PRELAZZI: Memento mori - La partita perfetta

Sa slavom i moći je problem što uvek misliš da će trajati večno. Kada se osili političar, kada komanduju generali, kada se pravi dinastija, sportska ili ina, kada sve ide kako treba, ne možeš da zamisliš scenario u kojem će se sve to jednog dana zvati juče.

Dan kada telefon neće zazvoniti, noć kada će utihnuti aplauzi, nedelju kada će se veseli pauk useliti u stalažu sa peharima i na miru isplesti svoju kućicu.

Rimski imperatori su imali onog roba koji bi im, u trenucima proslave trijumfa, šaputali na uvo: "Memento mori". Seti se da si smrtan, osvrni se oko sebe, i ti si samo čovek, proći će i ovo, vratićeš se među obične.

Samo, kako reći Andrei Pirlu, u naponu snage, da je samo čovek? Kako reći Kaki, tada možda najboljem igraču sveta, da je smrtan? Kako Klarensu Sedorfu objasniti da je običan?

21.00: (3,35) Milan (3,35) Mančester junajted (2,20)

Pa čak i onima koji su pognute glave izmarširali sa stadiona te večeri, a koji se odazivaju na imena Pol Skols, Kristijano Ronaldo, Nemanja Vidić, Vejn Runi, Rajan Gigs, i njima bi bilo teško da se pomire sa prolaznošću.Kako posle nečega što će se doveka zvati "La partita perfetta", savršena utakmica, uopšte i pomisliti da će utihnuti aplauzi, a da će patina prekriti poslednji klempavi trofej? Da će se nekad, kao ovog proleća, o tome pričati kao o nečemu što se dogodilo nekim drugim ljudima, nekim drugim klubovima

Skoro deceniju i po od velikog dvomeča Milana i Mančester Junajteda, ništa nije isto sem njihovih naziva, grbova, boje dresova, te imena i ponekog aktera i događaja. Recimo, na klupi gostiju na San Siru i aprila 2007. i marta 2021. sedi čovek po imenu Ole Gunar Solskjer; recimo, ponovo je u prvom meču pao gol na samom kraju.

Toliko ništa nije isto i toliko su daleki ti aplauzi da se čini kao da nam to pred očima ne prolazi legendarni dvomeč, nego ceo jedan život, onaj koji se desi posle najvećih snova

Lako je, hoćemo reći, biti "samo" nostalgičan, pa nabrajati sve igrače koji su tada uzeli učešće u duelu Mančester Junajteda i Milana, najboljeg engleskog i najboljeg italijanskog kluba, sve vojnike ser Aleksa Fergusona i don Karla Ančelotija; jeftino se tako, kad samo okačite sastave i poslažete ih kao što su nekada stajali, prikupljaju lajkovi i klikovi.

Vole ljudi nostalgiju, posebno kad je ono što je došlo posle – ne neposredno posle, ali dovoljno posle da traje i traje – ne može da se poredi sa danima slave.

Mančester Junajted će, doduše, tek u narednoj sezoni stići do svog poslednjeg pehara u Ligi šampiona, ali te 2007. imali su možda i najjači sastav u čitavoj Fergijevoj eri, i najbolje su igrali. Onih 7:1 protiv Rome biće krešendo generacije, uz to i pljuska u lice onima koji su govorili da atmosfera na Old Trafordu mora da bude pozorišna.

Alberto Đilardino matira Edvina van der Sara (©Reuters)

Njihov rival u tom sada već mitskom polufinalu možda je bio unekoliko lošiji nego dve godine ranije, kada će otvorenih usta i slomljenog srca sa mesta sa najskupljim ulaznicama gledati čudo u Istanbulu – Maldini je, uostalom, dve godine kasnije već bio u najpoznijoj jeseni karijere – ali pošto su izbegli kaznu UEFA i pošto su se provukli kroz slabu grupu i sobalili Seltik tek u produžecima, bili su dovoljno namazani da spremaju osvetu Liverpulu i da im tih 2:3 na “Teatru snova” u prvom meču ne predstavljaju ništa drugo do još jedno cimanje.

