Savo mora da se menja

Treći put. Previše često da bi bilo slučajno. Suviše nepristojno da bi se ignorisalo. Da je ostalo na prekidu provere sa Vitorulom malo ko bi se sećao. Ovako, repriza tokom susreta sa moskovskim Spartakom, pa „repriza reprize“ za vreme kontrole protiv Zlatibora pokazuju da Savo Milošević ima kratak fitilj. U stanju je da plane i da nošen bujicom emocija posegne za vokabularom kakav, sigurni smo, ne koristi ni u privatnom, ni u profesionalnom obraćanju.

Osim kad na pripremnim utakmicama ugleda – sudije. Padne mu mrak na oči i od čoveka s kojim je milina razgovarati na sve teme, ne samo fudbalske, preobrati se u jurišnika neprikladnog rečnika. Žuta minuta sa zimskih piprema u Antaliji i Dohi ponovila se u sredu u Užicu, kad je postao „glavna zvezda“ prijateljskog odmeravanja snaga sa novim superligašem Zlatiborom, zbog izliva besa ka arbitru Milošu Vitiću.

„Sviraj kako treba. Nemoj da me zaj..., beobrazniče! P.. vam materina, svima. Poštovaćete vi Partizan“, naviralo je iz Miloševićevih usta sredinom drugog poluvremena dok ga nije smirio pomoćnik Strahinja Pandurović.

Bez opravdanja.

Kao što se teško mogu pronaći za ponašanje u Turskoj i Kataru, iako je trener crno-belih tada reakcije obrazlagao „amaterskim nivoom suđenja“.

Poznat je i Miloševićev stav da „ne podnosi prijateljske utakmice“. Što može da se razume, ne vole ih ni neki igrači, međutim, simptomatično je da je prvi presedan u komunikaciji sa „ljudima u crnom“ imao još na početku trenerske karijere, posle samo dva meseca na klupi Parnog valjka, našavši se u klinču sa sudijama tokom finala kupa sa Crvenom zvezdom. Sportski i ljudski priznao je grešku, rečima:

„Izvinjavam se sudijama. Prvi put sam tako reagovao otkako sam došao na klupu. Popraviću se“.

Savo Milošević u ulozi arbitra na pripremnom susretu sa Zemunom (© MN Press)

Zasad nije uspeo. A trebalo bi. Šteta bi bila da sam sebi uskrati ambiciju da u narednih pet, šest godina, kako je prognozirao, vodi neki od 15-20 najvećih planetarnih klubova tako što će psovati na utakmicama prijateljskog karaktera. Jer, u savremenom fudbalu sve se boduje, ne samo rezultat, stil igre, promocija talenata, milioni u kasu, već i ponašanje. Ubeđeni smo da Slaviša Jokanović, Vladimir Ivić ili Marko Nikolić ponekad koriste slične termine, ali ne javno. Pogotovo ne učestalo. Do klupa velikih klubova i(li) priznatih liga stigli su između ostalog uglađenim manirima, ne dozvoljavajući ispade poput onog u sredu veče. Ako ih je bilo makar ih nisu ponavljali. Još nismo videli nekog od njih trojice da uleće na teren i psuje arbitre. Niti se takvo ponašanje u svetu sporta tretira kao poželjno. Čak i pod pretpostavkom da su treneri u pravu i da bolje vide od onih koji sviraju. 

Jer, napolju su nepravde jednake, ako ne i veće, nego u Srbiji. Od Engleske, gde sudije blage veze nemaju, preko Španije gde ni uvođenje VAR-a nije donelo smirivanje tenzija, preko Italije, decenijski naviknute da služi velikanima. U svetu gde je sve više ljudi poput Antonija Kontea, nije poenta kao tigar režati na sudije i verati se po pleksiglasu kao što radi trener Intera, već biti gospodin kakav je Zinedin Zidan. Ako je Francuz kanalisao temperament – a sa igračke scene sišao je na krajnje neprimeren način, crvenim kartonom u finalu Mundijala – onda Savo Milošević ima savršen prototip čoveka na koga bi se valjalo ugledati. Nije reč o stručnom potencijalu Kontea, Zidana ili Miloševića, već o utisku koji ostavljaju u javnosti.

Indikativno je da Milošević nezadovoljstvo ispaljava na kontrolnim utakmicama. Na takmičarskim nijednom nije povisio ton, iako je ima imao daleko više razloga nego u duelu sa Zlatiborom. Najočitiji primer je onaj iz beogradskog duela sa Mančester junajtedom kad je Partizan zakinut za najmanje jedan, verovatno i dva jedanaesterca, a Savo nije bio ni izbliza ovako gnevan kao u Užicu ili ranije u Antaliji i Dohi. Što ne znači da je trebalo protiv Crvenih đavola da diže dževu, već da na mečevma bez značaja pokaže da je iznad situacije, da ne podleže niskim strastima. Imao je i nekim susretima Superlige dovoljno materijala da „nagazi“ arbitre, kad je ulog bio veći, ali - nije.

Milošević sa crno-belima (© MN Press)

Čak je i Žoze Murinjo, najveći kavgadžija trenerskog esnafa, svikao da živi sa nepravdama. Jeste zahtevan proces menjati samog sebe – stručnjaci kažu najteži - ali će Sava Miloševića više ceniti sudije, sportski radnici, navijači i javnost ako ga manje budu vodile emocije, a više razum. Kao što je pobrao simpatije zbog promene načina igre i poslovanja kluba, tako bi od ljudi u Partizanu isto koliko i van kluba dobio aplauz jednak onom dok je igrao ako bi sebe promenio samo ako poradi na sebi.

U suprotnom, ne priliči ni Miloševiću, još manje Partizanu, da maltene najznačajnija figura kluba bude nosilac vesti negativnog predznaka. Ostavlja loš utisak, suprotan vrednostima fer-pleja i principima Demokratske stranke čiji je član Savo ne tako davno bio, zagovarajući evropski način komunikacije. Balkanizacija ne pomaže da se stvari u zatrovanom javnom prostoru promene. I to je proces. Dug, možda i bolan, ali ispravan.

Miloševića ne bi trebalo osuđivati što je temperamentan, međutim, ako bi mu saradnici (kad već bira spremne da mu kažu u lice šta misle) ili čelnici skrenuli pažnju kako ima smisla u narodnoj „čutanje je zlato“ porasle bi šanse da i njega i Partizan stvarno poštuju kako želi i zaslužuje. Ne zbog dreke ili ne pružanja otpora, već gospodskih manira. Preobražaja od Konteovih do Zidanovih gestova.