Partizanov pragmatizam

Neko bi kazao da je bio statičan, a pre bi se reklo da je pragmatičan. Od Partizana se svuda i uvek zahteva da igra lepršavo, dominantno, niže šanse i stavlja protivnika u podređen položaj. No, ima dana  kad se na umetnički dojam s pravom zaboravi i kad je jedino bitno – pobediti.

Takva je bila subota, tokom koje je Parni valjak upisao prvi prolećni trijumf, iako igrom nije oduševio. Slavio je na terenu Radnika u Surdulici (3:2) pokazavši ranjivost, manjak koncentracije, ali i sposobnost da se u nimalo jednostavnim okolnostima vrati iz minusa. To je ono što bi Grobari ponekad želeli da vide, sposobnost prilagođavanja.

Ekipa Nenada Stojakovića je dobila utakmicu u kojoj je u većini parametara bila iza tima Marka Jakšića. Na brzom terenu lopta je bila više u posedu domaćeg sastava, koji je kreirao više šansi, češće pretio i u nekim fazama meča stavio goste u veliki problem. Uostalom, statistika je neumoljiva: Radnik je ostvario 78 pasova više (410:332), pucao skoro četiri puta više (15:4), izveo triput više kornera (9:3)... A na kraju su se radovali crno-beli, oslonjeni na brzinske sposobnosti Dembe Seka, autora dva pogotka i praktično asistenta za auto-gol Harisa Hajdarevića.

Dakle, može i tako.

Zašto sve ovo? Zato što je samo sedam dana ranije Partizan bio u koži Radnika, on je gazdovao terenom, imao praktično sat vremena igrača više i nije savladao niški Radnički u meču u kome je neuporedivo više pucao na gol protivnika, naterao Strahinju Manojlovića na pet intervencija, tad je on izveo značajno više kornera, mada u Humskoj pominju kako igrači na njih nisu reagovali na dogovoren način i sve to zbirno je dovelo do mršavih 0:0 na premijeri 2026.

Tako dolazimo do večitog pitanja: šta je bolje – utisak ili rezultat, igra ili zapis na semaforu, šanse ili bodovi? Parni valjak je zastao u meču koji je morao da dobije, a stigao na cilj pre protivnika u onom u kome se davio u problemima. Zato je za njega dobro što je ponudio još nešto iz arsenala mogućnosti – pragmatizam.

Interesantno, Partizan je susret na jugu Srbije dobio na kontranapade. Da li je tako želeo da igra, je li to bilo opredeljenje stručnog štaba, da li mu je pomogao široki prostor koji su igrači Radnika ostavljali iza svojih leđa kad su se zaletali na ranjivu odbranu ili možda podloga za brzi fudbal, tek svi golovi pali su maltene po istoj matrici. Lopta u prostor, za Seka i presuda.

To možda otvara pitanje kako bi Partizan mogao da izgleda u predstojećem večitom derbiju. Pre gostovanja Crvenoj zvezdi će opet morati da se rve sa postavljenom odbranom i svim igračima iza lopte, pošto u Humsku 1 stiže Spartak, ali već 22. februara na stadionu „Rajko Mitić“ će, projektovano, imati dovoljno prostora da opet iskoristi potencijal Seka ili možda Bogdana Kostića.

Uostalom, nije slučajno što je Partizan trenutno najbolji gost u fudbalskoj Srbiji. Kad bi se pravila tabela samo na osnovu rezultata na strani crno-beli bi bili prvi, jer su na 11 utakmica skupili 25 bodova (jedan više nego na Topčiderskom brdu), a znali su da daju sedam golova u Kruševcu, pet u Subotici, četiri u Kragujevcu, po tri u Ivanjici i Surdulici...

Ova poslednja je donela poboljšanje ambijenta u Humsku, ali ne bi smela nikog da zavara. Uostalom, Partizan je primio dva gola, igrao iza lopte i preživeo. Opet, to je samo Surdulica. Ništa više od toga. Svaka pomisao da je urađeno nešto veliko bila bi pogubna i za mlade i za stare u kadru Nenada Stojakovića, kao i za samog trenera.