PRELAZZI: Nemačko uputstvo za upotrebu Čelsija

Ima ona bezobrazna o tome šta se radi kada jednoj ustanovi javnog tipa ne ide baš dobro.

Ne menja se nameštaj...

Ako bi Frenk Lampard, ikona Čelsija, mogao da se pronađe u ovoj metafori, on bi bio pouzdana stalaža kakvih ima u gotovo svakom balkanskom domu, toliko rogobatna da vam se čini da je prvo postavljena ona, pa je kuća oko nje ozidana.

U slučaju Čelsija, to i nije neistina: Lampard je bio tu pre nego što je klub postao ovo što je danas, bio je tu i kada je došao Roman Abramovič i bio je tu za sve Abramovičeve hirove, uključujući i poslednji, svileni gajtan koji mu se od septembra polako stezao oko vrata.

Još jedna vrteška, dok se i gazdi ne zavrti u glavi...

U vitrini londonske proizvodnje (pa još iz porodičnog zanata!) bilo je mnogo lepog escajga, kristalnih pehara i sećanja na slavne dane, samo što to malo kome znači u užurbanom svetu (post)kovidnog fudbala.

I ako je prošla sezona, ona kada je Frenki na raspolaganju imao poletarce, posedovala, ako ništa drugo, zanimljivu priču i podlogu, kada je neko nasred dnevne sobe isporučio skupocene komade novog enterijera, bilo je to previše za ovog zelenog majstora.

Lampard nije uspeo da sastavi delove inventara, previše često je izgledao kao da mu fali i alat i znanje, i jedini plezir koji mu je gazda učinio bio je da se i na zvaničnom sajtu lično oprostio od njega, što Rusu dosad nije bio manir. A Englezu nije nikakva uteha...               

Naravno, kada je već uputstvo za upotrebu novih pulena odštampano isključivo na nemačkom jeziku (Benutzerhandbuch, pisalo je u knjižici što je dolazila sa starijim usisivačima i frižiderima), izbor je bio prirodan, očigledan, neko bi rekao i providan...

Nemci su sada “in”, a Čelsi ionako prati modu, činio je to i pre nego što je dopao šapa sa Istoka. Samo, još od Žozea Murinja nisu imali čoveka koji bi mogao da pruži neki poseban identitet; ova nova promena, ishitrena ili ne (mada je malo onih koji nisu mislili da je sve ovo bio preveliki zalogaj za Lamparda), negde je na sredokraći pokušaja da se stvori preko potrebna stabilnost i angažovanja, kad se već Mauricio Poketino udomio, onog najboljeg što ima na tržištu.

Tuhel gradi Čelsijeve temelje od Vulvsa, Junajted se vraća na čelo tabele

Tomas Tuhel je svakako sušta suprotnost Frenku Lampardu, što ima pregršt dobrih (pre svega, znanje mu se ne može osporiti) i barem nekoliko loših strana.

Teško je, pre svega, zamisliti da će čovek koji ponekad deluje kao da mu manjka socijalne inteligencije – to je, valjda, odlika svih onih koji se previše posvete nauci, pa bila ona i fudbalska? – moći da, ukoliko ne krene kako treba, potraje tih 18 prvobitno potpisanih meseci u klubu koji je nepresušna fabrika i talenata i skandala.

Dobro, na ovo poslednje je navikao u Parizu, ali i pored svih napirlitanih egoista na Parku prinčeva, ne može se francuski doživljaj fudbala i medija porediti sa onim što će ga dočekati na Ostrvu...

Tuhel je i tipični predstavnik moderne nemačke škole fudbala, što se ispilila iz ideologije Ralfa Rangnika i, pre njega, Volfganga Franka, a koja nam je dala i Klopa, i Tuhela, i Rozea, i (neka Austrijanci istrpe ovo stavljanje u isti koš) Ralfa Hazenhitla, i Nagelsmana, po ritmu, po tempu, po prilagodljivosti, po tome kako njegovi timovi umeju da igraju; i ujedno je potpuno atipičan.

(Šta je sa Hansijem Flikom, da se neko ne zapita? Njega je, uz najbolje namere, teško kategorisati...)

Tomas Tuhel (©AFP)

Dok i ostale “Švabe” polažu mnogo na nauku, većina ih ima više naboja i harizme; bivši šef Majnca, Borusije i Pari Sen Žermena je studiozan, pomalo hladan tip koji ne preže od toga da nagazi svoje igrače preko svake mere i da uđe u klinč sa gazdama.

