Milovan Sikimić: Još 2002. sam znao da će Drogba postati igrač, nezaboravno je igrati pred 25.000 navijača u četvrtoj ligi

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Antalije)

Aktuelna pauza u prvenstvu donela je i zvaničan prelazak Milovana Sikimića u stručni štab Čukaričkog. Nekadašnji defanzivac donedavno je uz funkciju saradnika Dušana Kerkeza bio i na čelu škole Brđana, ali je od početka 2023. godine u potpunosti fokus preusmerio na prvi tim.

Novi korak u trenerskim vodama Sikimić je motivisano prihvatio, ne skrivajući ambicije da uči i napreduje, a uoči izazova koji ga očekuju za Mozzart Sport se osvrnuo na živopisan put od juniorskih dana do trenerske funkcije u Čukaričkom.

"Skoro devet meseci sam pri prvom timu. Prethodno sam obavljao funkciju koordinatora selekcija u omladinskoj školi. Od ove zime sam definitivno prebačen u prvi tim i veoma mi je drago što mi je uprava na čelu sa direktorima Vladimirom Matijaševićem i Goranom Grkinićem, uz šefa Kerkeza, ukazala čast da radim na ovoj poziciji. Već smo uhodani i verujem da će ove pripreme biti mnogo lakše za odraditi nego letnje gde smo svi bili novi. Smatram da ćemo kvalitetno odraditi predviđeni period kako bismo se što bolje pripremili za nastavak sezone", istakao je Sikimić.

Uprkos prekomandi, trener Brđana je zadržao deo zaduženja vezanih za mlade igrače.

"Vezao sam se za taj deo posla. Posebno za momke sa kojima sam radio u poslednjih godinu i po dana koliko sam u klubu. Veoma mi je prijala uloga gde sam sa trenerima mlađih kategorija pratio njihov razvoj i svi zajedno smo radili na njihovom usavršavanju do finalnog cilja: Da zaigraju u prvom timu. Pratiću sa velikom pažnjom mlađe kategorije koliko god budem stigao jer je to nešto što mi je priraslo srcu i što mi mnogo prija".

Rad na razvoju talenata na Banovom brdu sa sobom nosi posebnu odgovornost imajući u vidu da su upravo mladi igrači temelj kluba.

"U školi imamo znatno više vremena da se bavimo tim momcima, znatno više nego u prvom timu gde je pored razvijanja i promocije mladih igrača prisutno veliko breme rezultata. Rezultatski imperativ je realnost i ostavlja znatno manje vremena pa moramo brzo da sklopimo neke kockice da bi sve to funkcionisalo. Svakako je veliki izazov".

Na prvim trenerskim koracima Sikimić paralelno stiče i deli znanje.

"Apsolutno. Jedino što mogu da prenesem su igračka iskustva i znanje koje sam pokupio od raznih trenera koji su me trenirali. Uz edukaciju se trudim da prenesem znanje. Volim da sam na terenu, da radim sa igračima i veoma sam zadovoljan trenutnom ulogom".

Pri osvrtu na uticaj trenera iz igračkih dana, Sikimić je akcenat stavio na stratega koji ga je vodio u Humskoj.

"Voleo sam da radim sa Miroslavom Đukićem u Partizanu. Svidelo mi se kako je on uneo neke novine u rad. Jedan je od prvih trenera koji se bavio malo više problematikom fudbalske igre i svidelo mi se kako je on funkcionisao. Što se tiče francuskih trenera oni su posebna škola, specifična. Njihov način je po meni savršen i to pokazuju rezultati reprezentacije. Imaju fenomenalan program i edukaciju. Posebno u mlađim kategorijama gde su možda rad doveli i do savršenstva".

Specifičan fudbalski put nekadašnjeg štopera vodio je od rodnog Smedereva, preko Mladenovca do Francuske.

