MOZZART ANALIZA: Na kojoj vrelini se topi zlato

Pred nama je veliko NBA finale u kojem ko god da ode kući sa prstenom, poraženih nema. Gotovo je nemoguće, čak i iz srpske perspektive gledano, navijati protiv bilo kojeg od ova dva tima.

Bez velike pompe sklapani, uz mnogo rada, strpljenja i višegodišnjeg uklapanja kockica, Majami i Denver predstavljaju retkost kontinuiteta, igračkog razvoja i strpljenja u današnjem NBA. Mi na ovim prostorima često volimo da kažemo kako od Zapada uvek uzmemo samo najgore, a sve ono što je dobro ispustimo. Nešto slično me kopka i u vezi sa NBA ligom i njenim preuzimanjem najgorih mogućih poslovnih praksi iz evropske sportske (ne)kulture. Umesto da uzor bude jedina prava prednost Evrolige, a to je veći značaj pojedinačnih mečeva i pritisak koji uz to ide, Amerikanci su odlučili da iskopiraju nepoverenje, česte i brze promene rostera uz nezaobilazne surove smene trenera. Mir i garantovani kontinuitet koji su američki stručnjaci uživali mogao je da postidi i Torbicu, Čvarkova i Boškića, a danas se na birou nađu osvajači lige a da nisu stigli ni da pogledaju fine radove na prstenu.

Ne mogu da pišem o finalu, a da se ne osvrnem na neverovatan Majami, ekipu kakva ne bi trebalo da postoji u današnjoj NBA ligi, barem ne u velikom finalu. Njihova priča mnogo više podseća na koledž pepeljugu, mid-mejdžor program vođen strogom kontrolom čoveka iza scene i sada već iskusnog i neverovatno uspešnog trenera. Najbolji igrač je filmska priča, način skupljanja tolikog broja nedraftovanih igrača savršen scenario za kombinaciju „Hustle“-a i ,,Draft Day“-a. U ligi koja je sa borbenosti i inata odavno prešla na finese i osvajanje titula prevashodno ofanzivnim egzekucijama generacijskih talenata ovakav skup karaktera je anomalija kakvu samo sport može da režira. Tu opet do izražaja dolazi taj ciklični momenat u istoriji sveta. Nisam neki fan horor specijala u Simpsonovima, ali ima jedna epizoda u kojoj se svi odreknu oružja i nasilja da bi ih vanzemaljci olako pokorili brzinom tada više nepostojećeg metka. Kako to kaže Džordan Piterson, vrlina nenasilja postoji samo ako si sposoban za isto, jer u suprotnom nije izbor, niti donosi bilo kakvu sigurnost tvom okruženju.

E tako nekako dok su se ostali odricali svega onoga što je nekada krasilo košarku, a pre svega instinkta ljudi koji donose odluku da igrači budu borci, karakterno jaki na teško kvantifikujući način, Majami je radio sve suprotno. Birali su odbačene i nerafinisane igrače jednog po jednog kako bi sklopili svoju frankenštajnsku tvorevinu košarkaških relikta spremnih da se adaptiraju taman koliko treba da prežive i u današnjoj klimi. U jednom aspektu su godinama u potpunosti u NBA trendovima a to je orijentacija ka šuterima. Ni iz čega su klesali Dankana Robinsona i Maksa Strusa, dali su veliki značaj Tajleru Hirouu, a ove godine su izvukli maksimum maksimuma iz Gejba Vinsenta i Kejleba Martina. Konstanta u realizaciji je bila problem u regularnom delu sezone, ali su pronašli svoj ritam u plej-ofu. Možda zato što su mentalitetom sklapani baš za eliminacionu košarku.

Legitimni naslednici ,,naših“ Kingsa su Jokićevi Nagetsi. To je defintivno tim za koji velika većina zemlje navija i tako će ostati dokle god budu plesali po notama somborskog kola. Može se reći da su favoriti. Može se reći da su u fantastičnom ritmu nakon metliranja LeBronovih Lejkersa, ali sledeći suparnik je ekipa sposobna da iskoči iz očekivanog u svakom trenutku i pruži nadljudski napor u najtežim okolnostima.

