Obradovićeva filozofija, a Pešićevo dostignuće, sve to ima Šarunas Jasikevičijus
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 3min | pon. 26.05.25. | 17:40
Litvanski stručnjak na kojeg je najviše uticao strateg Partizana postao tek četvrti koji je Evroligu osvajao kao igrač i trener što je pre njega pošlo za rukom i aktuelnom selektoru Srbije
Nisu još bili odbrojani poslednji sekundi utakmice, a Šarunasu Jasikevičijusu su liptile suze niz lice. Kao slapovi. Ne, zbog tuge, već od radosti. One radosti koju veoma dugo čekaš, koja ti je odmakla već toliko puta i za koje nemaš garanciju da ćeš je ikada osetiti. Jer, litvanski trener je pre jučerašnjeg finala protiv Monaka, kao strateg bio akter završnog turnira Evrolige čak pet puta. I svaki put je ostajao praznih šaka. Sada su mu se zvezde konačno poklopile pa otud i toliki izliv emocija. Nema sumnje da mu je ogroman teg pao sa grudi.
Posle Željka Obradovića je postao drugi trener koji je doneo istanbulskom timu evropsku titulu što je samo po sebi istorijsko dostignuće, međutim ono što ga stavlja na posebno mesto u istoriji evropske košarke jeste što je postao tek četvrta osoba koja je visoko iznad glave podizala trofej Evrolige kao igrač i trener.
Izabrane vesti
Pre njega je to pošlo za rukom najpre Jermenu Armenaku Alačačijanu koji je prvo sa moskovskim CSKA dvaput uzimao prestižni trofej kao igrač (1961, 1963), a posle toga još jednom kao starteg Armejaca (1969). Zatim se tim uspehom podičio legendarni Španac Lolo Sains koji je u legendu ušao kao igrač i trener madridskog Reala. Dok je nosio dres kraljevskog kluba, prvak kontinenta je bio čak četiri puta (1964, 1965, 1967, 1968), da bi po sedanju na klupu Blankosa, uzeo još dva (1978, 1980).
Ono što posebno može da služi na čast srpskoj košarci jeste što je u ovu odabranu grupu upao i aktuelni selektor Srbije Svetislav Pešić. On ima po jedan trofej u obe uloge. Prvo je sada već davne 1979. godine sa Bosnom postao vladar Starog kontinenta, da bi zatim 2003. napravio isti uspeh kao šef struke Barselone.
Od tada je prošlo više od dve decenije i sada je Jasikevičijus postigao isto. Mada, morao je dobro da se strpi i ne gubi veru u sebe. Pet puta je Fajnal-for kao trener završavao bez pehara. Po jednom u Žalgirisu i Fenerbahčeu, a čak tri puta u Barseloni. Svaki put ga je pehar zaobilazio. Sa litvanskom šumom je 2018. učestvovao kao tada perspektivni trener na završnom turniru u Beogradu i osvojio treće mesto. Nakon toga je u periodu od 2021. do 2024. godine triput u nizu sa Kataloncima bio deo Fajnal-fora. Prve godine je izgubio u finalu od Anadolu Efesa, a dva naredna od Reala u polufinalu. Zatim je lani nasred sezone preuzeo Kanarince od Dimitrisa Itudisa i uspeo i njih da odvede do četiri najbolja tima. Tada ga je deklasirao Panatinaikos u polufinalu, da bi potom izgubio i od Olimpijakosa u meču za treće mesto.
Sada je vratio te dugove i stavio trešnju na vrh najbolje sezone u trenerskoj karijeri. Onoj u kojoj je takođe i imenovan za najboljeg trenera Evrolige. Zaista, ko najlepša bajka je ova takmičarska godina bila za stručnjaka iz Kaunasa.
"Mislim da ljudi nisu bili fer jer su stalno postavljali pitanje kada ću da osvojim titulu, a ne da li ću da je osvojim. Veoma je teško osvojiti trofej i to je pritisak, a treneri su ti koji konstantno podnose kritiku kada igrači ne igraju dobro i kada se nešto ne osvoji. Nije fer prema ostalim trenerima postavljati pitanje kada će Šaras osvojiti trofej jer i oni rade sjajan posao i uopšte nije lako doći do trofeja", rekao je Jasikevičijus na konferenciji za medije posle trijumfa nad Kneževima.
Kao igrač, uzeo je četiri evroligaške krune. Jednom sa Barselonom, dvaput sa Makabijem iz Tel Aviva i jednom sa Panatinaikosom kada ga je trenirao upravo Željko Obradović. Čovek kojeg Jasikevičijus vrlo često i vrlo rado spominje kao nekoga ko je imao najveći uticaj na njegovu trenersku filozofiju.
A, onda i ne treba da čudi što je za za 11 godina trenerske karijere već uzeo 21 trofej.
.jpeg.webp)