Kada je došao da zameni Klopa u Dortmundu – njegovim je stopama hodio i u Majncu, i bio još bolji od i dalje slavnijeg prethodnika u “Karnevalskom klubu” – od početka se videlo da ta veza neće obilovati strašću. Tuhel nije bio čovek koji se ikada saživeo sa identitetom velikog kluba (zli bi jezici rekli da u narednom poslu, u Parizu, to i nije bilo moguće), pa ga ni “Žuti zid”, o čemu je nekoliko puta pisao možda i najbolji poznavalac novog nemačkog fudbala, Rafael Honigštajn, nije prigrlio.

Lesterova praznična čarolija od Evertona do Evertona

Ako suzu za njim nisu pustili navijači, uprkos tome što je u nekoliko navrata, posebno na početku mandata, izgledalo da njegova Borusija može da izađe na crtu Bajernu, ako su pivom nazdravili i zaposleni u administraciji, koji su tvrdili da je neprijatan i da ih kinji, nešto govori i to da nije bilo mnogo igrača koji su pustili suzu za njim, i to ne samo zbog prenapornih treninga koji su uključivali i “revolucionarne metode” poput različitih društvenih igara ili žongliranja teniskim lopticama.

Iza leđa su ga zvali “diktatorom”, a znalo se i da onaj koji ga jednom “izda”, s kojim se jednom sporečka, teško može da se nada budućnosti u timu.

U Francuskoj je bilo drugačije, jer je pre svega on bio naki drugačiji, ali taj tim bi po inerciji bio prvak pa bi bio prvak, što nije nikakav uspeh; da ne beše onog ajvana od Čupo Motinga da na bizarnom turniru uništi najlepšu (pro)letošnju priču evropskog fudbala, ne bi došao na 90 minuta od krune koju su Arapi želeli da plate, i ranije bi se sukobio sa vlasnicima iz Katara i njihovim novim-starim čovekom od poverenja, Leonardom.

Nešto, kad mu već crtamo psihološki kroki, govori i činjenica da Tuhel, ubeđeni vegan, nije blizak ni sa jednim od svojih ispisnika i kolega; čak i Nagelsman, kojem je bio mentor, ne ubraja ga među prijatelje.

“Vrhunski trener, vizionar, ali pomalo nerazuman”, govorili bi za njega.

U promenadi trenera koje je Roman Abramovič vadio kao iz babuški bilo je mnogo jakih štihova, krem je to svetskog fudbala čak i ako su neki već odigrali svoje, ali Tuhel je nešto što londonski klub nije odavno imao (iako je zamalo mogao da ga ima: 2016. su se odlučili za Kontea, iako je Tuhel bio na razgovoru).

Ako je Lampard zbog odnosa sa Abramovičem i zbog svega što je njemu značio Čelsi i što je Čelsiju značio Frenki, morao da se ujeda za jezik i istrpi nametnuta pojačanja i sa njima nametnuta očekivanja (previše je mlad da bismo unapred otpisali njegovu karijeru), Tomas Tuhel neće imati problem da nazove stvari pravim imenom.

Pa da li je, baš zato što bi takva promena mogla da izmeni (ne)postojeći identitet Čelsija, a ne “tek” jer bi njegov dolazak mogao i morao da probudi Tima Vernera i Kaija Haverca, tandem koji nije prolio mnogo znoja u poslednjih mesec-dva – uz dodatak nemačkog đaka Kristijana Pulišića i potencijalni mamac za Halanda ili Sanča – idealan za Čelsi?

Ko zna, možda baš takav pelcer, sa uputstvom za sklapanje novog nameštaja umesto srebrnog escajga koji je bio samo za glacanje i uzdisanje, treba londonskom teškašu koji se tetura po Premijer ligi.

A ako to ne bude slučaj, ništa, znamo već, zavrteće se opet, po onoj bezobraznoj...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista Mozzart Sporta

PREMIJER LIGA - 20. KOLO

Utorak

Kristal Palas - Vest Hem 2:3 (1:2)

/Zaha 3, Batčuai 90+7 - Souček 9, 25, Doson 65/

Njukasl - Lids 1:2 (0:1)

/Almiron 57 - Rafinja 17, Harison 61/

Sautempton - Arsenal 1:3 (1:2)

/Armstrong 3 - Pepe 8, Saka 39, Lakazet 72/

VBA - Mančester siti 0:5 (0:4)

/Gundogan 6, 30, Kanselo 20, Marez 45+2, Sterling 57/

Sreda

19.00: (3,60) Barnli (3,35) Aston Vila (2,10)

19.00: (1,67) Čelsi (3,70) Vulverhempton (5,40)

20.30: (2,15) Brajton (3,10) Fulam (3,80)

21.15: (2,75) Everton (3,05) Lester (2,75)

21.15: (1,30) Mančester Junajted (5,20) Šefild Junajted (11,0)

Četvrtak

21.00: (3,05) Totenhem (3,35) Liverpul (2,35)

*** kvote su podložne promenama