"Imao sam veoma čudan i specifičan tok karijere. Kao i većina mojih vršnjaka sugrađana počeo sam fudbalski put u Sartidu koji je bio u ekspanziji. Počeli su bukvalno da preskaču rangove i vrlo brzo se Smederevo obrelo u Prvoj ligi. Prošao sam celu omladinsku školu Sartida, a kada je klub počeo da ima veoma velike ambicije. Klub je krajem 90-ih i početkom 2000-ih igrao u Evropi i osvojio kup, a mesta za neke od nas Smederevaca više nije bilo. Tako sam ja otišao u Mladenovac sa kojim sam iz Srpske lige Beograd ušao u tadašnju Drugu saveznu ligu, odigrao godinu dana i ostvario transfer u Prvu ligu Francuske što je redak ili jedinstven slučaj u srpskom fudbalu. Drago mi je što u Francuskoj nisam imao samo epizodnu ulogu. Već sam prve godine odigrao 26 utakmica u prvenstvu. Put je bio specifičan, ali sam zadovoljan".

Smederevo je kasnije doživelo krah od kojeg se do danas nije oporavilo, međutim sadašnji član stručnog štaba Brđana uveren je u oporavak nekadašnjeg člana domaće fudbalske elite.

"Iako se ne kajem ni za šta, veoma mi je žao jer nikada nisam nosio dres Sartida na zvaničnoj utakmici. Kao Smederevac bih zaista voleo da sam to uspeo, ali nažalost nisam. Sartid je nestao sa mape kada je železara prestala da finansira klub i bez tako jakog sponzora neminovno je bilo da potone. Sada se Smederevo nalazi u srpskoligaškom društvu, ali se nadam da će se ove godine vratiti u prvu ligu. Pratim jer mi je rođeni brat Predrag sportski direktor".

Iskorak za tada još tinejdžera predstavljao je prelazak u Mladenovac.

"Bio sam na dvojnoj registraciji u Železničaru iz Smedereva koji mislim da čak više i ne postoji. Potom sam otišao u Mladenovac gde su ekipa, direktor Novica Todorović i trener Piskvac učinili sve da napravimo dobru ekipu i da uđemo u Drugu ligu što smo i uspeli. Ostvarili smo fenomenalan rezultat i završili godinu na trećem mestu, iza Radničkog i Napretka. Bilo je to lepo iskustvo, rado se sećam tog perioda jer je jedan od najlepših u mom životu".

Sikimić je igrama u drugom rangu takmičenja uspeo da privuče pažnju van granica Srbije.

"Imao sam 20 godina i lep put, lepu ulogu u klubu. Bilo je dosta interesovanja, trebalo je da pređem u Partizan, međutim Gengan se pojavio kao opcija i doneta je odluka da karijeru nastavim u Francuskoj. Do mene je samo došla informacija: 'dolaze neki menadžeri iz Francuske da te gledaju, čuli su za tebe, odigraj najbolje što znaš'. Sećam se tačno utakmice, igrali smo protiv BSK-a u Borči i posle utakmice su mi prišli direktor kluba Profa, menadžer i trener Gengana i rekli da su zainteresovani da me dovedu. Tada sam prvi put stupio u kontakt sa tadašnjim trenerom Bertranom Maršanom koji je došao u Borču da me gleda. Malo mi je to bilo nestvarno, ali na kraju se ispostavilo kao realno. Čuda su moguća".

Po dolasku u Gengan nekadašnjem štoperu put se ukrstio sa nizom fudbalskih zvezda na čelu sa Didijeom Drogbom i Floranom Maludom koji su bili tek na početku puta do vrha.

