PRELAZZI: Il ritornello

U krupnom kadru, na početku, sve izgleda kako smo navikli. Kreću taktovi najlepše – ili, ako ste jugonostalgičar, druge najlepše – himne na prvenstvu. Italijani su zagrljeni, Kjelini pa Bonući, kamera je i dalje u istom nivou, onda se predvidivo spušta negde skroz nisko da uhvati Insinjea, pa se vraća gore, na Barelu i Spinacolu i Điđija Donarumu.

"Mamelijeva himna" zvuči uvek isto, uvek moćno, njen refren – kakva lepa reč: "ritornello" – makar kad ima ljudi na tribinama, a sada ih napokon ima. I Roberto Manćini izgleda savršeno, to je već izlišno primećivati, nema čoveka kojem bolje stoji odelo.

I to je, otprilike, jedino što je isto.

Oni modni čistunci – a u Italiji je, valjda, svako modni čistunac? – zgrozili su se kada su videli da šortsevi nisu beli, već tamnoteget ili crni (ma gde ste videli, o blasfemije, da ide crno na plavo?), ali i to, taman koliko i Lokatelijevi pasovi, Barelin unutrašnji metronom ili Ćirovo rastezanje protivničkih odbrana, kao da vrišti o tome da je ovo neka nova Italija.

Đavo je, kažu na Apeninima, u detaljima, a u njima se, taman koliko i u dva puta po 3:0, vidi koliko ova Italija može, ume, zna, raduje i mašta.

Pri kraju prvog poluvremena u utakmici sa Švajcarskom, neko od Švajcaraca je zavrnuo loptu i ona je ušla u šesnaesterac, prošla kroz noge Di Lorencu i izašla u gol-aut. Ali na usporenom snimku se videla sva prevejanost, sav vic ove nove Italije. Di Lorenco je krajičkom oka pogledao obližnjeg rivala, krenuo desnom da mu baci mošu, a onda pustio fudbal da se otkotrlja, samouveren i samozadovoljan.

Bilo je mnogo lepih golova i poteza na ovom zasad iznenađujuće zadovoljavajućem Evropskom prvenstvu, ali u top pet je baš ovaj sitan, naizgled nebitan trenutak.

Bremenito je sve simbolikom, pa u prvom velikom takmičenju posle pandemije – ako već smemo da kažemo "posle"? – zemlja koja je toliko propatila, kojom su počinjale crne vesi i mračna statistika, sada peva. Ma šta peva, grmi.

Tu je, uostalom, i počela renesansa, pa zašto se ne bi ponovila?

Pa neka bude da je ovo neki novi svet, neka bude da je u tom svetu Roberto Manćini veliki trener (uvek će biti onih koji će ga osporavati i nazivati "prevarom" i čekati da pojedemo svoje reči i redove, i uvek će Roberto moći da zabaci kosu, nabaci šmekerski osmeh i uz poneki trofej pokaže da mu u ličnoj karti stoji izjava Lijama Galagera “Čoveče, on je kul skoro kao ja”, i neka bude da Azuri u njemu ne čekaju, ne kalkulišu, ne povlače linije u odbrani i trobojnim pijukom razbijaju sve katance.

Bellissima Italia! Vreme je da i oni postanu favoriti, dugo na ovakav način nisu šarmirali Evropu

To da ovo nije "italijanski", doduše, mogu da pomisle samo oni koji su zaspali i prešaltali se na Premijer ligu u Primeru negde odmah posle zlatnog doba Serije A, kada je taktika fetišizirana, a odbrana bila prva linija napada, i obrnuto; već skoro punu deceniju najviđeniji i najopevaniji italijanski treneri, eventualno sa izuzetkom detaljima posvećenog Antonija Kontea, teraju loptu onako kako ona voli da bude terana.

