INTERVJU - Ivan Jurišić: Mirno spavam, zvezdaši su mi sve oprostili

Da se vratimo u neka lepša vremena - kako ste vi počeli?
”Mislim da sam imao osam godina... Čoporativno, s drugarima iz kraja, svi smo otišli na taj prvi trening. Pa onda jedno vreme treniraš, pa ti više nije interesantno, pa ‘ajmo ovamo, onamo... Trenirao sam i košarku, atletiku, svašta nešto. Na kraju se ustalio u fudbalu, jer sam kao pionir pozvan u reprezentaciju Vojvodine. Shvatio sam da imam neki kvalitet koji bi možda sutra-prekosutra mogao da me odvede dalje. Tada su postojali samo pioniri i omladinci. Nisi imao ove međuuzraste. Tako da sam postao jedan od najmlađih prvotimaca. Imao sam sedamnaest i po godina kada sam potpisao prvi profesionalni ugovor”.

Tad kreće i prva zarada od fudbala?
”Za potpis tog prvog ugovora, drugar i ja dobili smo odela od kluba. U to vreme završavali smo školu, pa kao da imamo šta da obučemo. Danas je to potpuno smešna priča, ali tada se tako živelo i funkcionisalo”.

I bili ste zadovoljni?
”Apsolutno zadovoljan! Radiš ono što voliš - šta ćeš više. Taj materijalni segment mojoj generaciji nije bio toliko važan. Tako smo vaspitavani. Danas je sve drugačije. Mislim da smo mi imali bolji razvojni put, što je mnogo važno za ljude koji sutra treba da se prikažu svetu. Ondašnje takmičenje u Jugoslaviji i ovo sadašnje - to je kao „bog i šeširdžija“, nemaju veze jedno s drugim. Ako nisi takmičar, tamo u inostranstvu brzo nestaneš, pošto takvih kao ti ima na desetine. Ta škola je najbitnija. Da odeš potkovan”.

Vi ste zanat dobro ispekli još u Proleteru, odigrali četiri sezone. Tu prvu čak u elitnom jugoslovenskom rangu. Sećate li se debija?
”Čini mi se da je to bilo u kupu, protiv Crvenke. Pravi vojvođanski derbi u ono vreme. Ušao sam u produžecima, šansu mi je dao čuveni Tomislav Toša Manojlović, dugo godina alfa i omega zrenjaninskog fudbala”. 

Pomenuli ste vojvođanski derbi... Uz Vojvodinu, nekada smo iz tih krajeva na velikoj sceni imali i Proleter, Spartak, Novi Sad... Pa Kikindu, Vrbas i pančevački Dinamo kao dugogodišnje članove moćne Druge lige SFRJ. Utisak je da Vojvođani ne vole fudbal kao nekada. Šta se dogodilo?
”Dogodilo se urušavanje na svim nivoima. Mnogi klubovi su nestali, ne samo Proleter. Verovatno je teret njihovog održavanja postao prevelik. Počele su da propadaju velike firme, koje su pod šapom komunističke partije imale obavezu da deo prihoda prosleđuju klubovima. Tako su se oslobađale poreza... Kako su firme propadale, tako se i kapital topio. To je bio početak. Takođe, ovde u Vojvodini ljudi su mirniji. Nemaš ovde onaj fanatizam kao u Beogradu, kod navijača Partizana, Zvezde ili Rada. U Vojvodini je to bilo: ‘Dođem, gledam, grickam suncokret, uključim tranzistor i pratim rezultate sa drugih terena’. Nikada nije bilo te navijačke strasti”.

Imalo je i to svojih čari, ljudi su bili vezani za klubove iz svojih mesta...
”To je tačno. Danas u Zrenjaninu postoje samo partizanovci i zvezdaši. Tako je u većini gradova. Tužno je sve to. Kad se samo setim kakva je institucija bio taj naš Proleter... Deca iz ovih okolnih sela nisu maštala ni o Zvezdi ni o Partizanu ni o Vojvodini, nego da jednog dana zaigraju za prvi tim Proletera”.

Detalj sa večitog derbija, decembar 1980. godine

Vi ste taj san ispunili, a onda - Crvena zvezda. Kad je došlo do prvog kontakta sa crveno-belima, ko vas je video?
”Nama je trener u jednom momentu bio Bela Palfi. On je bio ta veza, pošto je ranije igrao u Zvezdi. Mislim da je preko njega sve krenulo. Sećam se, igrali smo u Mariboru za opstanak u Drugoj ligi. Trebao nam bod. Da l’ beše završeno 0:0 ili 1:1, nisam siguran. Uglavnom, znalo se da smo ostali u ligi. U autobusu opšte ushićenje, pesma. U jednom momentu, na vratima se pojavljuje čovek i ja čujem svoje ime. Kaže on: ‘Ti bi trebalo odmah da kreneš sa mnom za Zagreb’. Tad nisam znao ko je to bio, tek kasnije sam saznao - Slaven Zambata, veliki fudbaler Dinama”.

Probali da vas vrbuju odmah posle te utakmice?
”Izgleda... Tada se pojavljuje Palfi ispred autobusa i kaže: ‘Nema on šta sa vama, on ide kući u Zrenjanin. Ivane, vrati se unutra’. Tako se to završilo... Kasnije su krenule još neke priče. Bio sam redovan u ovim mlađim reprezentativnim selekcjama, znalo me dosta trenera širom države. Zvali su me u Željezničar, slali mi avionsku kartu da odem do Sarajeva. Zahvalio sam se i rekao da to trenutno nije opcija za mene. U to vreme postojala i neka politička linija da iz Zrenjanina odem u Vojvodinu, tako je makar bilo projektovano. Znali su me dobro, često sam kao klinac išao sa njima na međunarodne turnire, recimo u Sanremo. Tamo sam upoznao neke igrače moje generacije, poput Đorđa Vujkova i Bobeta Pavkovića. Put ka Vojvodini bio je utaban, ali ja iz nekog razloga nisam želeo da idem tamo, iako su mi svi ti momci bili bliski. Stadion mi nije bio stran, ništa mi nije bilo strano”...

