Najnovije vesti

PRELAZZI: Fudbal koji je voleo vozove

Vreme čitanja: 6 minuta

Samo je pruga putovanje, samo je pruga život. Zemlja koja zanemari svoje železnice, ta zemlja nema sreće, nema ni budućnost, a najmanje ima veru, i što manje o toj zemlji, to bolje. A šta je fudbal nego život, i kako onda da fudbal nema veze s prugom?

Neka ih tamo svi lou-kost i prekookeanski letovi, sterilni aerodromi sa skupocenim sendvičima i djuti-fri šopovima; zamislimo na trenutak autoputeve, sve iste, sa isfabrikovanim pumpama i kafama s mirisom dizela, što vam dopuštaju da od naseljenih mesta vidite samo table (pih!); i prokleti bili neudobni autobusi, te gigantske pokretne sprave za mučenje svakog višeg od 180 centimetara.

Samo je pruga putovanje, samo je pruga život. Zemlja koja zanemari svoje železnice, ta zemlja nema sreće, nema ni budućnost, a najmanje ima veru, i što manje o toj zemlji, to bolje. Jer i Miloš Hrma i Ana Karenjina i psi koji ih vole i Orijent ekspres što se klacka kroz Beograd nakon ubistva nadomak Vinkovaca, i brkati kondukteri i stranci sa Lonely Planetom u rukama i sve one pesme o vozovima, i šuštanje novina i kašnjenje u polasku, pa šta, sve je to pruga, sve je to život.

A šta je fudbal nego život, i kako onda da fudbal nema veze s prugom?

Kako da nema? Istoričari lepe igre naširoko će podsećati na korelaciju između razvoja železnice i profesionalizacije i rasta popularnosti fudbala.

Tek počev od kraja 19. veka, a dominantno u prvim decenijama dvadesetog, kada se javni transport rastegne do svakog iole većeg mesta u Engleskoj, stvoriće se uslovi za nešto što bi se danas moglo nazvati “organizovano navijanje”: odlasci na gostovanja, ne samo na domaće bunjište, doneće punije tribine, rast cena ulaznica i omogućiti klubovima da počnu da plaćaju igrače. Dotad su oni dole na travi bili prekarijat, gladijatori u načičkanim modernim koloseumima, stvari su počele da se menjaju sa kloparanjem gvozdenih točkova...

Pa i Mančester Junajted se, eno, diči brojem 1878, kao da je tada nastao on, a u stvari je započet Newton Heath Lancashire and Yorkshire Railway, osnivači su bili radnici na održavanju vagona iz depoa u Njuton Hitu...

Gde smo krenuli po ovim čudnim šinama? Zašto smo se odjednom setili romantike paralelnih koloseka, kakve veze danas ima red vožnje sa fudbalom?

U nedelju uveče, duhovni potomci nekadašnjih radnika železnice iz srca Transilvanije u gotovo otrovnom derbiju uprskali su šansu da možda već sada obezbede titulu.

CFR Kluž – Caile Ferate Romane doslovno znači “Rumunske železnice” – ostao je bez pobede u 90. minutu meča protiv Steaue, iako je ekipa legendarnog Dana Petreskua (pamtimo ga najviše iz Čelsija, koji će toliko voleti da će jednoj ćerki dati ime po londonskom timu!) vodila gotovo čitav meč.

U sistemu nalik na ovaj naš, srpski, sa plej-ofom, manje popularan, ali uspešniji klub iz Kluža – Univerzitatea tavori u trećoj ligi – i dalje ima velike šanse da osvoji četvrti pehar prvaka, mada će im to posle ove baksuzne kolizije biti nešto teže.

A to ne bi bio, hoćemo da kažemo, trijumf samo za velikog Petreskua, koji traži novu srebrninu nakon uspeha sa kratkotrajnim projektom zvanim Unirea, nego i za zaljubljenike u železnice, radničke i “pružne” timove širom sveta.

A ima ih, i ne ide im loše, ove sezone...

Ima ih posebno u istočnoj Evropi, mada ne samo tu, skrajnuti svetionici poštenja u moru klubova koje bi osnovala – ili bih ih podržavala – vojska ili služba...

I nisu to nikada obični klubovi, kako bi mogli da budu, kada je u njih utkan i mramor, i kamen, i železo i tucanik, i plave uniforme i samozatajni ponos koji imaju svi železničari širom sveta – da li ste ikada sreli mašinovođu koji ne voli svoj posao? Ako u narednom životu ne budem bio kondukter, postavite me makar za skretničara! – i neka deca koja se u prošlom veku razonode posle napornog posla tako što pikaju fudbal, a onda odlučuju da to i formalizuju...

Nama će, naravno, prva asocijacija biti Željezničar, najpoznatiji od svih istoimenih klubova u bivšoj Jugoslaviji.

