U. JovičićMVP iz senke
Vreme čitanja: 4min | pon. 26.01.26. | 13:13
Kako je Milan Glušac postao najprijatnije iznenađenje Evropskog prvenstva u vaterpolu. I više od toga
Možemo to nazvati Mesi efektom. Koliko god neko odigrao sjajnu sezonu, odličnu kampanju u Ligi šampiona, savršen Kopa Amerika ili Svetsko prvenstvo – svejedno da li u dresu Barselone ili Argentine – Lionel Mesi je uvek bio najbolji igrač na svetu i u dodelama individualnih priznanja stvar se svodi na samo jedno ime. Tako je i sa Dušanom Mandićem.
Bombarder iz Kotora je u toj meri najdominantniji vaterpolista na svetu, po svim parametrima napadački nezaustavljiv (a pitajte Granadosa posle utakmice u grupnoj fazi i kakav je u odbrani) da je u situaciji kada neki njegov tim nešto osvoji, jako teško ne okititi ga i individualnim lovorikama. On ih i zaslužuje i zaslužio ih je i na Evropskom prvenstvu u Beogradu.
Izabrane vesti
Ali ni Dušan Mandić sam, ni bilo ko drugi iz reprezentacije Srbije, a naročito ljudi na tribinama, ne bi imali jednu reč zamerke ni da je MVP priznanje za ovo Evropsko prvenstvo otišlo u ruke Milana Glušca.
Mladi golman je svojom pojavom na golu tokom čitavog turnira i saigračima i navijačima ulivao sigurnost. I kada se u napadu mučimo da izgradimo željenu poziciju pa nekoliko poseda prođe bez realizacije, i kada u odbrani neko zakasni sa blokom (a to se nije često dešavalo) i kada se neki Vigvari i njemu slični dignu na šut, Milan Glušac uradi ono što se svi nadaju i ono što malo ko očekuje. Brani. I brani. I brani.
Klupski vaterpolo pored najvećeg dela publike promiče bez previše pažnje sve do završne faze i nekog Fajnal fora na kome igraju naši timovi. Tako je promakao i početak ove sezone, u kom renovinarani Novi Beograd, nakon izgubljenog finala Lige šampiona, pokušava drugačijim putevima i metodama treninga da dođe do velikih rezultata. Među stativima na 11. aprilu noge bicikl radi Milan Glušac i od prve utakmice, ma od pripremnih utakmica na otvorenom bazenu u Herceg Novom, postepeno gradi formu u kojoj ga je opravdano neupućena publika zatekla na Evropskom prvenstvu.
Postepeno jer u srpskom vaterpolu, pa ni u karijeri novog bisera na golu, ništa ne dolazi na prečac. Čak ni kada tako izgleda.
"Glušac i Vasa su neverovatno vredni i neverovatno skromni", ispričao nam je u poverenju jedan njihov saigrač iz Novog Beograda. "To su momci koji su još od mlađih kategorija naučili da postoji samo jedan način da se dođe do rezultata – teškim radom, bez poletanja posle prvih uspeha. Tako se ponašaju. Svaki dan ćute i rade, teško rade, svesni je suština u ponavljanju".
Glušac ne izgleda kao prototip naših vaterpolo golmana. Nije kao od brega odvaljen i nema raspon ruku kao Denis Šefik. Njegove su golmanske karakteristike u savršenoj, geodetski preciznoj paraleli sa njegovim simboličkim značajem za tim. Glušac je stalno budan. Uvek spreman da skoči i pokrije svaki šut, ne time što će pojavom nekog zastrašiti, nego time što je žilav, razmišlja i trudi se da predviđa. Zvuči kao srpski vaterpolo.
Već u prvim utakmicama u Ligi šampiona, protiv splitskog Jadrana i Pro Reka, Glušac je demonstrirao da kada uspe da odbrani prvu loptu, do kraja utakmice izgleda kao ona navijena igračkica koja se ne zaustavlja satima. Bilo je utakmica u kojima ni čitavu prvu četvrtinu ne uspe da odbrani ništa, protivnici koriste rupe u odbrani i ne ostavljaju mu previše šanse. A onda na početku druge četvrtine odbrani samo jedan šut i od tog trenutka se kao demon paralize sna ukazuje protivnicima svaki put kad u sebi kažu: "Ma ova sad ulazi".
Srpski golmanski put u vaterpolu je decenijama bio jasan. Soro je bio rezerva Šefiku u Pekingu, pa je nakon toga postao prvi golman i stub tima. Njemu je rezerva bio Gojko Pijetlović, koji je u jednom trenutku preuzeo mesto među stativama, a njemu je rezerva bio Branislav Mitrović. Posle je Mitrovića bio prvi izbor selektora i tako sve do Radoslava Filipovića koji je branio na Olimpijskim igrama u Parizu kao prvi golman. Svi su oni bili poznati navijačima koji redovno prate reprezentaciju.
Milan Glušac nije. Njega je Uroš Stevanović hrabro izabrao i dao mu šansu jer je prepoznao njegovu vrhunsku formu. Za mnoge se pojavio niotkuda i pod reprezentativnu kapicu preneo klupski pristup i način razmišljanja. Iskoristiti svaku priliku. Biti na svakoj lopti. Predvideti. Biti budan.
U grupnoj fazi je bio iznenađenje nad iznenađenjima. Posle utakmice sa Mađarskom u drugom delu grupne faze i posle polufinala bio je hit turnira. A posle finala zaslužio je da se od njegovog imena zauvek odbaci prefiks "mladi" golman. Milan Glušac je po godinama mlad i nosilac je uz Martinovića novog talasa naše reprezentacije, ali je po pristupu i kvalitetu – veliki golman.
Gotovo svi saigrači istakli su njegov značaj po završetku turnira i samo je svetska klasa Dušana Mandića i apsolutna dominacija svetskim vaterpolom, Glušca odvojila od MVP priznanja. U suštinskom značenju te skraćenice, Glušac verovatno jeste bio najkorisniji igrač reprezentacije Srbije jer je predstavljao neprelazan bedem i nervirao sve protivničke šutere, unoseći im nervozu, dok je svojim saborcima unosio sigurnost. Ako je Mandić bio srpska fokalna tačka u svakom napadu kada je bio na terenu, Glušac je bio fokalna tačka u svakoj odbrani. Ta ravnoteža bila je temelj ovog zlata za koje je svaki igrač podjednako zaslužan.
Pred Milanom Glušcem je svetla budućnost. Na našu sreću.
.jpg.webp)