Kad se Zvezda konkretnije uključuje u priču?
”Kad je na leto 1977. u Proleter došao Branko Klenkovski. To je bilo pred kraj njegove karijere. Ispostavilo se da je imao zadatak da me posmatra šest meseci i da šalje izveštaje na Marakanu. Šest meseci kasnije iznenada je došao jedan čovek iz Beograda i odveo me na Avalu”.

Ne znate ko je to bio?
”Nažalost, ne mogu da se setim imena. Pokojni je sada već. Čuo sam se sa njegovom suprugom pre nekih osam-devet godina. Bio je to tip koji u sportskom smislu meni ništa nije značio, Zvezdin momak za ‘spoljne poslove’”.

Kako ste reagovali?
”Prvo sam se zbunio, iznenadio. Došao mi na kuću, čujem pas laje, nepoznat čovek u „bubi“ beogradskih registracija. Lupa, pita me: Jesi ti taj i taj? Jesam. Mogu da uđem? Rekô, âjde, uđite, nije problem nikakav. Kaže: Pakuj stvari, vodim te za Beograd! Ja rekô: Molim? Gde me vodite? Ko ste vi? Imam porodicu, ženu, roditelje... Kad mi on sve objasni ja mu postavim jedan uslov - da krene i supruga. Može? Može!”

Je l’ vi u tom momentu znate gde idete?
”Da, da, da, da, predstavio se on, ko je, šta je, zašto je došao. Kad smo krenuli, usput se javim roditeljima, da znaju da smo otišli, da ćemo neko vreme biti odsutni”...

Dakle, iz Zrenjanina pravo na Avalu?
”Pravo u hotel. Proveo on tamo gore još nekih sat vremena sa nama. Osoblju objasnio da sve ide na potpis, Zvezda sve plaća. Bila neka kasna jesen, loše vreme, nigde nikoga. Nas dvoje kô gluve kučke. Prvi i drugi dan nekako, treći dan šetaš oko spomenika, četvrti dan već dosadno. Niko iz kluba da dođe, samo sam sa tim čovekom imao kontakt. Posle sedam-osam dana kažem mu: ‘Vodi ti nas odavde u grad, ubićemo se od dosade’. I odvede on nas u hotel ‘Putnik’ na Novom Beogradu. Sad iz onog ambijenta gde čuješ muvu kako leti, tamo trešti muzika, svaku noć ludnica. Izdržali smo dva dana i tražili da nas vrate na Avalu. Onda je napokon klupko počelo da se odmotava”...

Standardna priča za ono vreme, sklonili su vas dok se dogovore sa Proleterom?
”Pa da, da ne bi dolazili drugi klubovi da guraju svoju priču. Šta je još zanimljivo... Znam da sam potpisao ugovor kad je zakonski rok već bio istekao. Konstantin Zečević, bivši sudija, tada generalni sekretar Crvene zvezde, imao je jake veze u FS Beograda. Ostavili su prazno mesto u onom registru, samo da upišu ime kad sve bude gotovo, jer nisu znali da li će i kad završiti. Bilo je posle ponoći, tako da sam nepropisno prijavljen. Ali kad imaš jake ljude oko sebe, sve se može. Eto, tako je počela moja priča u Zvezdi”.

Koliko ste dugo bili skriveni?
“Čini mi se 12 dana”.

Jeste li kasnije saznali šta je Proleter dobio za vas?
”Za novce ne znam. Ono što znam, dobili su lopte i garnituru dresova. To mi je rekao bivši trener. Kao i da su bili vrlo zadovoljni. Verovatno je bilo i nekih parica”...

Da li je bilo dileme kad se Zvezda pojavila, koji vam je ovdašnji velikan bio najbliži srcu?
”Ja sam najpre lokalpatriota, to mi je utkano od osme godine, kad sam počeo u Proleteru. Naravno, pratio sam sve druge velike klubove, posebno Zvezdu, Partizan i Vojvodinu. Ona čuvena utakmica Crvene zvezde u Atini, protiv Panatinaikosa, bila je na televiziji. Valjda je tu prevagnulo. Ne mogu da kažem da mi se javio nekakav osećaj pripadnosti, ali tu me je nešto opčinilo. I samo tamo, i samo tamo”.

Zvezdin sastav iz 1980. godine

Samo što ste obukli Zvezdin dres - vatreno krštenje. Na jednoj od prvih utakmica čuvali ste najvećeg golgetera EX-YU, Slobodana Santrača. Ozbiljan izazov?
”Tada sam bio najmlađi u ekipi, 21-22 godine, još došao iz druge lige... Dobio nas Partizan 3:2 na JNA. Dva gola Vukotić i jedan Santrač. Kod tog Santračevog gola Dika vikne - moja, i ja stanem. Tako su me učili od malena, kad se golman javi - staješ. Nema priče. Sve se događa u petercu... Posle su novinari to malo dosolili, pisali kako je Sani viknuo ‘moja’. Naravno da nije. Dika se javio, pa stao. Ja takođe stao, lopta preleti sve i Santrač se samo pokloni. Pitam posle u svlačionici Diku - što si vikao moja? On ćuti. Prošlo je toliko godina, nije više ni važno, ali nije mi jasno - ako si nešto pogrešio, pa priznaj, majku mu! Nikada nisam imao taj problem. Ako sam kriv, kriv sam”.  

Kako je išlo privikavanje na Beograd?
”Tu si gde si. Shvatio sam to kao deo posla. Nikada nisam zavoleo Beograd do te mere da bi mi bio sve i svja. Solun je u to vreme bio slične veličine, možda malo manji. Tamo mi je život, na primer, bio dosta lakši. Jednostavnija komunikacija, nije bilo onih ludačkih gužvi. U Beogradu uvek špic. Nisam mogao to da podnesem. Zato sam jedva čekao da završim karijeru i vratim se ovde, u moj Zrenjanin. Volim jednostavan život, prirodu”.

Ni popularnost vam nije prijala?
”Da se ne lažemo, svakom čoveku prija popularnost. Ali nikada je nisam zloupotrebljavao. Počevši od onih najbanalnijih stvari, kada napravim saobraćajni prekršaj, pa da rešavam preko veze - nikad. Ili preko reda kod lekara. Ne, išao sam kao i svi drugi ljudi. Ne daj bože nešto ozbiljno, da moraš da tražiš vezu. Doduše, imao sam tu situaciju sa prvom ženom; nažalost, imala je tumor, pa sam morao da uključim razna poznanstva i prijateljstva da bismo brže prošli kroz komplikovanu papirologiju. To je bio tragični sticaj okolnosti”.

Ivan Jurišić

U Zvezdi ste proveli šest godina, za to vreme uzeli tri titule i kup, bili standardni na putu do finala UEFA kupa u sezoni 1978/79. Crveno-beli dres obukli ste u zimu ‘78, a već na leto krenula je ta serija evropskih izazova. Odmah na startu jedan od najvećih - poraz od Dinama u Berlinu 1:4 i 0:1 na poluvremenu revanša u Beogradu. 
”Da, to je prvo kolo, tu smo najbliži eliminaciji. Svi su nas bili otpisali. Tamo je bila mnogo teška utakmica. Teren katastrofa, blato, loše vreme. Nama je ta istočna civilizacija bila daleko od očiju, mnogo nam je bliža bila Zapadna Evropa”...

Može se reći da nam ni taj stil fudbala nije odgovarao...
”To je bila surova nemačko-ruska škola. Sve po PS-u, momci kidaju. Razvalili su nas u Berlinu. Ubili nas, brate mili. I onda dođe uzvratna utakmica u koju niko nije verovao. Ali to je Zvezda, taj duh, koji kad krene, melje sve redom. Više nije bitno da li je preko puta Real Madrid ili Liverpul. To nešto uđe u tebe i nosi te. Koliko je samo puta Zvezda odigrala utakmice gde joj nisu davali ni promil šanse, pa je tukla i veće protivnike. Taj revanš sa Dinamom bio je ključ, pokazao je da imamo štofa za Evropu. Od 60. do 90. minuta dali smo im četiri komada i prošli dalje”.

Sa Dinamom ukupno 6:6, a onda sve do kraja 1:0, 0:1. Splet okolnosti ili taktika i plan Branka Stankovića?
”Sigurno da je bilo i do njegovog poimanja fudbala. Nakon godina u inostranstvu imao je brutalan pristup. Prvo si fizički morao da budeš ekstremno spreman. Kod njega to je osnov svega. Znaš s loptom - to je u redu, ali bez snage nisi mogao. Zato jedno vreme Pižon i Janjanin nisu mogli da igraju zajedno. Samo jedan. Bata Stane je trpeo samo jednog igrača koji ne trči”.

Puno je anegdota s njegovih paklenih treninga...
”To su bili ludački treninzi! Kad sam kasnije otišao u PAOK i pričao Mladenu Furtuli, nije verovao. Odemo na prve pripreme, trener Austrijanac, poznat po disciplini, po trčanju. Pitam se šta li me sad ovde čeka, ja spreman na najgore. Počnemo, kad ono neko trčkaranje uz brdo. Posle šest-sedam dana pita me trener kako mi se dopadaju treninzi. Ja rekô: ‘Ovo su treninzi za takmičenje? Kad dođemo u hotel napisaću vam na papiru jedan naš trening iz Zvezde’. Prijatelju, kao da sam sa fakulteta došao u osnovnu školu. Ma, pesma. Kad sam mu odneo to, on gleda i ne veruje: ‘Vi ste sve ovo trčali?! Da, to smo mi trčali. I posle svake serije, Bata Stane trči ceo krug oko terena, na čelu, ispred nas. Tu je bilo od 10 puta 10 metara, pa do 10 puta 100 metara. Sve u sprintu. Jedne godine na Zlataru išli su kamioni sa strunjačama i gumama za nama – opaše te kao konja, tegovi od tri-četiri kilograma na noge, i tako odradiš trening od sat i po vremena. To je bilo umiranje. Sećam se da je Srba Stamenković povraćao, a i mnogi drugi. Ali zato nas niko nije nadtrčao te sezone. Nosili smo se barabar sa Englezima, Nemcima, Špancima... U finalu, pogotovo u revanšu, mi smo Borusiju apsolutno nadigrali. Jednostavno, lopta nije htela u gol. Ne znam da li su u drugom poluvremenu tri-četiri puta prešli centar. Šta su sve promašivali Šele i Muslin... Neverovatno. Kao da je neko odozgo komandovao. Neće pa neće, plus taj sudija Mikeloti”...

