Skica za portret narednog špica Partizana: Traži se kopija Jovana Miloševića

Obezbeđivanje novca za prolaz monitoringa je prioritet, mada se očekuje da država, kao i svaki put dosad, priskoči u pomoć. Posle toga će se u Partizanu okrenuti borbi za drugo mesto, sa kojeg su pali minulog vikenda. Vrlo brzo će i letnji prelazni rok u kome postojeći tim mora da se renovira, jer nije dovoljno dobar. To što pojedinci u Humskoj i „Zemunelu“ pričaju da jeste predstavlja zavaravanje javnosti.

Iako u rukovodstvu mesecima bukti rat oko toga ko će i kako voditi klub, crno-belima se neumitno približava period godine u kome moraju da prodaju igrače, šalju ih na pozajmice, dovode... Časnog se krsta ne zna ko će taj posao da obavi. Prema ulozi potpredsednika zaduženog za sportska pitanja trebalo bi Predrag Mijatović, mada njega članovi Upravnog odbora lagano preglasavaju svaki put kad nisu saglasni sa predlozima, a da poslove na tom planu vodi Danko Lazović ne ide baš uz funkciju generalnog direktora. Kako sportski direktor ne postoji velika je misterija kako će se i kome poveriti poslovi iz tog resora, tim pre što nema ni nagoveštaja kad će se održati Skupština kluba na kojoj bi moglo da usledi veliko finale borbe za vlast. Vreme teče i crno-belima bi opet neko drugi mogao da bude kriv, jer još nismo čuli ili pročitali da su Predrag Mijatović ili Danko Lazović (delom, manjim ili većim) odgovorni za pad na treću poziciju na tabeli Mozzart Bet Superlige Srbije. Jesu (i) treneri, jesu (i) igrači, ali su još kako i rukovodioci.

Kad bude došlo vreme da Lazović i Mijatović nešto konkretno rade, ali baš konkretno, jer od početka 2026. nisu povukli nijedan smislen potez na sportskom planu, jedna od centralnih tema biće pronalazak napadača. Prema profilu i karakteristikama idealno bi bilo da to bude neko ko liči na Jovana Miloševića.

Razlog: u postojećem kadru su Andrej Kostić, Sebastijan Polter i Marko Lekić, mada nijedan ne donosi ekipi snagu i efikasnost kakvu je naročito u drugoj polovini prethodne kalendarske godine demonstrirao rođeni Čačanin pre nego što mu je istekla pozajmica i vratio se u Bundesligu. Odlazak Miloševića direktno je skopčan sa neuporedivo manjim kvalitetom igre u odnosu na jesenji deo, dramatično manjem broju šansi, skromnoj efikasnosti, lošim rezultatima, ali i padu forme skoro svih igrača. Sa ove vremenske distance može se zaključiti da je Jovan Milošević doslovce nosio Partizan na plećima.

Kako?

Njegove karakteristike su savršeno odgovarale stilu Srđana Blagojevića. Milošević u velikom broju slučajeva akcije počinjao okrenut golu rivala – leđima. Na taj način učestvovao je u izgradnji napada, spuštajući se često do centra igrališta po loptu, sarađujući sa krilnim ili ofanzivnim vezistima, posle čega bi trčao u kazneni prostor rivala i čekao da mu neko od njih stvori šansu. Koristio ih je. Čak 12 golova i još četiri asistencije u prvenstvu na samo 17 utakmica potpora su tezi koliko je značio Partizanu.

A značio je i Milanu Vukotiću, Dembi Seku, Nemanji Trifunoviću, Ognjenu Ugrešiću, Bogdanu Kostiću... Razlog je taj što je Milošević kao stasiti centarfor u stanju da, kako to treneri vole da kažu, „veže“ dvojicu štopera uz sebe. Jedan nije dovoljan da ga čuva. U takvim okolnostima stvarao se višak koji je neko od pobrojanih, uz veliki uticaj bekova, koristio da daje ili namešta golove i nije slučajno što su se odlaskom nekadašnjeg talenta Vojvodine u fudbalskom smislu mnogi usaglasili, s tim što bi ovde trebalo izuzeti Trifunovića, jer maltene nije ni igrao usled povrede.

Milošević poseduje intenzitet, napada prostore, agresivan je, dobro koristi telo kad ne vidi golmana i predstavlja onu vrstu modernog centarfora koja je potrebna Partizanu za naredni evropski pohod, u bilo kom takmičenju to da bude. Fudbal je odavno otišao u pravcu da su takvi napadači, kod kojih se akcije ne prekidaju, nego ekipa ima, kako struka voli da naglasi, „nastavak“ cene više nego samo egzekutori. Naravno da bi i u današnjem fudbalu bilo, recimo, mesta za Andriju Delibašića, kome će crno-beli, zajedno sa njegova još dva bivša kluba, Sutjeskom i Budućnosti, odati počast na memorijalu u Nikšiću. Delibašić je vanvremenski centarfor, voljen na svim adresama zato što je prvo bio čovek, a onda – realizator. Nogama, glavom, svejedno. Srcem, još kako. Ko ne bi voleo takvog špica?

Samo, takvih danas baš i nema.

🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥

Zato je pred ljudima u Partizanu zahtevan zadatak da pronađu kopiju Jovana Miloševića, jer samo tako će olakšati posati Srđanu Blagojeviću, kako ni šef stručnog štaba ne bi upadao u zamku poput one u Lučanima da u napad stavi centralnog vezistu, Ognjena Ugrešića!? Blagojevićeva odgovornost je što je ekipa ispustila dva boda u prethodnom kolu, između ostalog i zbog tog detalja. Naravno da nema garancija da bi bilo drugačije da su počeli Sebastijan Polter ili Marko Lekić, kad već Andrej Kostić nije mogao zbog povrede.

Polter liči na sidraša, sposoban da optereti odbranu u niskom bloku, Lekić je skupio 28 minuta i bilo bi pogrešno bilo šta o njemu zaključiti na osnovu malog uzorka, dok je Kostić target man, koji vidi samo golmana i nikog oko sebe, što ponekad, ali ne uvek, jeste kvalitet. I kako takav je potreban za razbijanje bunkera. Mada, mora da se zna i da Blagojević nije fan profila kakav je Andrej Kostić.

Za stil igre kakav forsira Srđan Blagojević neko poput Jovana Miloševića je vitalan. Zato je pred rukovodiocima delikatan zadatak da ga pronađu. Ima ga sigurno. Na nekoj margini na kojoj je bio i sam Milošević. Uostalom, kad su januara 2025. doveli Jovana posle perioda neigranja u Sent Galenu mnogi su se pitali „ko je ovaj?“, a godinu dana kasnije maltene plakali kad je odlazio. Da ne bi plakali opet usled rezultatskih posrtanja bolje bi im bilo da dovedu špica i puste trenera da ga oblikuje. Makar mu toliko duguju posle neslavnog rastanka.