De Rosi: Još sam beba, ali vodiću Romu! Učiću od Pepa, posetiću hiljade trenera i neću da mi daju klupu samo zato što sam bio igrač

Prvi Princ Rima bio je Đuzepe Đanini. O njemu ste mogli detaljno da čitate u PRELAZZIMA. U modernom fudbalskom dobu epitet se najčešće koristio da objasni veličinu Frančeska Totija. Obojica prefinjeni, baš kao i Paolo Roberto Falkao, za koga postoji saglasje da mu pristaje zvanje Osmog kralja Rima.

Fudbalska aristoktarija.

Danijele de Rosi nije ta klasa. Samo, niko mu ne spori vernost Romi, pa je zbog kontinuiranih 18 godina na Olimpiku zaslužio posebno mesto u galeriji slavnog kluba. U srcima navijača, dakako. Na kraju krajeva, odigrao je 616 utakmica, dao 63 gola i i dan-danas ga prođu žmarci kad se seti 26. maja 2019.

„Capitan futuro“ poslednji put maše krcatom stadionu. Do nekih boljih vremena, za njega i za Romu.
„Tog dana dodirnuo sam večnost“, podseća De Rosi u golemom intervjuu za italijanski ogranak Skaj sporta. „Nisam se pretvarao ni sekunde. Osećam sam se uzbuđeno. Primetio sam da su saigrači u tih poslednjih 90 minuta bilo nekako prazni, izostala je uobičajena emocija. Dok je igra stajala zbog izmena ili povreda, osvrtao sam se okolo, gledao stadion koji sam 20 godina doživljavao kao dom, iz perspektive koju više nikad neću osetiti. Bio sam smiren, znajući da sam izabrao taj put, govoreći sebi: „budi spreman za taj trenutak, jer će se pre ili kasnije desiti“. To su trenuci kad nije važno šta ste uradili tokom karijere, već da vodite računa da ne povredite nekoga u snažnom osećaju melanholije. Bilo je važno pokazati navijačima da odlazim sa osmehom na licu, jer su me učinili srećnim“.

Kiša pada. To i Svevišnji pušta suzu što De Rosi napušta voljeni klub.
„Nisam spremao oproštajnu poruku, samo mi je pala na pamet u sekundi. Na kraju te sezone kopilad od mojih saigrača su mi aplaudirala na treningu čak i kad bih dao pas na svega pet metara! Ha-ha-ha. Moj zahtev je bio samo jedan: da se prema toj utakmici ne odnosimo kao da je u humanitarne svrhe. I da njihova obaveza ne bude da isključivo meni šalju loptu. Želeo sam da je tretiram kao normanu utakmica, da je odradim na svoj način. To što se završila bez golova jeste tužno, ali baš sam tako i hteo“.

Usledila je nova epizoda u karijeri zadnjeg veznog. Daleko od kuće. Skroz na suprotnim kraju sveta. Proizvod divljenja jednom drugom velikanu i prijateljstva sa Argentincem i bivšim saigračem, Nikolasom Burdisom.
„Osetio sam stilumas s drugog kraja planete. Nisam izabrao da napustim Romu. Bila su to teška vremena: neko drugi je, umesto mene, odlučio da više nisam potreban klubu. S druge strane, porodica je od selidbe u Buenos Arijes imala veliku korist. Moja supruga Sara neprestano je bila oslonac, podržala me je i u ovom izboru. Pre svega, spremnošću da prihvati život u Argentini, potom se zaljubila u grad, baš kao i ja, hvala joj i što nije zvocala“.

Sa fudbalske strane, nije ispalo baš kako su se obe strane nadale. Boka jeste postala prvak u napetoj završnici prvenstva, ali je Danijele napustio Južnnu Ameriku još u januaru. Prethodno je skupio svega pet utakmica, dovoljno da dobije šampionsku medalju.
„Momci su me molili da ostanem, ali nisam mogao. Da sam odložio povratak u Italiju samo bih načinio štetu sebi i porodici. Bio sam Bog u Romi. Vukla me čežnja za Rimom. Ne samo za fudbalom, već za ljudima. Gradom. Kad sam bio mali, birajući sklonost ka Boki ili Riveru, zalgledan u stare fotografije izabrao sam Boku zbog strastvenih navijača, poznatih širom sveta. Naravno, i zbog Maradone. Jednog od idola. Svi znaju da negde tamo postoji Boka, ali niko zapravo ne zna šta je, koliko je velika. Možda ne znam ko je najveći klub na svetu, ali onaj koji emituje najveću ljubav je definitivno Boka“.

Uprkos krakotrajnoj epizodi.
„Argentina je bilo predivno iskustvo. Dosta toga sam naučio, pre svega sa ljudskog aspekta. Shvatio sam i kako Argentinci uveliko troše talenat samo zbog toga što nisu valjano organizovani. Darovitim fudbalerima morate na raspolaganje staviti sve mehanizme kako bi mogli da napreduju. Morate ih organizovati. U suprotnom, sve postaje zbrka“.