"Prve godine smo imali ozbiljnu ekipu. U špicu je bio Drogba koji je tada bio na početku, Maluda je igrao levo, sa mnom u štoperskom paru je igrao reprezentativac Obale Slonovače, deo tima je bio i argentinski reprezentativac Nestor Fabri od kojeg sam zaista mnogo naučio. Bila je to fenomenalna ekipa koja je završila na tri, četiri boda od Lige šampiona. Bili smo nezaustavljivi, na poslednjih devet utakmica smo imali osam pobeda i jedan remi. Bio je to fenomenalan period i potom su se desile prodaje, Drogba je otišao u Marselj, Maluda u Lion, bilo je potrebno da se sklopi nova ekipa u čemu se sportski sektor nije snašao i ispali smo u Drugu ligu. U poslednjem kolu u Marselju smo propustili da obezbedimo opstanak. Bio je to svakako divan period za mene, tokom kojeg sam mnogo naučio".

U Drogbine kvalitete srpska javnost stigla je da se uveri kada je u dresu Marselja igrao protiv Partizana, međutim Sikimić je na kvalitete bivšeg reprezentativca Obale Slonovače ukazao mnogo pre nego što je postao poznat široj publici.

"Neću nikada zaboraviti kako sam u decembru 2002. godine u razgovoru za Sportski žurnal rekao da je potrebno obratiti pažnju na Drogbu i da će biti veliki igrač. Ono što smo mi viđali na treningu je neverovatno, a on je sve to sa treninga uspevao da pokaže i na utakmicama. Prve godine postigao je 17 golova, bio je nezaustavljiv. Sećam se mog drugog, trećeg treninga, nisam znao reč francuskog, a on je došao do mene i pitao me da li mogu da mu centriram lopte posle treninga. Verovatno drugi nisu hteli. Posedovao je neverovatnu radnu etiku, nema slučajnosti. Zaobišlle su ga povrede, a sve ostalo je istorija jer je pokazao da je među najvećim špicevima koji su igrali fudbal".

Posle šest godina u inostranstvu usledio je povratak u Srbiju i ostvarenje ranijeg sna prelaskom u Partizan.

"Bio sam oduševljen idejom da se vratim u Partizan posebno jer su u klubu tada bile promene, oko kluba su bili Ivan Tomić, Gordan Petrić, Bata Mirković... Neka energija je postojala i ljudi su hteli da dođem. Tu ideju sam prihvatio sa posebnim zadovoljstvom, posebno jer sam smatrao da posle pet, šest godina provedenih u Genganu sam nekako dotakao vrhunac i da je bilo potrebno da promenim sredinu. Dolazak u Partizan bio je za mene ogromna čast, nažalost sam imao velikih problema sa povredom. Dva puta sam operisao ukrštene ligamente i jednostavno nisam pokazao maksimalni potencijal i to je jedino zbog čega mi je žao. Ipak, ostvario sam dečački san i ponosan sam na to. Nažalost, povrede su učinile da ništa ne pokažem, ali dres ostaje".

©MN Press

Nekadašnji štoper sa saigračima u Humskoj počeo je najuspešniji niz sezona crno-belih u klupskoj istoriji.

"U periodu dok sam bio u Humskoj dva puta smo osvojili titulu i isto toliko puta kup. Što se timskkog učinka tiče ostaju ta priznanja. Partizan je tada zaista imao veoma kvalitetnu ekipu, igrali su Dijara, Moreira, Žuka, Jovetić, Rukavina, Toške, Obradović, Rnić, Mihajlov... Bila je to fenomenalna ekipa koja je dominirala. Posle toga se Partizan pojačavao i dovodio još bolje igrače, ali ta generacija mi je ostala privržena srcu i ostvarili smo zaista lepe rezultate. Ipak, kao što sam rekao, ništa u tom dresu nisam pokazao. Isključivo zbog povreda i sva je sreća da sam uspeo uopšte da nastavim karijeru jer svi znamo šta znači povreda prednjih ulrštenih ligamenata, posebno pošto prva operacija nije uspela, pa sam morao da na preporuku Veljka Paunovića idem u Madrid i odradim kako treba tu operaciju".

Prijateljstva iz Partizana opstala su i više od deceniju kasnije.

