PRELAZZI: Crveni seat i odbegli ferari – Narod protiv Rafaela Beniteza

Ili, kako bi to duhoviti žitelji Mersisajda rekli, "dotrajalom seatu ibici".

Metafora ide, otprilike, ovako: neko je preko noći gazdi Evertona Farhadu Moširiju oteo skupoceni "ferari" (samo što taj "ferari" nije ni bio njegov, uzeo ga je na neku vrstu lizinga i gde god bi se pojavio, na koju kod zabavu da bi došao, njegove su se kolege i poslovni partneri gurkali ispod stola i govorili: "Neće on dugo, nije to za njega"), a onda se on opredelio za pouzdani, pomalo trošni, nekada uspešni seat.

14. avgust: (1.88) Everton (3.50) Sautempton (4.30)

I nije problem što je seat – seat, kad imate kuću kakvu imate, bez obzira na sve poslove, možda i ne priliči da vozite nešto drugo, i mnogima nije smetalo ni što je taj seat sa pomalo kineskim rezervnim delovima, i što je pre toga bio u Italiji, i to na jugu, a znamo da oni nisu naročito pažljivi; računali su, makar u sebi, važno je da te preveze od tačke A do tačke B, i uglavnom nije imao problem to da radi, a nekada je tačka B bila čak i mnogo bolja destinacija od one koju si očekivao.

PRELAZZI: Kad Englezi gube

Stizao je, hoćemo da kažemo, taj seat baš daleko, obišao je ceo svet i odlikovan mnogo puta, nekada je zapravo bio najtraženiji evropski automobil. Nije, s te strane, loš, ma koliko da je kilometara prešao.

Ali je, dođavola, crven. Baš mnogo crven. A oni koji će ga voziti, oni za čiji je račun Farhad Moširi kupio ovog četvorotočkaša, nimalo ne vare crvenu boju. Još manje što su mu svojevremeno na zadnjoj šoferšajbni bili ugravirani vicevi baš na njihov račun. Pa su sada pomalo nevešto izbrisani...

Zato su neki od njih spremni da ga gurnu niz prvu nizbrdicu, ili da mu skinu akumulator, ili da mu, kad god prođe pored njih, zvižde iz mozga, a poneko bi, samo da nema saobraćajne policije, svitlao i kakav truli paradajz prema seatu.

Okej, ovo je otišlo predaleko, počinje da liči na ispovesti dilera polovnjaka na nekom forumu gde se ogovaraju majstori i perionice, ali valjda ste negde među ovim kubikažama i boš-pumpama ukačili da je reč o Rafaelu Benitezu, novom menadžeru Evertona (to stvarno zvuči čudno, ako ne i nezgrapno!), i reakciji koje je njegovo imenovanje, u svetlu odlaska Karla Ančelotija (onog ferarija, jer ferari je ferari čak i ako je stariji model) i neizvesne sudbine Ančelotijevih pojačanja, na čelu sa Hamesom Rodrigesom, izvazvalo u plavom delu Liverpula.

A plavi deo Liverpula, hteće mnogi da vas ubede, jeste onaj pravi, bez došljaka od preko Irskog mora i iz drugih krajeva Ostrva, koji statistiku pretežu ka onim crvenima.

Rafael Benitez je čovek koji je doneo evropsku krunu Liverpulu i naterao navijače da ponovo počnu da veruju – zli bi jezici sada ustvrdili da im je učinio medveđu uslugu, sve do Jirgena Klopa – koji razume i voli taj grad i koji je svojevremeno nazvao Everton "malim klubom", premda je ta izjava pomalo istrgnuta iz konteksta.

Nije lako, to je već refren koji je previše poznat, nije lako navijati za Everton jer Everton ponekad deluje kao da se previše trudi, previše živi u previše davnoj prošlosti i previše dobro misli za sebe u odnosu na ono što stvarno jeste; imenovanje Karla Ančelotija bila je poruka da su tu, a odlazak Karla Ančelotija, čim je Florentino Perez mahnuo, pokazalo im je više gde su i šta su od svih zaklinjanja o Ligi šampiona koja samo da nije stigla.

Farhad Moširi mislio je da je našao neupitnog čoveka, sa autoritetom sposobnim da pošalje poruku rivalima, ali onda ga je madridska vrteška naterala da posegne za svojim petim menadžerom u petoj godini na čelu kluba; to što se opredelio za čoveka koji je dočekan transparentima mržnje i uvredama s jedne, i blagom nelagodom sa poslovičnim "dajmo mu šansu" s druge strane, to je zasad ipak najveći rizik milijardera rođenog u Iranu.