Branko Stanković

Doći ćemo i do famoznog Mikelotija. Da se pre toga vratimo još malo na Bata Staneta i njegovu ulogu u toj evro-odiseji. Kažu da je bio izvanredan taktičar. Po čemu ga vi pamtite?
”Bata Stane je mnogima smetao zbog stava. Zbog toga što je često bio eksplicitan. On je umeo da otera sa treninga ili iz svlačionice rukovodstvo kluba. Nije to bilo prijatno. Džaja, Cvele, ko god to bio. Ovo dole, ovaj podrum - to je naše. Vi, ‘ajte gore, i radite svoj posao. Politika, pronalaženje novca i sve ostalo. Nikome nije dozvoljavao da mu se meša u posao. Tu je bio strašno rigorozan. Imao je principe kojih se slepo držao. On je kao trener školovan na zapadu, imao je ideju da ubije sve loše u našem mentalitetu. Zbog toga je dolazio do sukoba i sa igračima i sa klupskom vrhuškom”.

Stručnost, naravno, nije sporna...
”To nikako! Imao je mnogo kvaliteta, i tu neku posebnu priču. Da nas motiviše, da izvuče sve iz nas. Dešavalo se da na sastanku pred utakmicu kaže: Auuuu, ovi će da nam spakuju šest komada! To je bio način da probudi taj poznati srpski inat u nama. I onda mi: E pa neće da nam daju šest, sad ćeš da vidiš!”

To je radilo?
”Jeste, više puta je uspeo. Pred Arsenal je tako bilo. Bio je i vrlo dobar psiholog, ne samo krut trener što je insistirao na redu i čeličnoj disciplini. Poznavao je naš mentalitet, to je bilo od velikog značaja”.

Da li je i pred finalni meč bila ta priča?
”Tada nije. Tu nas je dizao drugačije - oni su ljudi od krvi i mesa, nisu mašine; kad su mogli da odigraju nerešeno kod nas, možemo i mi kod njih. Bodrio nas je. Ali recimo protiv Banjika, dve godine kasnije, bila je ta varijanta - razbiće nas, nemamo šanse. Sve to posle 1:3 u Ostravi... Odigrali smo sjajnu utakmicu na Marakani, 3:0 za nas. Mislim da mi je to bila jedna od najboljih evropskih utakmica u Zvezdi“.

A Arsenal, Vest Bromvič, mediji su vas veličali posle tih duela...
„Protiv Arsenala je bilo najviše hvalospeva. Logično, Arsenal je važio za veliki klub, iako u Evropi nije imao velikih uspeha. E sad, ako gledaš taktički, mislim da sam najbolji bio u Diseldorfu. To je palo u zapećak, jer se završilo tako kako se završilo. Ali pazi iz koje priče ja ulazim u taj revanš... U prvoj utakmici, koja je najvažnija, dao sam autogol. Vraćam se nekako, imam poverenje trenera, igram i... šta se dešava - sudija svira penal koji nije postojao; koji je ustvari bio kontrafaul. To je 18. minut... Navodno, pišu mi se dva kiksa. Psihološki to je trebalo da me rasturi, a desilo se da sam, pored svega, do kraja odigrao bez greške“.

Izjavili ste odmah posle prve utakmice, nakon onog autogola, da vam je Dule Savić prvi prišao...
„Prvo Zoki Filipović, pa Dule Savić. Onda i svi ostali. Drugarski s njihove strane. Dok sam čekao suprugu da idemo kući, svi su prilazili i tešili me. To je život. Srećom, znao sam sve to dobro da kanališem”.

Kako je bilo u svlačionici? Kako je Bata Stane reagovao?
“Ništa, apsolutno normalno, idemo dalje. Ni Džaja, ni Cvele, niko nije zamerio. Shvatili su da je to žar borbe. I dan danas se taj gol prepričava i pamti, pitaju me ljudi: Kako si mogao? Ja se zezam: Kad nisu hteli drugi, morao sam ja”.

Pogledate li nekad snimak, sećate li se detalja, baš tog momenta, centaršuta, ko se gde nalazi?
“Čini mi se da je Mile Jovin kasnio da zatvori svog igrača. Iza mene se nalazio čovek potpuno slobodan... Znam da sam bio sam na visini penala. Mnogo praznog prostora, lopta ide ka njemu... Jedini način da pokušam da promenim smer lopti bio je da se bacim na nju”.

Dika nije imao nikakve šanse...
“Nikakve. To je bilo iznenađenje i za njega. Ušla je tačno uz stativu. Sve se potrefilo kako ne treba. U trenutku donosiš odluku, nema nazad”.

Kakav je osećaj u tom momentu? Ima ona slika gde ležite na travi, gledate loptu u golu, na tribinama 100.000 ljudi...
“Kakav da bude osećaj... U momentu se osetiš užasno, grozno, gledaš sve te ljude okolo”...

Ivan Jurišić postiže autogol protiv Borusije na Marakani u finalu UEFA kupa 1979. godine

Ta prva noć posle utakmice sigurno nije bila laka...
„Nije mi bilo svejedno, san nije hteo na oči do pred jutro. Stalno sam se preispitivao: šta je moglo drukčije, zašto nisam ovako, zašto nisam onako. Onda dođe ’druga tura’: a šta da sam je pustio, da je prešla preko mene; da li bi ovaj iza dao gol, ili bi možda promašio. Radi se o tome da ja nikada nisam kalkulisao. Igrao sam na instinkt. Video sam situaciju kako sam je video i želeo sam da reagujem, da uradim najbolje“.

