Nedeljni intervju – Mile Isaković: Zarobio sam se rukometom

U nadu kada će cela Srbija navijati da naše rukometašice pokore svet, red je da se prisetimo i onih koji su gradili rukometni sport u nas. Mile Isaković pripadao je najtrofejnijoj generaciji u istoriji srpskog rukometa i ekipi koja je od španskih novinara, posle nokauta Metaloplastike nad Barselonom, dobila nadimak "Vanzemaljci"!

Legendarno levo krilo koje je rukometnu igru izdiglo na nivo umetnosti, prvo kao igrač, a potom kao trener u francuskim klubovima, posle uloge selektora naše ženske reprezentacije prihvatio se funkcije sportskog direktora Metaloplastike. Večiti rukometni zanesenjak, sa istovetnim žarom iz vremena kada je mreže protivnika rešetao na spektakularan način, danas se bori za povratak nekadašnjeg evropskog suverena na stare staze. Svestan je da više ništa nije kao pre i stoga, zajedno sa rukovodstvom kluba i najbližim saradnicima, polako i sigurno ponovo sklapa kockice šampionskog mozaika...
"Teška su vremena, ali smo svi skupa uspeli da sačuvamo klub u poslednjih 20-ak godina ne dozvolivši da se ugasi. Kad kažem svi skupa, mislim na sve ljude koji su bili u klubu i oko kluba u protekle dve decenije. Imali smo u tom turbulentnom vremenu probleme organizacione, finansijske i rezultatske prirode. U minule dve godine uspeli smo da stabilizujemo finasijsku situaciju, iako nemamo bogzna koliko veliki budžet", kaže Mile Isaković.

Da li to znači da vas opštinska uprava nije prepustila sudbini?
"Naravno, grad pomaže i da nije njega, ne bismo ni postojali. Umetnost je što smo u okviru toga što imamo, vratili dugove od ranije i da normalno poslujemo i imamo zavidne rezultate. Takođe, možemo da se pohvalimo da smo uzastopno 40. sezonu u elitnom rangu takmičenja, što je, verujem, pošlo za rukom malom broju klubova iz bilo kojeg sporta. Pritom, ako izuzmemo period od 1981. do 1988. godine kad smo bili šampioni, najplodonosniji period je u poslednjih pet godina, jer smo stalno bili plasirani uvek na nekom od prvih pet mesta".

Da li se u dogledno vreme može očekivati povratak šabačkih vanzemaljaca?
"Klub je nešto što traje, što je postojalo pre nas i postojaće i posle nas. Brojne generacije su nosile dres Metaloplastike i svaka je ostavila trag i pečat. Sad, znate kako je, čim počnete da pobeđujete, proradi srpski sindrom u vidu priče kako su nam protivnici slabi. Čim je neko član elitnog takmičenja, mora da poseduje kvalitet, ali uvek ima bolji, sport je takav, ne mogu svi da pobeđuju. Po tom rezonu, moglo bi se reći da je prvak države najmanje slab".

Na koliko duge staze pravite planove?
"Posao direktora koji obavljam je vrlo kompleksan. Ništa u životu nije crno-belo, a pogotovo nije u radu jednog kluba. U startu se stvari moraju postaviti na zdrave osnove i tek onda treba da se prave planovi. Naši su do sada bili od jedne do tri godine i uspešno smo ih realizovali. Konačno smo došli u situaciju da imamo 20 igrača pod ugovorom, što je veliki fond na koji možemo da se baziramo. Dobro, svake godine neko ode, neko dođe, ali je važno da smo uspostavili sistem i naš stil igre i zato tražimo odgovarajući profil igrača koji će se uklopiti u to. Uglavnom, stvorili smo ambijent da u narednom periodu, u našim uslovima uradimo nešto malo vrednije. Ali, na realnim osnovama, da bi onda mogli dalje".

Da li je tajna u dobro odrađenom skautingu, je l vam se uopšte dogodi da vam promakne neki talenat?
"Ma, kako da ne! Skautung jeste glavna stvar, međutim, mi imamo tu mali problem. Naime, prvi krug skautinga imaju uvek  Zvezda i Partizan, na osnovu svog imena. U drugom krugu prednost imaju univerzitetski gradovi, pošto momci između 18 i 22. godine, žele bar da probaju nešto da studiraju. Dakle, otići će iz Šapca, opet u Beograd, Novi Sad ili Kragujevac. E, onda u trećem krugu, glavnu reč vode oni što imaju veliki novac za naše uslove, uz neke klubove koji obećavaju igračima dobre uslove i na kraju ih ne isplate. Ovde moram da se pohvalim da u minule dve godine nemamo dug ni prema nijednom igraču. U četvrtom krugu imamo selekciju koju vrše treneri mlađih kategorija i mi smo tu peti krug selekcije i moramo dobro da obratimo pažnju da uočimo nekog i dovedemo. Kao što sam ja svojevremeno od trećeg levog krila u ekipi, Džeksona Ričardsona napravio najboljeg centralnog beka na svetu ili kada sam 16-godišnju Andreu Lekić pozvao na pripreme reprezentacije".

U kojoj meri Metaloplastika privlači mlade igrače na staru slavu?
"Ne kao nekada i to je normalno, pošto od 90-ih godina na ovamo, dominiraju neki drugi klubovi. Ima krivice i do nas, članova te šampionske generacije, jer se nismo dovoljno potrudili i bili nametljivi da deci dočaramo šta je Metaloplastika nekad bila. A u Šapcu ima dosta klinaca koji uopšte nemaju predstavu kakav smo gigant od kluba bili".

