Lice i naličje Partizanove premijere: Savo Milošević u koži Žozea Murinja i obaveza lepog fudbala

U jednom od tradicionalnih sukoba sa britanskom štampom, iznerviran porazom od Totenhema u završnim mesecima mandata na Old Trafordu (0:3), Žoze Murinjo je zahtevao od da mu novinari predoče zahteve Mančester junajteda, jer ih ih – tobože – ne razume!?

„Kad pobedim, govorite mi da je najvažnija stvar u fudbalu način igre. Opredelite se, kažete mi šta je bitnije: igrati dobro ili pobeđivati? Biti ofanzivan ili „gađati“ određen rezultat“, zapitao se Portugalac pre tačno dve godine.

Njegove reči kao da su parale nebo nad Humskom ulicom posle Partizanovog plasmana u drugo kolo kvalifikacija za Ligu Evrope. Mogao bi i Savo Milošević da ih mirne duše iskoristi kao gromobran od navijačkih kritika da je njegov tim u premijernom izdanju na međunarodnoj sceni ove sezone podbacio igrom. Negledljivo izdanje crno-belih, mali broj šansi, besomučna dodavanja štoperskog tandema Vitas – Banjak, odsustvo kreacije i samo jedan gol – i to iz jedanaesteraca – navela su Grobare (nekoliko desetina ih se skupilo ispred stadiona) da konstatuju kako je igra Partizana protiv RFS-a bila za zaborav. I jeste, ali...

U odbranu ideja i stavova Milošević će posegnuti za rečenicom izgovorenom dva dana po gubitku kup trofeja u Nišu kad je najavio promenu stila u takmičarskoj 2020/21:

„Igraćemo više na rezultat, a manje na lepotu“.

Savo Milošević (© Star sprot)

Obećanje je donekle ispunio. Ovaj Partizan je manje atraktivan nego prošlogodišnji, s tim da u poslednje vreme pokazuje znake da bi mogao da bude opredeljen na takmičarski, a ne estetski fudbal. Dobio je Javor, Radnik i Inđiju u prvenstvu, a niz bez primljenog gola produžio u sudaru sa Letoncima. Očigledan napredak u odnosu na prve dve runde šampionata kad se mreža golmana Aleksandra Popovića tresla čak četiri puta. I nagoveštaj da ekipa usvaja primedbe Bibarsa Natha, tokom priprema odlučnog u namerama da se nekad mora slaviti i ružnjivakim pristupom:

„Morate da naučite da pobeđujete sa 1:0. Osetio sam prošle sezone u velikom broju slučajeva da 1:0 nije dovoljno, zato smo jurili da damo još koji gol, samo... Fudbal je takav da morate da naučite da pobeđujete sa 1:0“.

Poslednje tri sedmice crno-beli deluju opreznije i(li) uverljivije u odbrani. Nisu primili gol, što podiže samopouzdanje ekipe, a poklopilo se sa pojavljivanjem Makija Banjaka u rekonstruisanoj poslednjoj liniji i saradnji Kamerunca sa Urošem Vitasom. Pretenciozno bi bilo konstatovati kako je s njima dvojicom odbrana kremen kamen, još se nije suočila sa timom voljnim da je napadne i stavi pod pritisak, ali je bolja nego što je bila. Na kraju krajeva, sinoć je „zaključala“ utakmicu, tako što je svela goste bez konkretne pretnje po Vladimira Stojkovića. Sad, RFS je po svim parametrima podsećao na prosečnu superligašku ekipu, što ostavlja dilemu da li su i u kojoj meri napravljeni pomaci.

Dirljiv oproštaj Đorđa Ivanovića: Partizan je druga dimenzija, pitanje je trenutka kad će opet biti šampion

Osim igre na rezultat i pobedom ukrašenog jubileja (300. meč na evropskoj sceni) sve ostalo je u četvrtak veče bilo za zaborav. Možda se kao opravdanje može uzeti promenjen format kvalifikacija, favoritu visi mač nad glavom s obzirom da se igra samo jedan meč i podsećanju da je psihološki pritisak tokom sedmice vezao noge i klubovima željnim Lige šampiona (ispali Ludogorec, Legija i Seltik).