Šta vam je teže palo - autogol u Beogradu ili penal u Diseldorfu?
”Rekao bih penal, jer ipak se radilo o klasičnoj nepravdi. Pritom, automatski se vraćaš na sve ono što se događalo dve nedelje ranije. Hteo ne hteo... Kako?! Zašto?! Svašta ti prolazi kroz glavu. A ono ne da nije imalo veze sa penalom, nego... Kažem vam - kontrafaul. Nema veze sa životom. Kad je ovaj svirao, njihovi igrači isprva nisu znali o čemu se radi, krenuli ka centru. Simonsen se smeje”...

I onda?
”Onda sam shvatio da nisu čista posla, da je taj Mikeloti očito uzeo novac i da protiv toga ne možeš da se boriš, da nema načina. Šta ostaje kad sve to posložiš u glavi? Pa ništa, samo nada da ćemo nekako dati gol, da će situacija da se okrene. Ali eto, nažalost nije”. 

Kako je Italijan sudio ostatak utakmice? Bilo je ostalo više od sat vremena do kraja...
“Seckao je, onako perfidno. Ne dozvoljava ti da dođeš do gola, stalno prekidi igre. Mi smo u drugom poluvremenu shvatili da nemamo više šta da izgubimo i samleli smo ih. Bukvalno. Sva njihova štampa pisala je o tome, kako nijedna ekipa sa Balkana nije tako nadvisila neki nemački tim”.

A naši mediji - jesu li više bili okrenuti kritikovanju sudije ili oplakivanju te vaše lične nesreće?
”Sve je bilo upereno protiv Mikelotija. Naši novinari su se u dobroj meri pozivali i na Nemce, koji su kroz pojedine izjave maltene priznali da nije sve bilo tako čisto u pobedi Borusije. Na kraju i to skandiranje domaće publike nama, Zvezdi... Roter Štern! Roter Štern! Kompletan stadion. To takođe nešto govori. Morali smo da istrčimo ceo krug, da pozdravimo publiku. Tek onda smo otišli u svlačionicu. To nigde nisam doživeo. Istina, bilo je mnogo naših gastarbajtera, ali i Nemci su nas pozdravili. To je bio odgovor na našu igru”.

Duel Jurišića i Alana Simonsena

Da li je i koliko (ako jeste) dvomeč protiv Menhengladbaha uticao na vašu dalju karijeru? Zbog tih tragičnih okolnosti, pre svega.
„Mislim da nije uopšte. Ljudi koji poznaju fudbal i koji ga gledaju na pravi način, s apsolutnim razumevanjem, shvatili su o čemu se radilo”.

A kada govorimo o psihološkom aspektu, o posledicama te vrste?
”Nisam ih osetio, zaista nisam... U krajnjem slučaju, nema tu neke posebne filozofije, prihvatiš to na sportski način. Sutra je novi dan, biće i lepših trenutaka. To je jedini način. Ako te takva situacija samo očeše, dobro si prošao. Ako te smrvi - može da bude mnogo gadno. Eto, mogu da kažem da je mene samo očešalo. Možda ima i do tog specifičnog mentaliteta nas Vojvođana, možda do samog čoveka”.

I taman kad je to finale sa Borusijom palo u zaborav, dogodi se Velež na Marakani. Stariji zvezdaši sigurno se sećaju tog vašeg autogola.
„To se desilo nekoliko meseci posle Menhengladbahom, leto ’79. Došli Mostarci i dobili nas 3:0 na Marakani. Šta da vam kažem, duel kao svaki drugi, remplovanje, povlačenje, u jednom trenutku dolazi do sudara sa loptom, ona se odbija od mene i ulazi u gol. Međutim, tome zaista nisam pridavao veliki značaj. Nađe se čovek na pogrešnom mestu. Sad vi mene pitate zašto? Pa zato što želi nešto da spase, da spreči, a ne da nanese svom timu zlo. Te stvari su deo mene i ne bežim od toga. Kao što sam rekao - mislim da nisam bio alibi igrač. Stavljao sam glavu tamo gde mnogi nisu smeli nogu, kako se to obično kaže. Nikada se nisam dvoumio da li ću da krenem na jačeg, boljeg. Zato je u nekoliko navrata došlo do tih nesrećnih slučajeva. Iz najbolje namere - da spasem naš gol“. 

Navijači su to umeli da prepoznaju?
„Mislim da jesu. Ima jedna situacija, takođe posle finala sa Borusijom. Igrali smo u Novom Sadu protiv Vojvodine. Tada sam jasno čuo podršku sa tribina, u smislu mog delanja i svega što se izdogađalo“.

To vam je verovatno značilo...
„Jeste, sigurno da jeste. Osetio sam da su ljudi prepoznali suštinu, da su realno sagledali sliku i da su mi, na kraju krajeva, oprostili“.

Vladimir Petrović Pižon i Berti Fogts

Da se zadržimo još malo na sezoni 78/79. Koja vam je utakmica bila najdraža na tom putu do finala UEFA kupa?
”Verovatno taj Arsenal, zato što su nas svi bili otpisali. Sad kad gledam s ove distance - da, Arsenal. Odradili smo posao savršeno. Kako da se ne osetiš uzvišeno kad izbaciš iz daljeg takmičenja takav klub”.

Vodili ste veliku bitku sa čuvenim centarforom Frenkom Stepltonom, kasnije igračem Mančester junajteda i Ajaksa. Težak zadatak?
”Meni je Pižon posle te utakmice sa Arsenalom, dok smo se tuširali, ovako rekao: Ovo nisam video u životu, svaka čast. To su njegove reči”...