Mile, kako biste uporedili rukomet koji ste vi i vaši vanzemaljci plasirali, sa današnjim stilom igre?
"Nas je krasila improvizacija, vic, a da bi sve izgledalo onako lagano i da ne bi imalo prizvuk šarlatanstva, bila je potrebna ogromna količina rada. Obično ljudi pitaju kada će Metaloplastika biti kao ona nekada. Odgovor se krije u sledećem podatku: iako naši igrači danas vremenski treniraju možda najviše od svih srpskih klubova, opet treniraju dva i po puta manje od one šampionske generacije. U hali Zorka smo imali 1.150 radnih sati na godišnjem nivou. Iz tog razloga je sve ono što smo izvodili izgledalo lagano i jednostavno".

Čujete li s nekim od saigrača iz šampionske ere?
"Kako se ne bih čuo, s nekima više, a s drugima manje. Neki su u gradu, neke je život odneo na drugu stranu, ali poenta je da i ako se ne čujemo po nekoliko meseci, jedni drugima uvek pomognemo kada zatreba".

Šta mislite o našoj reprezentaciji?
"Mislim da imamo problem u kontinuitetu. Realno, imamo ekipu koja poseduje kvalitet i iskustvo. Naš je problem što nemamo jak klub na kome bismo gradili sve ostalo. Nama igrači rano odlaze u inostranstvo, tako da je teško napraviti stil igre za tri ili 10 dana pred neko takmičenje. Oni jesu srpski igrači, međutim, ne možemo da pričamo o srpskoj školi rukometa, kakva god da je. Oni su kao igrači formirani tamo u Nemačkoj, Španiji ili negde drugde".

Hoćete da kažete da i u rukometnom državnom timu, hara fudbalski sindrom?
"Baš tako i onda navijači kažu: Neće da igraju! Ma, nije da neće, nego je to tako što mi jednostavno nemamo izgrađen sistem, a nemamo ga iz mnogo razloga".

Zabrinuli ste sve ljubitelje sporta kad ste imali srčane probleme. Jesu li oni bili produkt vaše prenaglašene želje za pobedom i nerviranja dok ste radili kao trener?
"Normalno, da je to bio razlog, samo, nijedna država na svetu neće da prizna kako je glavni uzročnik srčanih problema stres. Svi bi u tom slučaju bili na bolovanjima i socijalno osiguranje to ne bi izdržalo i država bi bankrotirala. Bio sam pušač, više nisam, što po meni, nikakve veze nema s tim, jer smatram da je to klasična zamena teza. Kažu, nije stres nego duvan! Slažem se, ali ja nisam bio nervozan što sam pušio, nego sam pušio da bih smanjio nervozu. Sad je pitanje šta je uzrok, a šta je posledica. Bilo pa prošlo, ne ponovilo se, živimo novi život".

Legendo, kad smo već na tom terenu, kako se opuštate od obaveza?
"Sam sam sebe zarobio sa rukometom, tako da praktično i nemam slobodnog vremena. Po ceo dan mislim kako da ponovo namestimo klub onako kako valja i da ga jednog dana prepustimo nekom drugom, ko bude znao da ga vodi na pravi način".

Pratite li putem medija dešavanja na političkoj sceni?
"Nekada sam bio aktivniji po tom pitanju, međutim, tolika posvećenost rukometu oduzima mi previše vremena. Generalno, voleo bih da mnogo manje znam, ali na žalost, nemamo dugme za resetovanje".

HALA BILA KRCATA I KAD SU , ŠAMPIONI IGRALI MALI FUDBAL

Koliko ima istine u urbanoj legendi da ste u jednom momentu dostigli toliku meru perfekcije, da ste na treninzima igrali mali fudbal?
"Svi smo mi mali fudbal igrali jako dobro, a neki od nas čak i poluprofesionalno. E, sad, imali smo tradiciju da u slučaju pobede, a uglavnom smo pobeđivali, 12 igrača koji su bili u protokolu, u ponedeljak igraju mali fudbal na treningu. Strogo smo precizirali pravila, na parketu nas je bilo 5 + 1, mladi protiv starijih i igralo se od martinele, bez klizećeg starta, dva puta po 30 minuta uz pet minuta pauze. Nosili smo trofejne dresove i prštalo je na sve strane! Imali smo na tim fudbalskim okršajima više gledalaca nego danas na nekim zvaničnim utakmicama".

ŠTOS MOŽE DA SE KUPI I OD DETETA!

Ima li na vidiku levo krilo koje će dostići i možda prestići vaše majstorstvo?
"Krao sam fazone i cake od boljih i starijih igrača od mene. Čak sam učio i od onih koji su bili slabiji od mene. Može da se kupi štos i od deteta od 10 godina koje na treningu uradi nešto nesvesno i ne ponovi to više nikad. A kad si dobar, ti taj potez registruješ i usavršiš. Ukrasti takve stvari od nekoga nije sramota, s tim što sam gradio svoj stil. Svako vreme nosi svoje karakteristike i stoga ne želim da neko bude moj naslednik, želim samo da neko dođe u situaciju da osvoji sve što je osvojila moja generacija i ja".