Jer taj novi soj vlasnika klubova ne želi ništa toliko kao dobar PR, a Rafa Benitez – nagoveštaj smo dobili prošle nedelje, na prvoj konferenciji za štampu koju je održao – može da bude ili najgora ili najbolja odluka u turbulentnom Moširijevom mandatu.

Beniteza, naravno, biju mnogi glasovi. Sem onog da je zadrti navijač Liverpula, zbog čega (i zbog Istanbula) navijači na Enfildu neće skinuti zastavu sa njegovim likom, ima i taj da su njegovi timovi uvek dosadni, da ide na rezultat, da je perfekcionista, da je previše opsesivan a previše defanzivan, te da takav pristup, koji ga je svojevremeno učinio najvećim rivalom Žozea Murinja, u doba kada su njih dvojica činili sam vrh fudbalske struke, odavno pregažen.

Istina je da je Rafa sa takvom filozofijom i osvojio Ligu šampiona, istina je i da je njegova Valensija, koja ga je lansirala, bila pre svega dobra u defanzivi, ali daleko od tog da je servirao samo uspavanke: zapravo, sve do trenutka kada je Liverpul krenuo da se lomi, kada je počela krvava igra prestola na mnogo višem nivou od fudbalskog terena, Benitez je imao nepodeljeno poštovanje i neokrnjen ugled.

Nije se možda proslavio u Napulju – hajde da kažemo da je to bilo tek prosečno – nije imao ni želju ni volju da radi u Kini, Čelsiju je doneo stabilnost pre nego što će ga navijači najuriti, ali u Njukaslu ga vole skoro jednako kao u jednom delu Liverpula (o Realu što manje, to bolje...). Suprotstavljanjem Majku Ešliju, ceđenjem suve drenovine i ostankom u klubu čak i kada je Tajnsajd ostao bez premijerligaša, Benitez se umilio onima koji jako teško zavole došljake, pa će makar na još jednom stadionu od avgusta dobiti zagarantovani aplauz pre početka utakmice.

PRELAZZI: Med i žuč Stivena Džerarda

Da je Everton bilo koji drugi klub, ne bi bilo sumnje da je Benitez dobro postavljenje za njih: ponovo će biti uporni, ponovo fizički spremni i taktički utegnuti, ponovo će trčati za svakom loptom i ponovo će Gudison – sve sa navijačima – biti mesto gde se ide nerado.

Zaličiće to pomalo na one najbolje (ili najgore, je li) dane Dejvida Mojesa, ali dilema je da li će, čak i ukoliko Everton uspe da se umuva u borbu za Ligu šampiona, ili se domogne kakvog finala u kupu – što je sa aktuelnim igračkim kadrom i grupicom momaka koji verovatno provode noći šaljući mazne poruke Ančelotiju, preklinjući ga da ih izvadi sa Gudisona, ravno istanbulskom podvigu – to biti dovoljno onima koji su ga već otpisali i već prežalili.

Takvima, koji sebe nazivaju “narodom” i misle da ih ima više nego što ih ima – a kao i sa svakim ekstremistima, samo su glasniji – verovatno nije važno ni što je najveći među novovekovnim legendama Evertona, Dankan Ferguson, odlučio da ostane i pruži blanko podršku čoveku s kojim je pre petnaestak godina ratovao.

Ili, ako slušate one iste metafore i viceve, da ostane i bude, za svaki slučaj, Rafin telohranitelj...

Benitez je, pre svega, čovek koji je zavoleo grad Liverpul i koji shvata njegovu strast i njegovu različitost – a to nije jednostavno kada vam je krštenica osunčana španskom klimom i španskim jezikom – pa će mu i te nijanse biti mnogo jasnije nego lajavcima sa društvenih mreža.

A možda će, eto, ukoliko se zadrži makar sezonu-dve-tri, njegova zaostavština biti najveća u tom pogledu: možda će uspeti ponovo da pomiri navijače dva gradska kluba, koji su sve do početka devedesetih negovali zdravo, gotovo benigno rivalstvo, više protkano opozicijom Londonu, konzervativcima i Megi Tačer nego međusobnim zađevicama.

Onda nikome više neće smetati ni što je taj seat pomalo očukan, što mu se vide godine, i što je, zađavola, crven.

Ako je neko sposoban za čuda, uostalom...