Na šta je konkretno mislio?
”Pa valjda na ceo meč. Jer ne pamtim da sam nekad više sebe forsirao nego tada. To je bilo preko svih granica. Taj Steplton viši za glavu od mene, jači... Ogroman čovek! Klasičan onaj ostrvski tip centarfora, razbijač. I sad, tu ako malo u igru ne uključiš i mozak, teško možeš da se nosiš. Moje najjače oružje bilo je pozicioniranje i tajming. Protiv takvog igrača, ako za delić sekunde skočiš ranije, ili kasnije - izgubio si duel. Gotovo. E, taj prvi vazdušni okršaj sa njim ja sam uspeo da dobijem. To me je kasnije držalo, a njega ugasilo”.

Nije tada bilo lako igrati na Ostrvu, pre svega zbog fizičkih zahteva...
”Oni su tih godina imali dva-tri znalca po timu. Sve ostalo snagatori. Pa još kad odeš kod njih, oni onako nadobudni, puni samopouzdanja, samo gledaju kako da te ispeglaju. Nabacuj, trči, skači! I tako 90 minuta. A stadioni bez atletske staze, sve ti huči oko glave. Tako da jeste, bilo je dosta nezgodno... Mada, kad krene sve to, kad se igra razvije, postaje sve lakše. Ne obazireš se na ovo okolo, isključiš se. U meni je takav ambijent izazivao pozitivan naboj”.

Igrali ste protiv još jednog ostrvskog asa, jedne od najvećih evropskih zvezda sedamdesetih i osamdesetih godina - Trevora Frensisa?
”To je bila pripremna turneja u Londonu, čini mi se ‘81. Igramo protiv Notingem Foresta. Oni dva puta zaredom prvaci Evrope, kupili Frensisa, prvog igrača od 1.000.000 funti. Malo ljudi uopšte zna za tu utakmicu, još manje da smo ih dobili sa 3:1. Oni u najjačem sastavu, sa Šiltonom, Vivom Andersonom, Robertsonom... Brajan Klaf ih vodi! Miletović i ja odigrali strašno. To je bilo tako sinhronizovano, tako smo se dopunjavali... Neviđeno. Ali znaš kako, to je ipak nešto drugo. Nema pritiska, prijateljska, rasterećena ekipa. Da je bila takmičarska, rekao bih da mi je to najbolja utakmica u dresu Crvene zvezde. Ovako... Naravno, velika je to stvar bila, imala je određenu težinu, ipak smo razbili dvostrukog prvaka Evrope. I to na njegovom terenu”.

Danas je nezamislivo da velikan tog ranga pozove Crvenu zvezdu ili neki drugi naš klub u goste, da se ode na takvu turneju...
”Drugo vreme bilo, drugačiji odnosi. Mi smo odavno izgubili kopču s tim najvećim svetskim klubovima. U ono vreme jugoslovenska liga jaka, Zvezda magnet za svakoga. Mi tad igramo prijateljske i protiv Barselone, Atletiko Madrida... Sa Barsom 2:2 kod njih. Nosimo se sa svima. Čak smo više puta dokazali da smo i bolji od nekih velikih ekipa iz Engleske, Nemačke, Španije. Danas se te prijateljske organizuju po Americi, Arabiji, Australiji, za velike novce i bogate ljude. Svi jure za zaradom, samo je to bitno. Mi s tim, realno, ne možemo da se nosimo”.

Ne bismo mogli ni igački...
”Dobro, umela je Crvena zvezda i u novije vreme da zablista, da dobije Liverpul, na primer. Ili da rasturi Štutgart. Imala je Zvezda tih briljantnih ispada, samo što mora da se poklopi njeno izvanredno izdanje i loš dan tog nekog moćnog protivnika. Bilo bi dobro kad bi se to češće dešavalo, da postoji nekakav kontunuitet. Nažalost, nema ga”.  

Detalj sa meča protiv Intera na Marakani

Vaša generacija nije imala samo to finale UEFA kupa. Tu su i dva četvrtfinala Kupa šampiona: Inter ‘81. i Anderleht ‘82.
“Velika šteta zbog tog Intera. Imali smo odličan rezultat iz Milana - 1:1. Onda ovde na samom početku jedan šut Murara, lopta pogodi Miletovića, valjda u leđa, promeni pravac i uđe. Nismo uspeli da izjednačimo, ostalo 0:1“. 

“Anderleht godinu dana kasnije je već neka druga priča. Tamo u Briselu odigrali smo bolju utakmicu, izgubili 1:2. Ovde oni izađu visoko, u presing, sve zatvorili. Nismo mogli da se snađemo. Njih vodio Toma Ivić, dobro nas poznavao... Vrlo komplikovana utakmica. Nismo se spremili za tako nešto“.

Zvezdu ste napustilu u leto 1984. Sledeća stanica - PAOK. Imali ste više opcija?
”To je vreme kad naši igrači nisu baš tako lako mogli da pronađu inostrani angažman. Ne samo zbog godina, ili zbog pravila da svega dva stranca mogu da budu u ekipi - ne. Neke generaciuje pre nas nisu ostavile najbolji utisak. Počele su priče kako su Jugosloveni sumnjivog karaktera, problematični... Stvorio se takav ambijent da smo svi sumnjali da li će nas neko hteti. I onda potvrda svega toga - Hatunić ode u Tursku, uzme novac unapred za ceo ugovor, odigra dve-tri utakmice, i kao povredi se. Nikad više nije zaigrao. Uzeo pare i otišao. Loš glas se dodatno proširio, tako da si stvarno morao da imaš debelu sreću da negde odeš”.

