Mitrović posle stotke: Gol u Lisabonu skinuo kamen s leđa, Tadić naš najbolji igrač u novijoj istoriji

Mitrogol. Reč koja ne postoji ni u jednom drugom jeziku osim u srpskom. I svi znaju šta znači, na koga se odnosi. Aleksandar Mitrović je kroz karijeru u reprezentaciji Srbije postao nešto više od fudbalera, postao superheroj, koji se uvek pojavljuje kada je Orlovima teško i rešava stvar.

U junu Aleksandar Mitrović je odigrao 100. utakmicu u dresu najdražih boja. A, odavno je rekorder reprezentacije po broju postignutih golova. Možda je reč „legenda“ malo izraubovana u vreme današnje, ali za Mitrogola savršeno pristaje jer je – istinita.

Još Mitar igra i još želi da igra, ali i sada kada se osvrne iza sebe i pogleda minuli rad u dresu Srbije, rezultat je impresivan.

„Nije mala stvar odigrati bilo gde 100 utakmica, a ne za svoju zemlju, za reprezentaciju. U tih sto utakmica je bilo mnogo lepih trenutaka, koji će ostati urezana u moja sećanja, naravno bilo je i onih manje lepih. Velika čast je i odgovornost nositi ovaj dres i predstavljati svoju zemlju, a kada to uradiš sto puta, to je veliki uspeh, o kojem nisam ni sanjao kada sam počeo da igram fudbal. Bog nekad ima veće planove za nas nego mi sami. Nadam se da će biti još nekoliko utakmica“, počeo je priču Mitrović za sajt Fudbalskog saveza Srbije.

Seća se Mitrogol svega. Debitovao je u junu 2013. godine protiv Belgije u Briselu.

„Pamtim kao da se juče sve desilo. Proletelo je. Sećam se trenutka kada sam došao u Pazovu, upoznavanja sa saigračima, sećam se utakmice. Ali i posle toga, sleteli smo u Beograd i selektor Mihajlović mi je rekao da U19 reprezentacija ima sutra utakmicu i ja sam pravo sa aerodroma otišao u hotel kod njih. Drulović je bio selektor u tim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, koje ćemo kasnije osvojiti u Litvaniji. Inače, na toj utakmici sa Belgijom u Briselu me je i Anderleht video, ostavio sam dobar utisak i kasnije sam napravio transfer tamo. Odatle je sve krenulo – kao raketa“.

Jubilej za 50. nastup je bio u porazu u Beogradu od Portugalije (2:4), a Mitrović je dao gol.

„Ronaldo je tada dao gol iz ofsajda, ali se tad nije bunio (smeh). Bio je i to lep jubilej, ali se zbog poraza nije pridavalo značaju. Daans se u fudbalu sve brzo dešava, utakmice su na svaka tri dana, nemaš vremena ni da se osvrneš na sve što si ostvario“.

Iako je davao neke spektakularne golove u dresu reprezentacije Srbije, Mitroviću je omiljeni jedan kojeg bi malo ko izabrao.

„Meni je najlepši gol protiv Azerbejdžana u gostima za 2:1. Sergej je asistirao, pustio sam da lopta padne i levom nogom iz prve sam, dropkom, pogodio u dalji ugao. To je bio gol kakve ne dajem često, sam sebe sam iznenadio“.

Utakmica za sva vremena koju je Mitrović obeležio golom u poslednjim minutima: Lisabon, Portugal (2:1) za direktan plasman u Katar.

„Pred tu utakmicu sam bio povređen, pukla mi je zadnja loža. Dve nedelje pauze, nisam izlazio na teren. Tek po dolasku u Lisabon prvi lagani trening. Na dan utakmice na šetnji Mister me pita kako se osećam, rekao sam mu da nisam odradio nijedan trening, ali da bih da probam. Kad ću ako neću sad. On mi je rekao „Polako, sedi na klupu, ući ćeš u drugom poluvremenu, daćeš gol i odvešćeš nas na Svetsko prvenstvo“. Rekoh, iz vaših usta u Božije uši. I tako je i bilo! Bukvalno je nacrtao kako će da bude. Kada sam ušao u igru, stajao sam u šesnaestercu sve vreme. I onda centaršut, gol... Sve emocije, snovi, onaj promašeni penal protiv Škotske se briše. Suze. Vičeš, skačeš... Taj osećaj, taj adrenalin, krv što pumpa iz tebe, snaga koju osećaš, to ne može rečima da se opiše. Najlepši trenutak u karijeri. Ubedljivo“.

