Partizanovi fudbaleri ne napreduju u 2026.

Što bi rekao Željko Obradović - tri bodića. Samo to i ništa više. Jer, ništa više Partizan nije ni ponudio navijačima osim unapred projektovane pobede nad davljenikom Spartakom. Na kraju teško izvojevane (2:1), što brine sve u crno-belom taboru pred nastavak sezone, posebno uoči večitog derbija naredne nedelje na stadionu „Rajko Mitić“.

Posle meča sa Subotičanima nametnuo se, kao dominantan, utisak da crno-beli ne napreduju. Ni timski, ni individualno. Niti je ekipa u stanju da dobija mečeve lagano i(li) ubedljivo kao što je činila u jednom delu jeseni (na primer, baš protiv Spartaka slavila 5:2, nešto ranije u Kruševcu 7:2), niti može da se osloni na „darovitog pojedinca iz naroda“ koji bi rešio napade panike, a oni su sve izraženiji.

Svaki meč u prva tri kola otkako je počela 2026. doneo je probleme. Na premijeri nije bilo rešenja za bunker niškog Radničkog, u Surdulici je tim primio gol maltene iz svlačionice, a posle još jednog u nadoknadi maltene naterao navijače da drhte kako će se završiti meč sa Radnikom koji je pritiskao skoro celo drugo poluvreme, da bi protiv Spartaka delovalo da nema toliko oscilacija u prvih sat vremena, a onda se u preostalih pola Partizan – raspao. Nije imao ko da poveže pokidane niti, jer doslovce nijedan fudbaler, od Marka Miloševića, do Andreja Kostića, nije u ovom trenutku bolji nego što je bio kad se završila prethodna kalendarska godina. Logično bi bilo da je suprotno, da su Partizanu prijale prve pripreme pod komandom novog trenera, da su momci upoznati sa zahtevima struke ili da su makar u stanju da improvizuju ako nešto ne ide prema planu. A dosta toga ne ide. Umesto toga, navijači posmatraju ekipu bez ukusa, boje i mirisa i strahuju da bi lakmus papir mogao da pokaže kiselost, u slučaju poraza od Crvene zvezde.

Mladi igrač, označeni projektima, stagniraju. U prva dva kola na domaćem terenu naspram sebe su imali ekipe iz donjeg doma tabele Mozzart Bet Superlige i golim okom je vidljivo da su se mučili. Akcije teku sporije nego jesenas, intenzitet je niži ili je makar takav utisak sa strane, veliki broj pasova odigrava se unazad i u takvim okolnostima nema mesta napretku. Daleko je Ognjen Ugrešić od svetlucanja s početka trenerskog mandata Nenada Stojakovića, nije baš ni da Vanja Dragojević upada u oči na sredini terena, mada je golom za inicijalnu prednost izbio u krupan kadar i pokazao da je u stanju da prevaziđe probleme, Nikola Simić je sve samo ne stabilan u ovom periodu sezone, iako je (kao što Dragojević pored sebe ima Sašu Zdjelara) dobio mentora u vidu Stefana Mitrovića, Andrej Kostić je bio precizan iz prve šanse, ali naspram sebe je imao jednu od najporoznijih odbrana takmičenja, Demba Sek po pravilu oscilira, jer je posle Surdulice bio skoro neupotrebljiv protiv Spartaka, a niko od rezervista, bez obzira na godine, staž i status nije bio dovoljno ubedljiv da promeni ritam utakmice u Partizanovu korist.

I sve to protiv Spartaka koji se bori za noktima drži za liticu isod koje je Mozzart Bet Prva liga Srbije.

Vanja Dragojević protiv Spartaka (MN Press)

Zato je izdanje viceprvaka i doskorašnjeg lidera u duelu sa drugim najlošijim timom takmičenja zabrinjavajuće. Uprkos pobedi. Ona je zamaskirala probleme, međutim, za neko veliko slavlje ili busanje u grudi nema razloga. Veliko je pitanje da li je sve do trenera, čiji odlazak traže navijači. Sigurno ima do odgovornosti Nenada Stojakovića, međutim, ako šef stručnog štaba u izjavi posle meča nagovesti da će od utorka, kad prođu dva slobodna dana, obraditi teme „o kojima ne želi da priča“ onda deluje da igrači (neki ili svi) nisu slušali. Biće da nije prvi put, jer su u završnici susreta sa niškim Radničkim dobili uputstva s klupe gde da stoje i kako da napadaju prekide, a nisu ih usvojili. Koncentracija? Nepoštovanje? Manjak samopouzdnaja?

Trener je sigurno odgovoran što Parni valjak ne liči na tim koji bi sam Nenad Stojaković voleo i kakav priželjkuje, ali i igrači moraju da shvate da je i do njih. Da li se prezivaju Zdjelar, Mitrović, Dragojević, Roganović, Kostić... To nije bitno. U velikoj su zabludi ako misle da će se sve promeniti ako klub odluči da smeni trenera kao što je planirao pre samo desetak dana, a u još većoj su odgovorna lica iz lože ako misle da ovako Partizan može napred, nebitno da li je reč o Predragu Mijatoviću ili Danku Lazoviću. Turbulencije u rukovodstvu utiču na tim, ali ako crno-beli moraju da proživljavaju dramatične trenutke protiv ekipa iz druge polovine tabele onda je opravdano pitanje publike šta će se desiti kad na programu budu dueli sa jačim protivnicima.

Naravno, ima zagovornika teze da su bodovi prioritet. Osvojeni su. Ili, kako je to trener Stojaković lepo primetio sačuvani. Protiv Spartaka!? Protiv Nišlija su dva izgubljena, u Surdulici umalo da ne bude pobede. No, osim prioriteta kad je takmičenje u pitanju (ako je to uopšte prioritet?) u Humskoj su kao cilj postavili razvoj mladih igrača, podizanje njihove vrednosti na tržištu i kasniju prodaju radi saniranja ekonomskih problema. Kako je ekipa izgledala u prva tri prolećna kola deluje da neće daleko stići, iako deo navijača veruje u kopernikanski obrt protiv Crvene zvezde.

Čak i ako bi se desio, kompletna fudbalska Srbija vidi da nešto mora da se menja: fudbaleri sami sebe i sopstvene navike, trener igrače i način igre ili rukovodioci šefa stručnog štaba.

Jer, neće svaki put Nikola Kuveljić ili neko njemu sličan propustiti šansu za izjednačenje. Onda neće biti „tri bodića“, a neće biti ni podizanja vrednosti igrača na čemu u klubu insistiraju. Jer, titulu ionako malo ko pominje.