"Bilo mi je veoma drago da kada smo igrali protiv Partizana prošle godine sretnem Saleta Stanojevića, ove godine Gordana Petrića i Alberta Nađa, Ivana Obradovića, Marka Jovanovića... Veoma je lep osećaj kada vidim te drage momke".

Dvomeč koji je obeležio evropske izazove Sikimića i te Partizanove generacije bio je susret sa Fenerbahčeom u okviru kvalifikacija za Ligu šampiona u kojem se turski predstavnik uz dosta muke plasirao u narednu fazu.

"Nažalost, uvek ću ostati upamćen po penalu protiv Fenerbahčea, ali bože moj. Mislim da je po kvalitetu igračkog kadra taj Fener bio jedna od najjačih ekipa sa kojom je Partizan igrao u poslednjih 15 godina. Ali nismo se obrukali. Vodili smo 2:0, fenomenalno smo otvorili utakmicu i Fenerbahče se uz energiju navijača i našu na terenu nije pitao ništa. Desio se na samom kraju prvog poluvremena taj trenutak kada je njihov kapiten Aleks gurnuo loptu pored mene glavom, ja sam napravio neki pokret ka njemu, pitanje je na 0:0 da li bi u toj situaciji i bio sviran penal, ali je na 2:0 bilo lakše okrečiti. Potom su postigli još jedan gol, izjednačili i ostaje žal što nismo uz prednost završili tu utakmicu i otišli na revanš u komforu, a ne da jurimo rezultat. Tamo smo izgubili 1:2, ali protiv takve ekipe, pune reprezentativaca i vrhunskih igrača, smatram da se nismo obrukali".

Pošto se oporavio od teške povrede tadašnji defanzivac odlučio se da ponovo sreću okuša u Francuskoj.

"Posle svega što se izdešavalo nisam bio spreman da budem na novom početku i da ponovo pokušavam da se izborim za poziciju u Partizanu. Jednostavno, Partizan je veliki klub i nema vremena za povratke, posebno posle teške povrede kao što je bila moja. Otišao sam u Strazbur, ogroman klub, meni veoma drag. Prve godine, kada sam došao, bio je bukvalno stečaj u klubu. Spustili su se u četvrtu diviziju. Klub gotovo da nije postojao u tom trenutku, nismo znali šta se dešava i otišao sam na Kipar u Apolon iz Limasola. Međutim, kako sam navikao na tačnost i organizaciju koju imaju Francuzi, nekako mi Kipar nije legao sa svojim kašnjenjima i nekim situacijama. Nije mi prijalo i vratio sam se čim je Strazbur malo stao na noge. Vratio sam se u četvrtu ligu i za dve godine smo stigli do druge. Tada sam i završio karijeru".

Činjenica da je Strazbur prolazio kroz izazovan period nije unela dilemu pri Sikimićevom izboru. Naprotiv, sadašnjem članu Čukaričkog upotpunila je igračku karijeru.

"Strazbur ostaje kao možda i najlepši period života, tim u kojem sam odigrao oko 200 utakmica. Ogroman klub sa velikom tradicijom i fenomenalnim navijačima, možda i najboljim u Francuskoj. Bila je specifična situacija u kojoj sam se našao, igrali smo na domaćem terenu pred od 20.000 do 25.000 ljudi u četvrtoj ligi i to je uz Rendžers najbolja poseta u četvrtom rangu takmičenja. U poslednjem kolu te sezone smo u direktnom okršaju odlučivali ko će se plasirati u viši rang, mi ili ekipa iz Epinala. Na svu sreću mi smo tu utakmicu pobedili 3:2 i možete da zamislite kako smo proslavili plasman u viši rang i povratak u profesionalni fudbal. Taj period nikada neću zaboraviti. Spustiti se na taj nivo u početku zaista nije bilo lako jer je lepo kada igramo na svom stadionu pred više od 20.000 ljudi, ali druga je priča bila kada odemo u neko selo gde nema ni tribine, a znamo da moramo da pobedimo".