Oni više ne zaziru od prijateljevanja sa fudbalom, niti od poseda; samo, za razliku od jedne Španije, koriste posed da bi diktirali tempo, a ne obrnuto. Roberto Manćini je samo kanalisao raspoloženje i duh fudbalske nacije, a momcima, ako izraz "sistemska kreativnost" nije oksimoron, dozvolio da budu svoji, kao što je on, nekada davno, na terenu bio svoj i slobodan.

Foto: AFP

Sve ono, primetiće Englezi i njihovi navijači, što njegov očigledni antipod, Garet Sautgejt, nikako ne uspeva da uradi. A to nekad vredi više od punog džaka trikova i formacija.

(Nije čudno ni nerazumljivo što mnogi na Ostrvu, a ne samo navijači Mančester Sitija, što i dalje proživljavaju prvu titulu u novoj eri, zamišljaju kako bi izgledala Manćinijeva Engleska i koliko bi u njoj umeli da se razmahnu Džek Griliš i Džejdon Sančo...)

Stariji čitaoci, ako ih ima, verovatno bi dodali da i najbolji italijanski tim svih vremena, onaj iz 1978. i 1982, takođe nije previše kalkulisao, i da Manuel Lokateli nije ništa drugo nego otelotvorenje i drugi dolazak Marka Tardelija... Nešto mlađi bi u njegovom usponu baš u azurnom dresu videli i naprasni, prelepi ulazak u legendu Tota Skilaćija.

Skeptici će reći da je lako "fleksovati" pobedama nad Turskom i Švajcarskom, dve ekipe koje su među najvećim razočaranjima turnira, te da će prvi značajni ispit pokazati istinsku snagu ili potencijal ovog sastava.

Da li bi Francuska, toliko brza da jedino VAR može da je uslika, toliko jaka da je pomalo dosadna, pa još nekako blago obolela od notorne autohtone dijagnoze "insouciance", a koja označava blagu nezainteresovanost, indiferentnost, igru više po navici nego iz strasti (zbog čega su umalo nastradali u vreloj Budimpešti u subotu po podne), Francuska koja čeka na vašu grešku a onda vas Mbape kazni iz kontre, mogla najlakše da prekine italijansku "fiabu"?

Ili bi to pre mogla nanovo probuđena Nemačka, ili ona sada već rutinski snažna Belgija?

Foto: Reuters

A u stvari, možda će nam više o Italiji reći današnji meč sa Velsom, Velsom koji ponovo, kao pre pet godina, pokazuje da je zahvaljujući timskom duhu, zajedništvu i nacionalnom ponosu – a to sve ima i Italija! – bolji od pukog zbira njihovog znanja i umeća.

Ako Italija bude kalkulisala, ako budu igrali na onih 0:0 iz naših starih predstava i sećanja o Italiji na velikim takmičenjima, onda to možda i nije nova Italija, bez obzira na tamne šortseve i fascinantnu osovinu Barela-Lokateli u sredini terena.

Ali ako nam najuzbudljiviji tim na ovom turniru ponovo podari nekih 3:0, sa presingom, sa bekovima koji preoru teren čitavom dužinom, sa loptom koja voli da im bude u nogama ali ne ostaje duže nego što je potrebno, ako odluče da i protiv Velsa – ili "Gallesa", kako oni to simpatično kažu – odlučuju, onda je to stvarno nešto novo, nešto što miriše ne samo na trijumfe iz 2006. (kada to jednako niko nije očekivao) i 1982, nego na vrli novi postpandemijski svet, svet bezbrižnosti, radosti i slavljenja života.

I naravno, dok kamera nisko traži Insinjea, i na prvu – ili druge, ako ste ustajali na "Hej Sloveni" – himnu Evropskog prvenstva.

EVROPSKO PRVENSTVO, GRUPA A, 3. KOLO

Nedelja

18.00: (1,62) Italija (3,60) Vels (6,75)

18.00: (1,80) Švajcarska (3,60) Turska (4,60)