A, nije teško pogoditi ni onaj najteži.

„Škotska, promašeni penal. Depresija, unutrašnji bol. Trauma. Kada se spremaš za nešto ceo život, živiš za taj trenutak, daješ od sebe za to i kada se desi – ti nisi spreman. Promašiš. Razočaraš sebe, porodicu, naciju koja je toliko verovala u tebe. Siguran sam da su pitali celu naciju ko da šutira poslednji penal, svi bi izabrali mene. Toliko sam osećao odgovornost, čast, poverenje i onda – promašiš. Neprespavane noći, nisam izašao iz sobe dva-tri dana. Usledili su i u klubu šest meseci patnje. Nisam mogao da se izborim sa tim. Pa uz pomoć porodice, saigrača, korak po korak. I onda se dogodio Lisabon, momenat koji je sve preokrenuo. Kao da sam skinuo kamen od 200 kila sa srca i leđa“.

U Lisabonu gol Mitrović, centaršut Tadić. Kombinacija koja je toliko puta „upalila“. Moša i Tirke novijeg doba.

„Duća je po mom mišljenju najbolji igrač kojeg je Srbija imala u novijoj istoriji! Možda najbolji sa kojim sam igrao u karijeri. Samo su Bog i ti putevi namestili da ne igra u Realu i takvim klubovima. Tadić je fudbalski mag, velemajstor, ne postoji reč kojom bih ga opisao. I neverovatna ličnost. Bila je čast i zadovoljstvo da dugo igram sa njim u reprezentaciji. Bez njega svi ovi golovi ne bi bili mogući“.

Još jedan čovek koji je ostavio veliki trag na karijeru Aleksandra Mitrovića u reprezentaciji je Siniša Mihajlović, koji mu je prvi dao šansu u crvenom dresu.

„Mene kao mladog kao da su samo spustili u taj tim. Miha mi je rekao: „Mali, ti igraš, ti šutiraš penale“. Dao mi je slobodu, samopouzdanje, na kraju sam mu vratio golom protiv Hrvatske. Imao sma 18 godina i kada ti kao klincu dođe takav čovek, pun samopouzdanja, energije... Nikada u životu nisam sreo takvu ličnost. Kada igraš i pogledaš ga kako stoji pored linije, u odelu, ta energija se prelije na tebe, upiješ je. Kada uđe u prostoriju sav strah nestane. Pa još kad ti kaže: „Ti si mi bi“an". Samo fale krila da poletiš“.

Davno je prošlo vreme kada je Mitrović oborio decenijski rekord koji je držao Stjepan Bobek. Svi se sećaju i emotivnih izjava srpskog golgetera kada je nadmašio legendu Partizana i Jugoslavije.

„Bobek je priča za sebe. Fudbal je u to vreme bio drugačije. On je imao manje utakmice i bilo mu je mnogo teže da dođe do tog rekorda nego meni. Ja sam imao više prilika i vremena, fudbalski vek je sada duži, odigrao sam više utakmica. Da sam igrao u Bobekovo vreme verovatno bih bio na klupi. Nije mi bilo u glavi da moram da oborim taj rekord zato što kada sam se primakao, znao sam da ću ga oboriti. Da li za mesec ili godinu. Meni je bilo bitno samo da ga nadmašim što pre, da bi se ta tema stišala. Kada sam postao rekorder nisam osetio neko olakšanje, nego još veću motivaciju, želju da napravim što veću razliku, da otežam posao mlađim generacijama. Doći će jednog dana neko novi ko će ga oboriti, ali sada kada sam došao dovde, želim da nasledniku otežam posao“.

Golgeter, rekorder, Mitrogol, ljubimac navijača... Ipak, pitanje je bilo kako bi Aleksandar Mitrović voleo da ga jednog dana pamte.

„Voleo bih da me pamte kao osobu koja je uvek davala maksimum. Mislim da to navijači prepoznaju i zato sam uvek imao dobar odnos s njima, gde god sam igrao. I ovde su me poštovali navijači Crvene zvezde, cenili. Nekada sam igrao dobro, nekada nisam, dešavalo se da promašujem, igram loše, ali uvek sam davao sve od sebe. I po tome bih voleo da me pamte. Golovi, asistencije, broj nastupa ostaju negde zapisani, međutim, voleo bih da me se sećaju kao nekog ko je uvek za svoju zemlju davao sve što je mogao u tom trenutku. I povređen i bolestan sam predstavljao ovaj grb časno. Za mene nema veće časti i privilegije nego nositi dres reprezentacije“, podvukao je Aleksandar Mitrović.