Najlepša priča što se grumenja tiče je kako su prikriveni zlatnik iz Srbije znali i da prepoznaju i obrade i prikažu tako da u potpunosti zasija sjajem do sada neviđenim na svetskim terenima. Sreća prati hrabre, ali na osnovu svega što sam video, čuo i pročitao ljudi iz Denvera su zaista osetili da postoji potencijal za nešto posebno u Jokiću. Nisu sigurno očekivali dvostrukog (trostrukog) uzastopnog MVP-ja NBA lige i tripl-dabl umetnika (mašinu sam prvobitno hteo da napišem ali bilo kakva mehanička konstrukcija zaista ne ide uz stil igre Jokića) podjednako verziranog za regularnu i plejof košarku, ali su ga videli kao više od rendom evropskog centarskog prospekta. Volim kada se u sportu znanje, predviđanje, rad i strpljenje isplate a Nagetsi i Jokić su sklop iz snova. Stabilni, mirni i koncentrisani na ono što je ispred, bez nepotrebnih intriga gradili su godinama status uz samo neophodne promene u rosteru i sada su na korak od Svetog grala. Isto poštovanje su pružili i Džamalu Mareju i njih dvojica su zasigurno najfunkcionalniji tandem superstarova u današnjoj ligi. Neopterećeni lošom stranom sujete a individualno neverovatni, iako na prvi površinski pogled drugačiji, u suštini su potpuno isti kao Majami. Obe ekipe su, koliko god se stilski razlikovali, u svojoj biti musketarska otelotvorenja. Svi za Nikolu/Džimija, Nikola/Džimi za sve.

Iluzorno je pričati o tome ko su najbolji igrači ova dva tima, od koga šta zavisi i slično jer je tematika apsolutno prezasićena. Ne morate da budete košarkaški fanatik da biste znali da postoji pokret za priznavanje Džimija Batlera kao nelegitimizovanog sina Majkla Džordana ili da Džoel Embid mora da pokrene PR-ovsku službu koje se republikanci i demokrate ne bi postideli kako bi nekako uspeo da izgura narativ vredan uzimanja nagrade Nikoli Jokiću. Mlađi brat nekadašnjeg Partizanovog ,,centra“ je čovek za atletske zadatke, Majami ima opasne trojkaše..

OK, znamo to sve. Najviše nas zanima kako će izgledati okršaj našeg igrača sa Adebajom.

Pre svega, ono što je dobro je da bivši centar Kentakija ne predstavlja preteranu ofanzivnu pretnju. Jasno je da bilo ko ko startuje za NBA finalistu može da napravi štetu i u napadu, makar iz izvedenih situacija, ali Adebajo nije igrač koji će samostalno moći da naruši Jokićev ritam tako što će da iskoristi slabiji smer Jokićeve igre. Nema sumnje da će Majami gledati da nađe način da potroši Jokića u svakom mogućem smislu, ali jedan na jedan ne očekujem da bude jedan od tih.

U napadu ga Spolstra najčešće upotrebljuje kao finišera u pik end rolu i sa posta, što je logično. U oba segmenta mu je u plejofu realizacija oko 1.05 poena po posedu što je dovoljno za NBA prosek i neznatno ispod. Nije mnogo drugačije bilo ni u regularnoj sezoni, samo je razlika u tome što je bio nešto bolji kao roler sa 1.15 poena a slabiji ,,leđima“ sa 0.95 po posedu. Koliko god bio sposoban da pogodi šut tu i tamo, procenti su u ovom plejofu neslavni. Ukupno gledano iako je većina šuteva sa daljine do 5 metara, realizuje samo 30% uspešno. Interesantno je da je iz spot apa u plejofu napadao izuzetno dobro i da je na 1,41 poena po posedu. To su mahom situacije kada napada obruč, ali je svejedno to potencijalno zabrinjavajući trend za Denver.

Spolstra ume da ga koristi i kao igrača sa loptom u piku i koliko god te situacije bile retke, može da iznenadi efikasnošću kao u dosadašnjem delu plejofa sa 1.17 poena po posedu. To su uglavnom prodori do samog kraja bez mnogo improvizacije ali kada zakaže odbrana, najčešće zbog toga što ne očekuju takav scenario, može da iznudi faul na prodoru i poene. Ovde je Boston spreman za uručenje ali ne i za prilagođavanje Majamija. Umesto da dobije loptu od Adebaja, Strus pravi blokadu ka čeonoj i otvara autoput za centra i poene.

Može sve to Adebajo ponovo, ali centralno. Ponovo šuter Majamija služi kao mamac, ali je sada u toj ulozi Dankan Robinson. Džejlen Braun ne preuzima dovoljno visoko, daje prostora za zalet igraču sa loptom a baš je u takvim situacijama centar Majamija izuzetno opasan. Faul na košu za bacanja i poene.

Sa druge strane terena, Adebajo važi za dobrog defanzivca koji usled sjajnih atletskih sposobnosti može da odgovori na više zahteva. Post je pogotovo u ovom plejofu branio izuzetno dobro sa dozvoljenih samo 0,44 poena po posedu. Ta brojka raste ako gledamo celu regularnu sezonu, ali svakako pripada boljoj polovini NBA lige. Olakšava treneru da brani blokade preuzimanjem i može da brani na piku i igrača sa loptom i skrinera sa podjednakim uspehom.