Možda se već tu moglo nazreti da će na San Siru ishod biti izvestan: Junajted je odigrao drugu najbolju utakmicu u Evropi u svom stoleću, a to im je bilo dovoljno tek za minimalnu pobedu, pa i to tek u nadoknadi. (Runi, sa svojom prirodnom kosom i prirodnim trkom i prirodnim šutem koji ni Dida ne može da ukroti.)

Junajted će uzeti titulu – koliko je to bilo važno Fergusonu, jer su već prestajali da kriju i da se sašaptavaju kada kažu da je njegovo vreme prošlo – ispred Čelsija i Arsenala, a u finale LŠ će se, jer drugačije nije moglo, potpuno benitezovski ušunjati i Liverpul, ali tada je već bilo izvesno da će Rosoneri u Atini profesionalno odraditi posao.

Ono pre toga, ono što će imati svoju reprizu samo na papiru, ono nije bila hladnokrvna egzekucija, kao potonji revanš pred očima bogova.

“La partita perfetta” bila je sladostrasno orgijanje po kiši, udarac za udarcem za udarcem, sve dok čak i Nemanja Vidić nije morao da se povije pred naletima crvenocrnog orkana.

Mogli bismo sada da uključimo “highlights” pa da se podsetimo kako Riki Kaka šparta, pa čak daje prvi gol levom nogom, kako Sedorf nameće tempo koji guši i davi goste; kako Odo i Jankulovski nadiru sa bokova; kako Inzagi čeka šanse i promašuje ih, ali nema veze, jer ih Alberto Đilardino neće promašiti.

No ne bi sve to imalo svrhe, sem ako nam je do kuknjave, sem ako želimo da se izgubimo u nostalgiji kao što su se Runi, Gigs, Ronaldo i Skols otoič izgubili u Madoninom gradu; sem ako smo poludeli pa želimo da uporedimo polufinale Lige šampiona sa dva najveća kluba u Evropi u tom trenutku sa osminom finala Lige Evrope i njihovim sličnim ovosezonskim putevima u prvenstvu – od nade da mogu to titule do povratka u stupor na koji su nas već navikli.

Ono što može da bude pouka jeste da slava i moć možda ne mogu da traju večno, ali ne mogu onda sigurno ni beda ni raskol. 

Jedan tim će večeras proći dalje i to će biti još jedna recka u rivalstvu zanavek omeđenom čudesnim dvomečom s proleća 2007, ali će i jedni i drugi biti zagledani u narednu sezonu, ili onu tamo, ili onu tamo, kada će ponovo biti uspeha, kada će se slava i moć vratiti tamo gde ne stanuju već skoro deceniju.

Doći će taj dan, jer je i slava prevrtljiva kao lopta, kao fudbal, samo je to u njoj zapravo večno. 

A onda, kad opet Milan bude veliki, najveći, kad opet Junajted bude veliki, najveći, onda će opet neko, i jednima i drugima, šaputati na uvo, govoriti "memento mori", osvrni se oko sebe, seti se da si smrtan, seti se svih onih tegobnih godina, imaj na umu da svaki Kaka, Sedorf, Runi i Ronaldo moraju da se plate i ponekim Mektominijem, Fredom, Rebićem, Meiteom.

---------------

Mozzart asistenti dolaze na vaš prag radi uplate depozita i isplate dobitaka - svakog dana biće dostupni od 08 do 22, a brojeve telefona na koje ih možete pozvati pronađite OVDE.

LIGA EVROPE – OSMINA FINALA (REVANŠI)

Čertvrtak

18.55: (1,42) Arsenal (4,50) Olimpijakos (7,75) /prvi meč: 3:1/

18.55: (4,90) Dinamo Z. (3,50) Totenhem (1,93) /prvi meč: 0:2/

18.55: (3,25) Molde (3,30) Granada (2,25) /prvi meč: 0:2/

18.55: (2,75) Šahtjor (3,05) Roma (2,75) /prvi meč: 0:3/

21.00: (3,35) Milan (3,35) Mančester Junajted (2,20) /prvi meč: 1:1/

21.00: (2,40) Rendžers (3,25) Slavija P. (3,05) /prvi meč: 1:1/

21.00: (1,57) Viljareal (3,90) Dinamo K. (6,25) /prvi meč: 2:0/

21.00: (3,35) Jang Bojs (3,45) Ajaks (2,15) /prvi meč: 0:3/

***kvote su podložne promenama