.jpg.webp)
U. JovičićNikola Topić i lekcija o dostojanstvu življenja
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 6min | uto. 24.02.26. | 16:14
Ni kada su svi svetski mediji napisali ponešto o njegovoj borbi, ni kada su mnogi iskoristili njegovu pobedu da daju sebi na značaju, Topić mlađi nije gubio dribling i pravio iznuđenu grešku pod presingom teatralnosti
Preko puta njega stajala je razularena masa koja je okretala palac na dole i čekala da njihovi junaci odu tamo gde bi trebalo da budu. Pusta mašta. Bio je oči u oči sa protivnikom punim samopouzdanja, a u leđa su mu gledale iskolačene zenice očekivanja. I nije prezao. Bio je prvi posed kada je spustio loptu u dribling i zaleteo se na ulaz. Pravo u čeljusti.
Sport ponekad nema veze sa stvarnim životom, iako galeanovski volimo da iz njega pročitamo sve ono što nas izjeda, čega se plašimo ili ono čemu se, uzaludno, nadamo. On je uobrazilja. Sve ono što ne bismo umeli, sve ono što ne postoji, sve ono što bismo voleli da je istina. Pa opet, postoje neki trenuci kao taj. Naizgled nevažni detalji, sitnice iz kojih je moguće pročitati čitave redove socio-psihološke anamneze. Jednog čoveka, njegove porodice, jednog načina vaspitanja.
Izabrane vesti
“Ovaj mali baš ima muda”, rekao je, kao teško priznanje, neko od navijača njegovog rivala, udarajući laktom krišom prvog do sebe. Sigurno jeste. Bilo je očigledno, iz jedne sekvence koja nema veze sa stvarnim životom, a čitav u nju može stati - taj mali je hrabar i uveren. A to je opasno za svakog protivnika.
Treptaj oka.
Najbolji režiseri kažu da tako mora da izgleda promena scena, kao treptaj. Život je suroviji i neprimetniji. Sudbina, ili kakva druga prokletinja koja upravlja kvarenjem snova, odlučila je da tu skrivenu opasku protivničkog navijača dokaže i u praksi. Taj dečak hitrog koraka, Nikola mu je ime, postaće ubrzo NBA igrač i postaće nažalost najvažnija vest koju čekamo svakog jutra. Važnija od svake igračke bravure njegovog imenjaka.
Treptaj oka. Toliko je trebalo da se sve promeni. Nikada ne traje duže.
Nikola Topić se u našim životima pojavio neprimetno. Verovatno ga isprva nismo ni primetili, dok je sa crveno-belom zastavicom skakutao na tribinama Pionira, a reditelj prenosa zumirao živu legendu i jednog od omiljenih košarkaša Crvene zvezde poslednjih decenija. Milenko Topić je uvek bio povučen tip. Mogli ste videti kako uništava rivala na parketu, a onda posle nekoliko sati klima glavom uz neki alternativni bend u beogradskom budžaku. Sa istim izrazom lica.
Mogli ste ga tako primetiti slučajno u TV prenosu njegovog omiljenog kluba i videti kako na isti način, samo sa klupe, gleda momke u crveno-belom. I kako ih savetuje i vodi. Nepretenciozno, kao junak onog klišea u kome se radujemo kada vidimo da je uspeo jedan od nas. Običan lik koji voli to što radi.
Nikola Topić tako se nekako pojavio u njegovoj blagoj senci, u njegovom zagrljaju i njegovom osmehu, a da nismo znali da će treptaj oka ili jedan dvokorak kasnije, izgledati kao jedan od najboljih mladih igrača u Evropi. I da će - znate već sve o iverju i jabukama i stablima i kladama - izgledati nepretenciozno, kao običan lik za koga bismo voleli da uspe.
Kad god se u potezu nekog talentovanog klinca rodi velika nada, po njemu počnu da gmižu oni koji su njegov talenat prepoznali još dok je u dupku tumarao prvim godinama života. Tako je bilo i sa Nikolom Topićem, kome su odmah predvideli velike stvari, gradeći time mit o sopstvenoj percepciji, umesto njegove reputacije. O njoj je brinuo sam, po savetima oca - trenirao je jače od drugih, slušao savete starijih i rado upijao, bio prisutan, uveren i hrabar.