Kako sve to korelira sa Jokićevom statistikom? Pa, problem je u tome što naš centar sve radi na vrhunskom nivou. Bukvalno je nemoguće naći element u napadu u kojem se ne nalazi u gornjem domu lige, neretko i u boljoj četvrtini sa apsolutnom dominacijom na postu a u plejofu je čak i u tranziciji bio gotovo nepogrešiv. Jasno je da je Adebajo sposobniji od mnogih dosadašnjih čuvara da mu pravi probleme, ali to pravljenje problema može da se svede više na neko usporavanje ili da ga natera na koji pokušaj više. Niti on sam niti uz pomoć Lava i Zelera može da zaustavi Jokića. Najviše što mogu da se nadaju svi zajedno je da ga blago poremete i izbace iz ritma. Lakše reći nego uraditi.

U oba direktna duela slavio je Denver, ali je u oba meča Adebajo odigrao solidno. Očigledno su želeli da napadnu Jokića preko Bema, pa se tako našao u situacijama da rešava napade češće nego što je navikao. Problem koji on ima, a samim tim i Majami je što je njegov repertoar završnica limitiran. U teoriji je sposoban da uradi sve što treba i ima brzinu, atletiku i pristojnu tehniku za centra ali nema inventivnost da promeni ono što je naumio u sekundi kao njegov takmac. Potreban mu je zalet, dobar ritam i situacija, ne može da izmisli koš ako iz akcije nije već obezbedio prednost uručenjem ili iz pika. Uz to rečeno, imao je on 22 poena u poslednjem okršaju ali iz 14 šuteva, a samo 6 realizovanih. Veći je uspeh što je na polovični šuterski učinak sveo Džokera, ali je on opet ubeležio tripl-dabl.

Defanzivno gledano iz ugla Adebaja, dobro se lepio za Jokića u svim situacijama, nije dozvoljavao da ga Denver kretnjom izbaci iz fokusa pa da ostavi Jokića iole samog da kreira. Bolje ga je branio u situacijama kada Jokić napada sa linije za tri poena licem nakon napravljenog viška. Brzina i dužina su dobar mečap sa Jokićem, ali verujem da ne može da odgovori snagom na postu kada za to dođe vreme.

Obratite pažnju na položaj glave Adebaja pri ovoj blokadi Jokića. Nijednog trenutka ne gubi iz vida svog igrača, gotovo da ga ne interesuje otvaranje Portera. Ta lopta posle ponovo dolazi do Jokića, ali je Adebajo u bampu već na 8 metara i uspešno ga prati sve do floutera.

U sledećoj situaciji Jokić dobija loptu iz rogova na laktu. Pravi dobru fintu telom koja delimično izbacuje Adebaja iz ravnoteže, ali nedovoljno za veću prednost. Vraća se Adebajo ispred Jokića i do kraja prodora uspešno pokriva šut i nema poena. Tu dolazi do izražaja njegova atletika, ali i sposobnost da se u potpunosti koncentriše na defanzivni zadatak.

Napadački je, kao što sam gore pomenuo, pokušavao Majami često da umara Jokića preko Adebajovih rolova nakon pika i uručenja. Da bi to imalo trajniji uticaj na predstojeću seriju, Adebajo mora da bude znatno precizniji.

Jedan od načina da se napadne Jokićev drop je upravo uručenje za šutera. Tajler Hirou je odigrao sjajno ovaj meč u Denveru i faliće mnogo ekipi ako se ne priključi do kraja serije. Jokić je u dropu, Adebajo pravi separaciju Hirouu blokom nakon uručenja, što ih ostavlja dva na jedan protiv centra Denvera i iz ritma ide pas na rol i jak faul na obruču.

Još jedan kvalitet Adebaja je što uglavnom zna da prepozna sopstvene limite. Ne ume da improvizuje u dovoljnoj meri i to ni ne pokušava. Nema situaciju da završi preko Jokića, izbacuje pas napolje, penje se u novi pik i ponovo iz ritma rola i biva zaustavljen faulom.

Sigurno će obe ekipe do početka prvog meča i u tokom cele serije praviti sitna prilagođavanja ali ne mogu da se udalje previše od predstavljene suštine. Adebajo se neće u napadu preko noći pretvoriti u Jokića, niti će se dogoditi obrnuto u odbrani Denvera. Jokić je svakako najveća prednost Denvera u finalu i njegova najveća vrlina je što doprinosi ekipi i znači čak i kada loptu pipa limitirano. On se kreće pametno, daje pravovremen pas koji može voditi i ka tuđoj asistenciji, potpuno je neopterećen statistikom i bilo kakvim aspektom ličnog isticanja. Može i hoće da povuče kada treba, a zna i da se povuče ako je saigrač u pravom ritmu. Verujem da je došao trenutak za krunisanje i mnogo važniji MVP trofej, ali se pita i Majami.

Zlato važi za jedan od najrezstentnijih metala na toplotu. Temperatura neophodna da se istopi je 1064 stepena celzijusove skale. Mogu li Bem Adebajo i bekovi Majamija da postignu tu vrelinu?

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener i skaut