je tužna priča. Njega su urnisali zbog izjave da bi voleo jednog dana da obuče dres Zvezde. Mislim da su ga u roku od nekoliko dana mobilisali i poslali u vojsku. On je na tom služenju vojnog roka dobio zapalenje pluća, tokom jednog marša od 50 kilometara, onako natovaren, pod punom vojnom spremom“.  

Galić pre Valoka - osnovni razlozi?
„Gale je bio i polutka i centarfor, dobar realizator. Znao je više fudbala od Marka Valoka, to je kod mene prevagnulo“.

Deluje da je Vladica Kovačević morao da otpadne zbog Moce Vukotića...
„Kada je Vladica došao u Partizan njemu su našli sobu u Maleškoj 45, pored mene. Bili smo nerazdvojni. Imao sam veliku dilemu da li on ili Moca. Međutim Moca je bio mozak tima, nosilac igre Partizana. Mislim da je Vladica igrao s boljim igračima, imao veću podršku“. 

Treneri?
„Niko nije mogao da konkuriše Miljanu i Špicu. Ljupko jeste osvojio Kup šampiona, ali on je tu bio samo jednu godinu. Naravno, što se stručnosti tiče, ona nije sporna ni najmanje. Ljupko je u ono vreme, pred finale sa Olimpikom, svakog njihovog igrača analizirao i predstavio našim igračima. To baš i nije bilo uobičajeno tada. Svakome je dao poseban zadatak. Znam to iz prve ruke, zato što smo samo Žota Antonijević i ja mogli da uđemo na sastanak sa igračima. Rekao je ovako: I ti Dragiša, i ti Robi, i ti Darko: gol me ne interesuje! Ali isto tako me ne interesuje ni da ga primimo”.

“Sećam se, kad je Dejo tražio izmenu u 80 i nekom minutu, okrenuo se prema meni i pitao me: Šta misliš - rekao sam mu Vlada Stošić. Poslušao me. Posle se to pokazalo kao pun pogodak, kada je ušao Piksi, jer se Vlada zalepio za njega”...

„Čuo sam svojim ušima kad je Piksi odbio da šutira penal. Rekao je ovako: ako dam gol, u Jugoslaviju neću smeti više da kročim; ako ne dam gol - ne smem u Marselj da se vratim. Tu me je kupio“.

Postoji mišljenje da Šeki iz te velike generacije ne bi mogao da izvuče maksimum - šta vi kažete?
„Teško, mislim da ne bi. Ali imao je on neku svoju viziju... A znaš kako je Šeki postavljen? To je bilo posle drugog mandata Branka Stankovića, u zimu 1988. Ambasador podneo ostvaku nakon samo nekoliko meseci. Mi 10-11. na tabeli, Rajko Mitić mu rekao da je bolje da podnese ostavku nego da dobije otkaz. I tako mi ostanemo bez trenera, a treba da idemo u Škotsku, zvao nas Seltik. Sednica UO, padaju neki predlozi... Neko je izgovorio ime Vladice Popovića, toga se dobro sećam. Čeda Petrović me gleda, čeka šta ću da kažem... I ja: Šekularac! Svi se slože. Pred put me samo zamole da ga malo uputim, jer sam imao mnogo više iskustva sa tim timom od njega, poznavao igrače u dušu... Kad smo stigli tamo šetali smo po Glazgovu i pričali satima. A u svlačionici sam ga zamolio da pre njega kažem samo jednu rečenicu: večeras igrate za sebe, za Zvezdu i za Dragoslava Šekularca! Završeno 2:2. To je bila jedna od najboljih utakmica Mitra Mrkele u dresu Crvene zvezde. Taj bek koji ga je čuvao, koliko ga je Mita izludeo, udari ga s leđa u jednom trenutku. Menadžer Seltika Bili Meknil odmah ustane s klupe i pokaže mu da izađe iz igre. Ceo stadion izviždao tog igrača, ne sećam mu se imena, a Mita kad se pridigao - svi aplauz”.

„U svakom slučaju, sve se to tamo završi, dobro odigramo, vratimo se, ispričam kako je bilo, i Šekija postave za trenera - trajno“.

A onda se desi ono u Kelnu. I suspenzija koja je dovela Ljupka za trenera...
”Jeste, samo što to nije bilo baš onako kako se priča i piše”.

Bili ste na licu mesta?
”Tako je, bio sam uz Šekija sve vreme. Kaže on meni na kraju, kad je sudija odsvirao kraj - moram nešto da mu kažem. Ja rekô - samo budi pametan, molim te, vodi računa. Mi prilazimo zajedno, na metar smo bili od njih, okolo su ljudi iz obezbeđenja, redari... U tom trenutku, kad je Šeki krenuo da priča, da viče na sudiju, njemu padaju naočare; on kreće da ih uhvati, i u tom trenutku ovi iz obezbeđenja reaguju, hvataju ga za ruku, jer su pomislili da je krenuo da udari sudiju. Eto zbog toga je on optužen i suspendovan. Bio sam prisutan sve vreme”.

“Posle utakmice konferencija za novinare... Šeki i ja dođemo do vrata sale, kad čujem onog njihovog reprezentativca, Pjera Litbarskog, kako pita: gde su one srpske svinje? Ja učio nemački u školi godinama, nema greške, dobro sam ga razumeo. Tog momenta hvatam Šekija za ruku - ne idemo! Došli predsednik i sekretar Kelna, pitaju o čemu se radi i ja kažem: recite svom igraču da srpske svinje neće doći na konferenciju. Posle znate šta je sve bilo. Šekija kazne tri utakmice i dođe Ljupko. Ostalo je istorija”.