“Ja tek kada sam stigao u Grčku čujem kako je išla moja priča. Ljudi iz PAOK-a su prvobitno došli zbog Radeta Paprice, tražili napadača. Igrali smo protiv Željezničara u Sarajevu i dobili 3:1. Trebalo je samo da se potpiše neki papir i Paprica je njihov. Došli da završe posao s njim. Ispostavilo se da su gledali utakmicu na kojoj sam dobro čuvao upravo Papricu. Trebao im je još jedan igrač i taj njihov potpredsednik kaže: ‘Evo, onaj tamo, hoćemo i njega’. Tako Paprica i ja odemo u paketu. Bili smo PAOK-ovi stranci u sezoni 84/85, uzeli titulu, drugu u istoriji kluba”.

Ekipa PAOK-a iz osamdesetih

Grčki fudbal daleko je od jugoslovenskog nivoa osamdesetih. Kave su bile zarade?
“Možda za nijansu jače kod njih. U kom smislu govorim... Nije se plaćao porez. To je bio neki dogovor između dve države. Niti si plaćao tamo, niti kod nas. Na kraju, kad je došlo vreme, te godine nisu ni ušle u obračun za penziju“. 

Već ste rekli da vam se Solun dopao. A ljudi?
”Solun je zbilja divan grad, ljudi takođe. Obožavam Solun. Znate već kakvi su navijači PAOK-a, koliko su vatreni i verni. Kad te zavole, to je nešto posebno, neuporedivo. A mene su stvarno voleli. Ne znam da li je neko od Jugoslovena doživeo takav odnos u to vreme u Grčkoj. Gde se pojaviš - masa ljudi oko tebe. Hoće da ti plate piće, hoće da ti kupe garderobu... Da ti ugode na svaki način. Stranac si, a ne osećaš se tako. Neopisivo. Na kraju smo se tamo i okumili sa jednom porodicom, krstili su mi ćerku. Mladen Furtula, koji je takođe igrao za PAOK, objasnio mi je kasnije šta to njima ustvari znači. Kaže, njihovo kumstvo ti je mnogo velika stvar, postaješ im rod rođeni, više od brata, sestre. I to mi negde pokazuje koliko su me voleli i cenili”. 

“Ostao mi je jedan detalj u sećanju... Bilo je prošlo 14 godina otkako sam otišao iz Soluna. I sad, idemo tamo na neko veselje, kumica se udavala... Izađem jedan dan da malo prošetam gradom, sunce upeklo, nigde nikog nema. Naletim na nekakvu tavernicu, u odnosu na put malo upuštena... Sam čovek sedi, čita novine... Samo što sam seo, prolazi žena tu uz lokal i ja čujem: “Jasu, Ivan”. Zdravo, Ivane. Kao papagaja da sam čuo, gledam oko sebe, ništa mi nije jasno. Ona žena prošla. Kad ovaj čovek što je bio sto do mene, spušta novine, i on isto: “Jasu, Ivan”.

Prepoznali vas?
”Pazi, ja sam se za tih 14 godina totalno izmenio, to je druga fizionomija, ugojio se, izobličio. Sutradan u loklanim novinama pisalo kako je Ivan Jurišić viđen u gradu. Jer u Solunu i tim severnim krajevima Grčke uopšte 99% ljudi navija za PAOK, na svakom mestu imaju svoje ljude, ništa ne može da im promakne. Šta hoću da vam kažem... Nisam ja bio neznam kakav igrač, niti neka zvezda, nego su ljudi prepoznavali taj pošten odnos prema poslu, prema dresu kluba za koji igraš. To navijači vide i umeju da ti vrate. Kud ćeš veću satisfakciju nego da te neko prepozna posle toliko godina i da te pozdravi. U tuđem gradu, u tuđoj zemlji”.

Jurišić startuje na Prekazija

Posle tri godine u PAOK-u i jedne u Apolonu iz Kalmarije - nazad u Zrenjanin. Kad ste definitivno digli ruke od fudbala - posle te kratke epizode u Elemiru koju ste pomenuli?
“Pa da, tada sam shvatio da svojim prisustvom i bivstvovanjem u fudbalu ne možeš da promeniš ništa. Eventualno se pridružiš, klimaš glavom i govoriš kako je crno belo, ili obrnuto, pa onda iz te perspektive trasiraš dalje put. Pošto nisam od tih tipova, odlučio sam da izađem iz svega. Shvatio sam da će sve više da me boli, a neću moći ništa da promenim, neću moći da reagujem”. 

Šta vas je konkretno potaklo na tako radikalan potez?
„Mnogo je prljavštine u našem fudbalu. U malim klubovima to je još izraženije. Tamo se ništa ne skriva, uvek imaju nekoga ko ih štiti. Imaš ideju, volju, ali džaba. Ugase te posle dva-tri meseca. Video sam svojim očima toliko nečasnih radnji od strane tadašnjih rukovodilaca mog kluba, Naftagasa... Nisam bio voljan tako da radim. Jednostavno, otac i majka učili su me nekim drugim vrednostima. Kroz život sam se borio da uspem u nečemu, nisam želeo da mi poklanjaju”.