I onda kada se pred buljukom Partizanovih navijača zaleteo na taj ulaz već je bilo jasno od kakvog je materijala. Treptaj oka kasnije bio je u NBA ligi. Još jedan treptaj docnije u bolničkom krevetu zbog povrede ligamenata kolena. Pa treptaj dalje ponovo u planovima Sema Prestija i šampionske organizacije najbolje lige sveta. A onda je stigla ta vest, potvrdivši svu promiskuitetnost sudbine.
Nikola Topić je saznao da boluje od tumora testisa i sa bezbedne distance, uz veliku zahvalnost lekarima, savremenoj medicini i svim višim silama u koje je moguće verovati, možemo napisati da je simbolički to bio samo još jedan pozitivan test da taj dečko zaista ima muda. Ne zato što nije klonuo, ne zato što je ostao čvrst i nedodirljiv dok se zaletao u čeljusti bolesti. Ne zato, nego baš suprotno - jer verovatno jeste. Padao. Patio. Brinuo. Kao i svi koji saznaju takve užasne vesti.
On je pokazao da ima muda jer od svoje bolesti i duela u koji je sa njom ušao nijednog trenutka nije napravio pozu. Nije pravio predstavu. Ni u trenucima slabosti nije tražio sažaljenje. Ćutao je i radio, onako kako je navikao od ranih godina kada je zavoleo loptu. I lekari su priznali osoblju Oklahome - taj mali je uveren i hrabar. A to je opasno za svakog protivnika. Pa i za tumore.
Kosa je ponovo počela da raste, pune tribine na njegovom NBA debiju posle izlečenja pozdravile su ga aplauzom, suza se kao najjača vodena sila nakupila pod kapcima običnih ljudi, onakvih kakav je njegov otac oduvek, i kakav je, očigledno i na sreću, i on sam. On je samo podigao ruku pa je spustio na grudi, u znak zahvalnosti.
Ni kada su svi svetski mediji napisali ponešto o njegovoj borbi, ni kada su samo reciklirali tekstove o drugim sportistima koji su prošli kroz borbu sa tumorom testisa, ni kada su mnogi iskoristili njegovu pobedu da daju sebi na značaju, Topić mlađi nije gubio dribling i pravio iznuđenu grešku pod presingom teatralnosti.
“Naravno da sam bio emotivan, bio je to vrlo emotivan trenutak”, rekao je novinarima posle debija. “Ali to niste mogli da vidite na mom licu, nisam želeo to da vam pokažem”.
Topićevski.
Sport ponekad nema veze sa stvarnim životom, iako galeanovski volimo da iz njega pročitamo sve ono što nas izjeda, čega se plašimo ili ono čemu se, uzaludno, nadamo. On je uobrazilja. Ali je ponekad na osnovu jedne rečenice izrečene u objektive okupljenih reportera, moguće pročitati čitavu socio-psihološku analizu pojedinca, porodice i jednog načina vaspitanja.
Nikola Topić održao nam je bez reči, ili uz biranu nekolicinu, važnu lekciju o dostojanstvu življenja. Onako kako je rastao, u zagrljaju i osmehu porodice, bez ideje da talasa, onako kako je u jednom dvokoraku pravo u lice rivalu kupio simpatije i protivnika, onako kako je za treptaj oka završio u NBA ligi i planovima njenih najvećih stratega, tako je mirno prihvatio i svu surovost koju život može da isporuči. I tako danas prihvata blagoslov da ponovo bude na terenu.
To što će i pored svih nedaća ostati isti, običan tip, koji radi ono što voli, i vraća nam nadu da jedan od nas može da uspe, da jedan od nas može da preživi, najvažniji je njegov rezultat, prsten i medalja. Malo ko već sa 20 i nešto oseti i najlepše i najružnije sekvence koje jedan život može da ponudi. Oni koji takve izazove prežive raduju se svakom sledećem koraku, svakom sledećem driblingu i šutu.
Nikola Topić nas je, hvala njegovoj borbi i dostojanstvu, podsetio da sve vreme gledamo u pogrešan semafor.
.jpg.webp.webp.webp)
.jpg.webp)
