Nije vreme za junačenje

Da se odmah razumemo: Plasman na Evropsko prvenstvo je uspeh. Plasman na EP posle 24 godine je veliki uspeh. Jeste da nam je potreban još bod pa da to i matematika potvrdi, ali valjda nećemo biti baš takvi baksuzi...

I može da se priča šta hoće, da je grupa bila laka, da je Srbija morala bolje kroz kvalifikacije i sve to redom i sve je to tačno, sve smo to i pisali ovih dana. Ali, kada se podvuče crta, Dragan Stojković će biti prvi selektor posle 30 godina koji je spojio dva kvalifikaciona ciklusa i u oba trijumfovao: odveo je Orlove na Svetsko prvenstvo, a evo još mrva mu fali da ode i na Evropsko. I na tome mu treba čestitati.

Ni kada se kaže da 24 godine nismo igrali na kontinentalnom prvenstvu, niko ne priča ni kakve su bile grupe, niti pominje Đenovu, dron, sva pucanja sami sebi u koleno... Samo ostaje taj goli podatak da tišti. I valjda će i on sledećeg meseca otploviti u istoriju. A u decembru kada bude žreb za grupe šampionata u Nemačkoj isto tako više niko neće pričati da smo bili ispred Crne Gore, Litvanije, Bugarske... Nego ćemo – znamo se – praviti kalkulacije kako da se prođe grupa: „Ako ovde uzmemo bod, a dobijemo ove iz četvrtog šešira“. Pa u tome i jeste sva draž.

I zato selektoru čestitke na odloženo, do sledećeg meseca, kada će, nadamo se, postati pravnosnažne.

No, to je jedna strana medalje Piksijevog mandata, pogotovo tokom ovih kvalifikacija. Postoji i druga strana, koja je počela ozbiljno da bode oči, a čini je ogromni ego srpskog selektora, koji je bujao u poslednjih mesec dana, dok je nakon pobede nad solidnom, ali ipak po kvalitetu limitiranom Crnom Gorom, eksplodirao.

Pisali smo i nakon sloma u Kataru kao jednu od stavki gde je Stojković razočarao – nedostatak samokritike. Ne znamo sad baš šta selektor priča samom sebi kada se gleda u ogledalo, ali u javnost kad izađe lišen je bilo kakvog osećaja da prizna da je negde, nekad, jednom, makar malo pogrešio. Ljudi prosto vole da čuju posle neuspeha da neko kaže „ok, ovde sam uprskao stvar, izvinjavam se, biće bolje“. Spremniji su da oproste, tapnu po ramenu, kažu „ma u redu je, teraj dalje“. Neki od najvećih trenera na svetu nemaju taj problem sa sujetom. Željko Obradović, recimo, za svaki poraz svog tima odmah preuzima krivicu na sebe. 

Kod Stojkovića to nije slučaj. U Kataru mu nisu valjali ni igrači koji su silom prilika morali na teren zbog povrede startera, dok je kasnije, po povratku sa Mundijala, sve vreme u obraćanju medijima tvrdio da su povrede krive za sve. O svojim propustima – ni reč. Ni zašto nismo šutnuli na gol Brazilu, iako se Piksi žestoko kuražio u javnosti i dan pre te utakmice, ni zašto mu se odbrana raspala protiv Kameruna i to baš – gle sudbine – na način koji je zamerao prethodnim selektorima, niti zašto je Švajcarska očas posla okrenula rezultat i poslala nas kući.

Ista priča ponovila se tokom ovih kvalifikacija, gde je doslovno svaki potez koji je napravio, ispostavio se on dobrim ili lošim, predstavio kao deo nekog svog velikog plana. Izbaciš Tadića iz startne postave protiv Mađara, pa ga brže-bolje vraćaš u igru – to je plan. Izbaciš Sergeja iz tima protiv Crne Gore i na pobedu ideš sa tri maltene zadnja vezna, koja su stvorila dve šanse za poluvreme – i to je plan. A onda posle 45 minuta ulazi SMS da spasava šta se spasti mora. Sve je to deo plana, a nikako pogrešna procena, koja je, ovog puta srećom, uspešno korigovana. Ne, ne kaže selektor da je možda promašio sa startnom postavom, nego da je napravio dobre izmene.

Stojković: Zvižduke neću više da čujem, ostvarili smo cilj i to je najvažnije

Opet na individualnu klasu – crnogorski dželat Mitrogol vodi Srbiju na Evropsko prvenstvo!

SRBIJA – OCENE: Šta kad jednom odu Mitar i Dušan!? Piksi igra na ivici žileta

Dobiješ salvu zvižduka na poluvremenu, jer nisi odigrao ništa u najvažnijoj utakmici godine, a kritiku posle svega dobiju – navijači. Jer, nemaju strpljenja. Kada je u prethodnim kvalifikacijama pucao od takvog optimizma koji se graničio sa arogantnošću, Piksi je imao rezultate kao adut i sve je zbog toga bilo simpatično. Pogotovo što se potpuno razlikovao od sterilnih nastupa prethodnih selektora, koji su voleli ono „danas svi znaju da igraju fudbal i nema lakih protivnika“. Stojković je došao kao osveženje. Ali, sada se toliko razmetati – da Mađari nisu zaslužili obe pobede, da Crna Gora može da se sprema koliko hoće, ali da se neće pitati ništa – to već ide do nivoa neprijatnog. I do nivoa da su i Mađari i Crnogorci, nisu to krili, izjave srpskog selektora koristili kao dodatno gorivo uoči utakmica sa Orlovima. I sigurno će i Bugari, mada im je Piksi unapred poručio da sigurno neće moći da ga sapletu.

Nepotrebno, suvišno, u krajnjoj liniji – beskorisno. Pogotovo što Srbija nije baš gazila kroz ove kvalifikacije kao kroz prethodne, pa da sve ima i pokriće.

Srbija će ići na Evropsko prvenstvo i kao što rekosmo, to je veliki uspeh koji zaslužuje sve čestitke. Ali Srbija nije igrala dobro ove kvalifikacije, pokazala je mali milion slabosti protiv objektivno slabijih protivnika i to nijedno „puvanje“, kako to kaže Svetislav Pešić, ne može da sakrije. Može samo da se vrati novim slomom kao u Kataru. Probali smo sa euforijom, probali da se prsimo na Svetskom prvenstvu, da budemo malo prepotentni, arogantni – dobili smo po nosu. Hajde sada malo da spustimo glavu i što bi rekao Miroslav Đukić, uzmemo ašov i lopatu i da radimo. Počev od selektora pa nadalje. Kada već idemo (odnosno, ići ćemo) u Nemačku, da tamo zaista probamo nešto da uradimo. Nekog da pobedimo, za početak. Da bar imamo zašto da se puvamo.