Svaka čast FK Sarajevu na tome što je gradu podario prvu titulu prvaka u onoj velikoj zemlji, i što su pričali, ne samo šeretski nego skroz iskreno, da “boja fesa – boja dresa”, i što su želeli da nas ubede da je glavni grad Bosne ofarban u bordo, svaka čast, ne oduzimamo im ni zeru istorije, ali...

Željo je bio kontra tome, kontra eliti i politici i aparatčicima, Željo je bio klub starosedelaca, prave raje, radničke klase, napisaće Miljenko Jergović jednom da je baš zato, otprilike sa tim kompleksom, morao onomad da izgubi od Videotona, a mi ćemo reći, pa da, ali samo je Željezničar, u zemlji Bosni koja je svoje pruge gradila na omladinskim radnim akcijama još dok su se po šumama skrivali četnici i ustaše, samo je plavi Željezničar i mogao da dođe do Videotona i do šanse da to tako uprska, u jednoj zemlji koja je umela da ceni svoje pruge, pre nego što državu diverzanti svih fela dignu u vazduh, a koloseke prekriju korov i zaborav i nehaj.

Samo se Želju, tvrdi vam kao pragovi stojimo, mogao desiti Osim. I obrnuto...

Dok smo iole voleli pruge i vozove, postojao je i onaj stadiončić beogradskog Železničara u Bara Veneciji, pa jedan dan neko odlučio da koloseci nisu važni, ni da istorija nije važna, ni da fudbal nije važan, i sada su nam ostali neki manje poznati železničari u Srbiji, dok se i njima ne ugasi semafor. (Kako bi se, uostalom, drugačije i mogao zvati jedan pristojan klub iz Lajkovca?)

Ako nije bio Železničar, bila je Lokomotiva – ona moskovska, naravno, pa ona iz Lajpciga kojoj će kapitalizam poželeti da ukrade navijače i ceo grad, kad već nije mogao da joj otme prvu titulu šampiona Nemačke i finale Kupa pobednika kupova 1987.

Gube ga od Ajaksa sa Van Bastenom, Bergkampom, Rajkardom, Vidžgeom i trenerom Johanom Krojfom...

Čak i ta generacija “lokosa”, čiji će najpoznatiji predstavnik biti Olaf Maršal, mnogo kasnije slepi putnik u ekipi Bertija Fogtsa na Svetskom prvenstvu 1998. godine, biće zvanično amaterska ekipa, sa radnim knjižicama u železničkom preduzeću u Lajpcigu, važnom saobraćajnom čvorištu DDR-a.

Pa je, još smo na istočnim prostranstvima, bila Lokomotiva iz Sofije, pa iz Plovdiva, pa zagrebačka koju su pretvorili u podružnicu Dinama. Ili je mogao da bude Rabotnički, ili bi bio bukureštanski Rapid, dok su i Rumuni još sanjali o brzim prugama, ili bi se koloseci skrivali u nekoj skraćenici, kao DVSC, Debreceni Vasutas Sport Club, ili bi samo pravi poznavaoci znali da je i sedmostruki prvak Poljske, Leh iz Poznanja – i oni se ove godine, kao i Kluž, kao i Željezničar, bore za titulu – dugo godina, i to baš za vreme najvećih uspeha osamdesetih i ranih devedesetih, bio klub radnika železnice.

Postojalo je, šta ti je bio Varšavski pakt, čak i neko neformalno takmičenje koje bi se održavalo povremeno, bez ikakvog, heh, voznog reda, nazvano Kup Međunarodnog sportskog saveza železničara, a na kojem su, od 1947. pa sve do 1987. učestvovale železničke ekipe iz “podobnih” država (zato ne i iz Jugoslavije!). O ovom opskurnom nadmetanju danas se ne zna mnogo, sem da ga je Lokomotiva Moskva osvajala pet puta, Rapid iz Bukurešta jednom, baš kao i kazahstanski Kairat.

U naprednijim zemljama, u liberalnim ekonomijama koje su jedva dočekale da privatizuju svoje železnice, veza između pruge i fudbala ubrzo bi nestajala makar nominalno, mada se održao, recimo, japanski JEF United (JEF je u stvari JR East Furukawa, po kompaniji koja upravlja železničkim saobraćajem na istoku Japana), ali generalno, stvari ne izgledaju dobro po nas, ljubitelje jedinog humanog prevoznog sredstva...

Zato je važno, stvarno je važno, da Điđi Bekali ne napravi još neki hohštapleraj, zato ćemo pratiti finiš rumunskog prvenstva i navijati za potomke železničkih radnika iz srca Transilvanije, pa za njihove kolege u Poljskoj, Bosni, pa da se Lokomotiva iz Moskve ne nagne kroz prozor i ne prospe bodovnu prednost koju ima nad Spartakom.

I neka ih svi sterilni aerodromi i autobusi, dajte nam jedan teren, ne mora to da bude veliki stadion, dve tribinice i pruga u daljini, umesto semafora je voz, pa “dizelka” pozdravlja golove otegnutom sirenom; dajte nam, na jesen, četiri-pet železničkih timova makar u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

PIŠEMarko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva