Stiven Džerard (©Reuters)

PRELAZZI: Džerard u Vili – poštenje, čast i prevara

Najnovije vesti

Fudbal

Gvideti saopštio sastav za prva dva vikenda: Prilika za Miljevićevu, Bukilićevu, Ivanovićevu...

Vreme čitanja: 4min | sub. 20.11.21. | 08:00

Počinje nova era čuvenog kapitena Liverpula, da se spremi za ono što mu je suđeno

Možda Stiven Džerard nije uvek činio dobre stvari – posebno kad se činilo da je njegova želja veća i od njegovih i od mogućnosti njegovog kluba, pa bi sa grčem na licu pokušavao da ostvari neostvarivo, što bi se završavalo u suzama i poniženjima – ali je uvek radio poštene stvari.

I kad je otišao iz Liverpula, a taj je odlazak bio nedostojan njegove prošlosti i njegove veze sa tim klubom, koji ga je počastio sramotom jednog histeričnog popodneva u Stouku, i kada se vratio u njega na početku svoje trenerske karijere, i kada je otišao u Rendžers da bude dovoljno daleko i sasvim dovoljno blizu, da jednom drugom posrnulom gigantu donese sreću koju je tek polovično uspeo Liverpulu.

Izabrane vesti

16.00: (2,55) Aston Vila (3,10) Brajton (3,20)

Njegov prelazak u Aston Vilu, na čijoj će klupi danas debitovati – koliko će samo čudno biti, i zbog Džerarda, i zbog Liverpula, i zato što uz tu liniju nećemo videti Dina Smita, čija se ljubav prema Vili može meriti sa Stivenovom prema Liverpulu, a čije trenersko umeće trenutno sigurno nije manje od Džerardovog – zato je iznenađujući samo onima koji su prespavali poslednjih četvrt veka, ili romanticima što i dalje veruju da se mimo ove sve manje šačice najjačih liga mogu i dalje zgrtati slava i novac.

Možda, ali samo ako se zovete Ajaks, jer Rendžers i njihova katolička braća iz istog grada odavno nisu ta marka.

Razlika između škotskog Premijeršipa i nekoliko sastava na vrhu engleske Premijer lige je kao između vrtića i fakulteta ili naučnog instituta, i to što je Džerard shvatio da ne bi trebalo da preskače razrede, poput nekih njegovih ispisnika, govori i o obrazu i o mudrosti.

Proslava titule Glazgov Rendžersa (© Reuters)

U ovoj paraleli, Aston Vila, klub bogatih vlasnika i slavne istorije, ujedno i klub koji – posebno posle odlaska talismana Džeka Griliša, na šta smo svojevremeno iskusno upozoravali – nikako da ukopča sopstveni identitet, bila bi srednja (stručna) škola, posle koje možeš u visoku nauku, pa i na doktorske studije, ili da se zaposliš u srednje bitnim poslovima i da tako, bez obzira na pedigre, provedeš život.

Može Džerard na doslovno svakoj konferenciji za štampu da ponavlja kako je fokusiran isključivo na Aston Vilu (i poslovično zahvalan Rendžersu, no te slike će biti sve bleđe i bleđe), ali i Vila i direktor Kristijan Purslou – znaju se oni dobro iz Liverpula, i nisu se ni tada mirisali previše – svesni su da je ovo samo korak ka pravoj stvari, smeštenoj nekih stotinu milja na severozapad, tamo gde ulice i dalje odzvanjaju njegovim imenom.

Ukoliko, naravno, ikad bude spreman za tu stvar.

Džerard je mogao da se opredeli za liniju manjeg otpora, ostane u Rendžersu i tamo prikuplja titule (koje ipak ne bi nadomestile žal za onom jednom, nikada nedostižnom) i druge pehare, da se čeliči u evropskim takmičenjima i da postane idol novoj generaciji navijača na Ajbroksu, a da odatle baca poglede na to kad će Jirgen Klop skratiti mandat i kad će se ukazati mesto koje mu je suđeno.

Mogao je da bude novi Lampard ili novi Solskjer, da na osnovu imena, onog što navijači osete kada ga se pomene – a to je i gol Olimpijakosu i gol Vest Hemu i Istanbul i rušenje Old Traforda i klizanje, ne može bez tog klizanja – dobije mesto koje bi trebalo da se zasluži. Da se na Liverpulu uči i da na Liverpulu strada, kao što je na Čelsiju stradao Frenki, kao što na Mančester junajtedu, iznova i iznova, stradava Ole.

Previše nostalgije ni u holivudskim filmovima nije dobra stvar, a kamoli u opakom biznisu zvanom fudbal...

Stivi je bio pošteniji od toga.

Stivi Dži (© Reuters)

Pošteniji, pre svega, prema Liverpulu, čak i ako to trenutno znači (loše) skriveno nepoštenje, unapred planiranu prevaru i prema Rendžersu i prema Aston Vili.

Vili bi mogao da pruži ono što joj je nedostajalo, posebno otkako je Griliš prebegao da se utopi u plavetno majstorstvo na Etihadu – jer se i u dobrim stvarima čovek može utopiti, izgubiti sebe, pomalo nestati, ne mora to isključivo da bude sivilo.

Lice i ime koje može da inspiriše, želju i htenje, opsednutost pobedama, onako do suza, auru i prepoznatljivost, čak i ako ne bude bilo uspeha.

Aston Vila ima novca i ambicija, cilj joj je da se vrati u Evropu, i predstavlja idealnu sredinu da Stiven Džerard naoštri ili polomi zube, pa da se polako spremi za ono što mu je namenjeno.

Niko se ni u Birmingemu ne pravi da su doveli vrhunskog menadžera, svesni valjda da se kockaju sa tek potencijalno dobrim menadžerom, i ima vrlo smisla i simbolike što će prva Džerardova utakmica na Vila parku biti protiv čoveka koji iz potencijalno dobrog prerasta u vrhunskog menadžera, Grema Potera.

Ali, koliko god bi tavorenje pri dnu tabele moglo da boli negdašnje evropske prvake, u ovom odnosu Džerard ima mnogo više da izgubi: ne svoju prošlost, ona mu je zagarantovana, i ona je, uz sve kikseve i sve krahove, svetla i postojana.

Mogao bi da izgubi, ili makar odloži, onu budućnost koja mu je morala biti pred očima čak i tog nesrećnog dana u Stouku.