Ipak, u takvom kreativnom haosu, postoje ljudi koji štrče. Znanjem. Jedan od njih je Marselo Galjardo, tener Rivera, najvećeg Bokinog rivala, za koga De Rosi ima samo reči hvale. Pogotovo zbog dve titule Kopa Libertadores.
„Marselo Galjardo je godinama pokušavao, poklopilo mu se da nekoliko sezona trenira ekipu bez velikih promena i bio je i te kako uspešan. Na rasplaganju su mu bili baš dobri fudbaleri, ako bi jedan ispao iz stroja, na njegovo mesto uskako bi drugi tako da se razlika nije primećivala. Ako bi Argentina mogla to da primeni u reprezenatciji, promenila bi odnose u svetskom fudbalu. Iako imaju talenat poput Brazilaca, Argentinci su jedinstveni“.

Kad je već pomenuo reprezentaciju, Danijele De Rosi uvek biranim rečima govori o letu 2006. kad su se Azuri popeli na krov sveta kad niko to od njih nije očekivao.
„Ne mogu da zaboravim koliko je Marčelo Lipi bio važan za uspeh italijanske reprezentacije. Možda nismo bili najjača selekcija u Nemačkoj 2006, u konkurenciji Brazila, Francuske ili Španije, međutim, osvojili smo Mundijal zato što smo bili „veliki dečaci“, spremni da se porvru za titulu. Lipi je od prvog dana, kad nas je okupio, verovao da možemo do vrha. Jedino što mi nismo baš do kraja verovali u njegove reči...“

Prisetio se priprema u Duzburgu.
„Upostavio je Lipi timski duh od igrača iz različitih klubova. Nikad nije lako napraviti harmoniju, pogotovo ne u reprezentaciji, pošto smo pred veliko takmičenje osuđeni jedni na druge 30 dana. A Lipi je tokom dovogodišnjeg ciklusa napravio grupu prijatelja, istovremeno razumeo šta možemo na taktičkom i tehničkom planu. Takav ambijent proizveo je sposobnost žrtvovanja za viši cilj. Da nije bilo te pobede nad Francuzima, na penale, ostao bi kiseo ukus u ustima“.

Danijele će turnir u Nemačkoj pamtiti po tome što je zbog crvenog kartona u drugom kolu grupe, protiv Sjedinjenih Američkih Država (udario laktom u lice Brajana Mekbrajda) sankcionisan četiri meča zabrane igranje, pa sve do finala nije smeo na teren.
„Uprkos svemu, osetio sam Lipijevo poverenje, iako sam znao da je besan zbog isključenja. Moje kolege su me zamenile na dostojan način. Znao sam da će me Lipi ubaciti u finalu ako mu se bude ukazala prilika. Bilo je baš tako. Nekoliko dana pre meča sa Francuzima Anđelo Peruci mi je rekao: vidi, selektor izgleda želi da ti počneš meč“. Bio sam spreman. Počeo sam na klupi, ali sam odradio svojih 60 minuta, postigao gol u penal seriji i to mi je ostalo najupečatljivije sećanje u karijeri“.

Jedna priča je završena. Druga počinje.
„Voleo bih da jednog dana sednem na klupu Rome. Ne želim da žurim. Samo, to će se desiti zato što je neko procenio da sam dobar trener, a ne zato što sam bivši igrač ovog kluba. Mislim da moram da učim od najboljih. A Pep Gvardiola je najbolji. Svo trenerski put započeću izučavanjem toga šta je Pep uradio. U Italiji, divim se De Zerbiju i Gatuzu. Generalno, spreman sam da učim od istinskih profesionalaca. Ne samo u fudbalu. Dugačak je put preda mnom“.

Impresivno je koliko Danijele de Rosi odiše svesnošću da je tek na početku.
„Godinama sam koračao stazom koja nije jedinstvena, ali jete retka. U moderernom fudbalu se ne dešava često da 20 godina ostanete u jednom timu. To ne može da se desi ni ako postanem trener. Da, tačno je, želim da budem trener Rome, ali prvo moram da postanem trener. Postoji razvojni put koji svi moramo da sledimo. Do pre neki dan sam bio star fudbaler, sad sam odjednom mlad trener, tako da stvari posmatram iz drugog ugla, sa više mirnoće. I nigde ne žurim. Neću sutra da sednem na klupu. Možda za pet, deset, eventualno tek za 20 godina. Možda će neko prepoznati liderske sposobnosti koje su me krasile tokom karijere, vrlo je moguće da ću ih koristiti na novom poslu, ali biti trener je daleko komplikovanije od biti lider. Dok ne budem spreman, posetiću na hiljade trenera, razgovarati s njima, jer mi je to potrebno. Beba koja tek prohoda nije u stanju da vidi odraslu osobu kako sedi. A ja sam trenutno – beba“.

(FOTO: Reuters)