„Pritisak je bio prevelik, kao i ulog, zato je i prvo poluvreme izgledalo onako“, pokušavao je da objasni povratnik među stative Vladimir Stojković loše izdanje igrača u polju.

To je samo jedna strana medalje. Druga je skopčana sa onim što i te kako dobro razumeju i Žoze Murinjo i Savo Milošević, s tim da Portugalac vešto koristi retoriku da predstavi sebe kao žrtvu, iako je i njemu i aktulenom treneru Partizana jasno da im ime kluba nameće ideju o negovanju fudbala za dušu publike.

„Obaveza najvećih klubova je da pobeđuju. Uz dobru igru. Najveći su, jer uz rezulat imaju i dopadljivost. Pogledajte Liverpul, Siti, Čelsi... Svako na svoj način igra fudbal. Promovišu ga na najbolji način. To su u Srbiji Zvezda, Partizan, Vojvodina i Radnički. Njihova obaveza nije samo da se takmiče, već i da igraju lepo“, podsetio je početkom avgusta, baš na stranicama MOZZART Sporta, Milan Đuričić, doskorašnji Miloševićev saradnik u stručnom štabu.

Maki Banjak i Slobodan Urošević su uštopovali Letonce (© Star sport)

Spojiti lepo i korisno najveći je izazov u sportu. Otud glavna zamera aktuelnom Partizanu je što nije uverljiv kao lane, a ni atraktivan za gledanje u većini slučajeva. Bar nije bio u Kruševcu, Novom Pazaru, Surdulici i sinoć protiv Letonaca. A prošao je dva kompletna pripremna ciklusa pod palicom sadašnjeg stručnog štaba i logika kaže da bi trebalo da napreduje. Umesto toga, nedostajalo mu je u četvrtak veče ritma, agresije, brzine, ubacivanja bekova, kretnji igrača bez lopte, završnog pasa, ulaska u šanse... Kako se ko oslobodi „bubamare“ ostaje maltene ukopan, bez želje da krene napred, iako RFS nije ekipa sposobna da se odupre napadačkom stilu. Samo da je je favorit promovisao.

Delovalo je u većem delu susreta da crno-beli rade sve suprotno zahtevima modernog fudbala, da se vraćaju u kolotečinu tipičnu za timove sa ovog podneblja.

„Na balkanskom prostoru igra se daleko ispod evropskog nivoa. Ponekad mi se čini da fudbaleri iz ovdašnjeg regiona izlaze na teren samo da odrade posao, ne uživaju u fudbalu. Sve se svelo na taktiziranje i odugovlačenje. Moderan fudbal svodi se na prepoznavanje situacija. Primer, David Alaba u finalu Lige šampiona pet sekundi pre nego što se nešto desi namesti telo i um za ono što sledi i čitanjem igre predupredi protivnika, a naši fudbaleri tek u trenutku kad lopta krene ka njima misle „šta sad“, na dan utakmice sa RFS-om reči Andrije Delibašića precizno su objasnile suštinu problema.

Ne samo Partizanovog. I neće biti da je jedina nevolja u odsustvu ritma ili igri na rezultat. Primera radi, i Atletiko Madrid igra „čekalicu“, lovi grešku rivala, pre ili kasnije je kazni, ali na svakom delu terena sve „puca“ od duela, trke, borbenosti, fanastične energije. Takvo izdanje bi se već lakše „svarilo“, bilo prijemčivije navijačkom oku od besmislenih dodavanja na svojoj polovini i odsustva kreacije sve dok na teren ne kroči Sejduba Suma.

Vrcavost kakvu donosi Gvinejac potrebna je Partizanu jednako koliko i povoljan rezultat. Jer, to je takav klub. Ne može da se bira između lepog i korisnog fudbala. Mora i jedno i drugo. Makar je tako nekad bilo. Kad je Savo Milošević igrao za Partizan.