Tokom perioda provedenog u Limasolu Sikimiću su se putevi ukrstili sa današnim saradnikom.

"Na Kipru sam upoznao aktuelnog šefa stručnog štaba Dušana Kerkeza. On je legenda u AEL-u, a ja sam igrao u Apolonu, velikom rivalu. Na utakmici smo se upoznali i ostali u bliskom kontaktu. Drago mi je da je postao šef u Čukaričkom i želim njemu i nama veliki uspeh u zajedničkom radu".

Tačka na igračku karjeru predstavljala je otvaranje trenerskog poglavlja.

"Počeo sam trenersku edukaciju i nijednog trenutka nisam razmišljao o nekom drugom putu osim da ostanem u fudbalu, direktori Grkinić i Matijašević su me pozvali dok su bili u Fudbalskom savezu Srbije da budem u instruktorskoj službi gde sam napravio prvi trenerski korak. Posle toga, kada su došli u Čukarički, odnosno sportski direktor Matijašević se vratio, a Grkinić preuzeo ulogu tehničkog direktora. Povukli su me za sobom i neizmerno sam zahvalan za tu ukazanu čast jer je Čukarički sam vrh srpskog fudbala i početi u ovom klubu je velika odgovornost i čast. Za sada zaista sve funkcioniše kako treba, nadam se da će i rezultati ispratiti i da tako zaokružimo ovu priču".

NE SUMNJAM DA ĆE KOVAČEVIĆ, DREZGIĆ I SEREFIMOVIĆ NAPRAVITI DOBRE KARIJERE

Neizbežan je bio i osvrt na mlade štopere, igrače koji igraju na Sikimićevoj nekadašnjoj poziciji.

"I Bojan Kovačević i Uroš Drezgić imaju ogroman potencijal. Tu su i dva kvalitetna igrača na poziciji štopera Gajić i Vujadinović koji mogu da im prenesu dosta i ličnog iskustva. Kada pričamo o talentima na toj poziciji ne bih izostavio ni Vojina Serafimovića. Imaju ogroman potencijal, kvalitetno rade i imaju odličan odnos prema obavezama. Trudimo se da ih unapredimo i približio zahtevima vrhunskog fudbala, a ne sumnajm da će napraviti dobre karijere".

FRANCUSKA ĆE DOMINIRATI SVETSKIM FUDBALOM NAREDNIH 10-15 GODINA

Očekivano, tokom Svetskog prvenstva Sikimić je posebnu pažnju usmerio ka Francuskoj.

"Energija i nešto 'gore' nisu dali Francuzima da odbrane tron. Kao da je bilo zapisano da će Mesi da uzme to prvenstvo. Iskreno, po svemu prikazanom Francuska je bila najkompletnija ekipa u Kataru. Pored svih fudbalera izostalih zbog povreda od kojih su mogli da naprave još jedan tim. Jedna utakmica je odlučivala i kao da je sudbina zacrtala da Mesi uzme trofej. Drago mi je ipak zbog toga, iako je Francuska najkompletnija ekipa i bez dileme će dominirati svetskim fudbalom narednih 10-15 godina".

PREDRAG U MISIJI POVRATKA SMEDEREVA

Dvojica od trojice braće Sikimić ostavila su zapažen trag na fudbalskojh sceni, a Predrag, nekadašnji igrač Crvene zvezde, danas je funkcioner Smedereva.

"Vrlo smo bliski, pričamo dosta, Predrag ima sada novu ulogu, da sklopi kockice u srpskoligaškom klubu gde stvarno nije lako jer je amaterski nivo. Za sada mu dobro ide, prvi su na tabeli, ponovo sklapa tim, razmenjujemo savete. Rezultat ih prati, ali će imati nekoliko konkurenata koji su se takođe dobro pojačali, pre svega Borac i FAP. Smederevu želim da ponovo dođe u savezni rang takmičenja jer to zaslužuje", istakao je Milovan Sikimić.