“Kad se pokrenu te teme uvek se vraćam na onog Džarovskog, belosvetskog mešetara. Čovek javno priznao da je namestio celo kolo... To je bio momenat kad je svima postalo jasno da više ništa, od pevanja do sporta, ne može bez manipulacija. Nestalo je ono osnovno u šta si verovao – simboli poštenja, odgovornosti, rada. Mislim da se to ovde skoro neće promeniti. Možda kroz skraćenje lige, mada ni to ne garantuje kvalitet”.

“Trenutno imamo jedan jedini klub koji je istinski klub, i to je jako opasno za Zvezdu - tolika dominacija godinama. Nema pravog odgovora ostalih, nema zdrave konkurencije. Kako onda da igraš neko ozbiljnije evropsko takmičenje i da praviš rezultate?! Nekad si drhtao za svaki bod. Dok se to ponovo ne uspostavi, nećemo moći ništa da napravimo. A to će teško ići, jer sistemom ne upravljaju pravi fudbalski ljudi. Sve je direktiva”.

Iz lošeg fudbalskog ambijenta poodavo ste pobegli u majstorluk, to je manje poznato. Kako Zrenjaninci, ljudi koji vas znaju, reaguju kad vas prepoznaju?
“Ima raznih reakcija. Čude se, uglavnom. Kako ti? Pa otkud to? Zašto? Ne razumeju da je ono bio jedan život kom sam zatvorio vrata. Ovo sada je drugi. Sve bi to trebalo da bude normalno. Tako makar ja razmišljam. Nikad na ovaj drugi život nisam gledao - ju, sramota! Taman posla”. 

Kako je to krenulo?
“Svi moji, i otac i stričevi, bili su vešti s rukama, vrhunski majstori raznih zanata, obučeni u ono vreme kada si po dve-tri godine bio kalfa, samo čistio radionicu i gledao u majstora. Uz njih sam zavoleo razne poslove. Imao sam šest godina kada sam počeo da čačkam oko struje. Onda kasnije, dok sam igrao u Proleteru, uvek je bilo nešto da se odradi oko kuće. Malo po malo, naučio sam puno toga. Shvatio da imam to u rukama. Ima verovatno i do genetike. Uvek su me privlačili takvi poslovi, da nešto sam uradim, izmislim, stvorim. A i moji su me usmeravali u te škole. Završio sam srednju mašinsku, upisao višu... Prekinuo sam kad me je jednog dana na hodniku sačekao Toša Manojlović i postavio ultimatum: hoćeš ti da učiš školu, ili da igraš fudbal? Odluči se. Jer zaista nije bilo moguće postići i jedno i drugo. Treninzi, krenula putovanja, pripreme, karantini... Mašinstvo nije lako, moraš da budeš pristuan, posebno na vežbama. Odlučio sam se za fudbal u tom momentu”. 

Ali od zanata nikada niste odustali...
”Uvek sam nešto petljao. I tokom karijere. Danas sam na tom nivou da sam radim renoviranje kompletnih kupatila. Od starog pravim novo. Kompletene strujne, vodovodne instalacije”. 

I sve to radite sami?
”Sve”.

U vaše vreme od fudbala nije moglo da se zaradi za ceo život. Ne kajete se što ste krenuli tim putem, što niste završili fakultet?
”Ne, ne, ne, nikako. Kad pogledam iza sebe sve je to ispalo kako treba. Hvala bogu, ni od koga ne zavisim. Možda bih sve gledao drugim očima i kajao se da nije tako. I to je ljudski. Zasad, od svojih ruku i uz još neka primanja mogu potpuno normalno da živim. Bez opterećenja, bez sekiracije što nemam ovo ili ono. Imam sve što mi je potrebno u životu i sasvim sam zadovoljan, ispunjen čovek”.

“Supruga i ja imamo slične poglede na život. Volimo da odemo u prirodu, da nešto tamo usput čeprkamo, raduckamo. Da li će to biti motikakanje, skupljanje lišća - nije važno. Fizička aktivnost mnogo je važna, ona te održava u životu. Čim se prepustiš postelji, sat počne da ti otkucava. To ćete shvatiti kad dođete u ove godine – najbitnije je sačuvati zdravlje. Tu priroda može da pomogne. I šta je još važno - izbeći ljude koji te opterećuju. Kroz sport sam video i doživeo previše toga. I dan-danas kad prođem gradom, barem dvoje-troje me zaustavi da pita „kako je, šta je”. To je teret života koji si vodio. Nažalost, ne možeš da se izopštiš. Zato je najbolje skloniti se negde, gde niko ne zna ni ko si, ni šta si. I teraj”. 

Deluje da i medije izbegavate...
"Ne prija mi eksponiranje. Čemu? Ja više nikakve veze nemam sa sportom, sa javnim životom. To što sam izgradio neko ime, to je u redu, ali kome sad ja i kakve savete mogu da pružim? Nikada to nisam voleo”.

Kad planirate penziju?
”Ne planiram, radiću dokle god me noge nose”.

I dalje uživate u poslu, u tim majstorskim radovima?
”Ispunjava me. Daje mi spokojstvo. Doduše, u poslednje vreme izbegavam da uzimam neke malo jače poslove. Volim da ispoštujem rok, a nisam više baš tako elastičan, nemam nekadašnju brzinu i energiju. Uživam i u pecanju. Ne moram ništa da ulovim, samo da sam pored vode, da se zavalim u stolicu. To je dovoljno”.  

U brojnim čežnjivo-nostalgičnim trenucima, dok razglabaju o velikoj istoriji svog kluba, zvezdaši vole da kažu kako bez 'onoga u Kelnu' ne bi bilo Barija. Tu bismo mantru mogli da dopunimo: Možda bez Ivana Jurišića ne bi bilo Klausa Augentalera?