PRELAZZI: Da su išta znali o nama...

Nekad je najgora stvar koja može da ti se desi najbolja stvar koja može da ti se desi.

Nekad se setiš, tačno na vreme: čovek da bi ustao, mora prethodno da padne.

Nekad nije loše da zaboraviš svoju sadašnjost da bi se setio svoje istorije.

A istorija je tu da bi se ponovila.

Prvi put kao tragedija, bilo da izgubiš od Argentine na penale u smiraj jedne države pa te Nemci stignu iako si im odbrojao vreme osam godina kasnije.

Pa ti se dogode sve one australije, sve one švajcarske, svi oni maksimiri, sve one sudijske nepravde, svi oni promašeni penali jednog kišnog novembarskog dana.

Drugi put kao ponos, kao kada “drugoligaški igrač”, nipodaštavan ponajpre (i isključivo) od stručnjaka koji su (nažalost) dobili pravo glasa zahvaljujući društvenim mrežama, odvede Srbiju na Mundijal, godinu dana nakon promašenog penala.

Kao kada selektor koji ne zna ama baš ništa, jer ga ni u Kini nisu hteli, posloži sve tako da bi nas deset miliona potpisalo ostavku na poziciju koju smo godinama dužili.

Evo ti, Piksi, majstore, nije više svako selektor, samo si ti...

A krenulo je loše, baš kao što treba, baš kao što je moralo.

Da mogu da vrate film, ne bi Portugalci sigurno birali da postignu onaj gol na početku. Da su imalo učili našu istoriju, da išta znaju o nama, Renato bi Sančes priznao da je bio faul tamo nad Gudeljom, ili bi uzeo loptu i samoinicijativno je šutnuo visoko na tribine umesto da je smesti iza Rajkovića. Ma Kristijano bi Ronaldo preklinjao sudiju da poništi gol.

Shvatili bi, da su se išta spremili za nas, da su sem snimaka utakmica doveli i nekog društvenjaka da im kaže rečenicu-dve-pet o tim Srbima, shvatili bi da ovog puta nećemo biti malodušni, dići ruke uvis i početi da optužujemo jedni druge i tražimo krivce.

Ne radimo to kad dogori, ne radimo to kad smo na dnu.

Kad je sve kako treba, dobro, to je druga priča. Nikad Srbija nije umela da bude sigurna, da bude ubedljiva, da igra favorita. Ni u sportu, ni u svim svojim životima i svim svojim oblicima.

Nekim drugima to baš lepo stoji, i neka ih, neka uživaju, mi smo ipak nešto drugo.

Tek kad su nam leđa uza zid, kada se čini da je sve izgubljeno, kada nas prežale i kada – ili se samo tako čini – sami prežalimo sebe, tada smo najopasniji.

Ima li, zapravo, ijedan drugi narod tako ozbiljnu pošalicu kao što je ona da je “dva nula najopasniji rezultat”?

Nije to ni taktika ni proviđenje, nije to ni stvar mentaliteta ni neki balkanski usud, koji te tera da stvari radiš na najteži mogući način.

Ili je, možda, sve to zajedno?

Pa dobro, neka bude.

Nekad je najgora stvar koja može da ti se desi najbolja stvar koja može da ti se desi.

Nekad moraš da padneš da bi ustao. Podigneš pogled, pa glavu, pa otreseš tragedije i farse i nepravde sa sebe kao da su lanjska trava, i polako kreneš ka svojoj sudbini.

Da je Mitar, ovaj isti Mitar koji rutinira Portugalce u devedesetom minutu, kad je najslađe, kad će najviše da zaboli ceo stadion i onog njihovog kolovođu kojem baš ovih dana, nedelja, meseci, nikako ne ide, da je Mitar dao onaj penal protiv Škotske i da smo se nekako ugurali na Evropsko prvenstvo, bilo bi to sa selektorom u kojeg niko ne veruje, sa igrom koja nas nervira i sa rezonima, fudbalskim i organizicionim, iz prošlog stoleća.

Bila bi to kratkoročna investicija koja bi sačuvala poneku fotelju, ali bi na duže staze učinila da se još više odljubimo od fudbala.

A to bi bila baš šteta, jer fudbal je baš lep kada se ložimo na njega, i još je lepši kada ga igramo kako znamo.

Negde u sedamdesetom minutu, kada se činilo da su nas Portugalci iseckali i oduzeli nam kreaciju, tokom jedne kombinacije na sredini terena što nije vodila nigde, stadion je na trenutak utihnuo i čulo se lepo na prenosu, mada se ne bismo zakleli da je to rekao Piksi, mogao je da kaže i bilo ko: “Neka ide lopta”.

I lopta je krenula, već u tom napadu smo povezali pet-šest dodavanja i ušli u polušansu, a Srbima je nekad polušansa dovoljna, pitajte Dušana Tadića.

I bio je tu još jedan detalj, naizgled nebitan: neko je izbacio loptu u aut, pa je Dragan Stojković malo žonglirao, kao nekad, samo u odelu i sta stomačićem. Kao da ništa drugo nije važno, kao da je znao da će rezultat doći, kao da je sve bio deo plana, uključujući i to nipodaštavanje Aleksandra Mitrovića, rekordera i heroja, kao da hoće da nam poruči da je ovo možda neki novi fudbal, neko novo doba, sa Svetskim prvenstvom koje se igra u sezoni slava – jedna velika je bila i danas – ali da su majstori stari.

A da ti Srbi, taj ludi, ma neuhvatljivo ludi narod, budu najjači baš onda kada – ili se to samo tako čini? – sami sebe prežale.