Aleksandra Uzelac u napadu (©MN Press)
Aleksandra Uzelac u napadu (©MN Press)

Srpska odbojkašica preživela dramu: Uperili su pištolje u nas, vikali su da im damo sve što imamo

Vreme čitanja: 8min | pet. 01.03.24. | 08:27

Aleksandra Uzelac za Mozzart Sport detaljno ispričala sve o dva događaja koja su joj promenila život

Sportisti pobeđuju utakmice, osvajaju trofeje sa klubovima, dolaze do medalja sa reprezentacijom, ali nekad se desi da najveće trijumfe ostvare van terena. Baš to je uradila i Aleksandra Uzelac u Rio de Žaneiru. Mlada srpska odbojkašica, koja važi za jednu od najtalentovanijih, tokom februara je dva puta bila u životnoj opasnosti, a obe prepreke je nekako uspela da preskoči. Ponovo je pokazala da je rođeni pobednik i da je uvek spremna na borbu, čak i kad je protivnik izuzetno opasan. Smrtonosan.

Pre samo mesec dana govorila je za Mozzart Sport o sjajnom učinku na terenu u dresu Fluminensea, suncu i plaži, a sada su nažalost glavne teme razgovora bili napadi koje je doživela na brazilskim ulicama - jedan nožem, drugi pištoljem. Najvažnije je da je ona sada dobro i da su ti događaji samo ružna prošlost, ali je jasno da će posledice ostati.

Izabrane vesti

Kada se desio prvi incident nadala se da je to tada i nikad više...

"Vraćala sam se sa drugaricom sa večere, vozile smo bicikl po stazi koja je predviđena za to. Pored je trotoar za pešake, onda deo gde je zasađeno drveće - okolo je korenje i kamenje, pa onda put kojim idu automobili - koji je niži, nije u istoj ravni. U suštini nemoguće je sa staze da izađeš bicklom na put... Ja sam išla prva, ona iza mene. Kako sam se zaletela - dvojica su naletela na mene. Podigli su majice i izvadili noževe. Ma to su bukvalno bile mačete - baš ogromni noževi. Ne znam ni kako su im stali ispod majice. Krenula sam da vrištim i nisam znala šta ću. Skrenula sam na taj put... Mogu da kažem da me sam bog spasao jer nisam čak ni pala s bicikla, a izletela sam na put gde su automobili, motori", pojasnila je na početku razgovora za Mozzart Sport Aleksandra Uzelac.

Sve dalje reakcije su bile refleksne, nije bilo mnogo razmišljanja.

"Mogao je da me udari auto ili bilo šta drugo. Drugarica nije uspela da pređe, nego je pala. Ja sam vozila preko tog korenja kao nikad u žvotu... Jedan je krenuo za mnom, a drugi je otišao kod nje. Stala sam, bacila bicikl, sačekala nju i zaustavljala kola. Nisam mogla ništa drugo... Stao nam je taksi, nekako smo uletele i zajedno smo otišle do policije. Tamo nisu ništa uradili, samo su nas odvezli kasnije kući. Sve se to desilo vrlo blizu policijske stanice. Veoma sam se istraumirala, bilo je baš jezivo i nikako ne mogu tu sliku - kada oni kreću na nas noževima - da izbacim iz glave. Niko nije prišao da nam pomogne jer ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni".

Desetak dana kasnije Aleksandra je opet bila na meti razbojnika.

"Vraćala sam se iz kluba do stana, bila sam sa drugaricom na večeri. Pre toga smo gledale fudbalere Fluminensea, sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola... Ja sam mom dečku Danilu napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi, pošto živim 100 metara od kluba. Gledala sam u telefon, a drugarica me uhvatila za ruku i počela da viče: "Uzi, Uzi, Uzi...". Ja pogledam, kad ono ispred nas stoje dva auta, iza takođe, pored dva motora. Izlaze muškarci sa fantomkama i pištoljima. Dvojica su stala ispred kola, a ostali su na svaka vrata pokucali sa pištoljem. Na portugalskom su vikali da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i uperili nam pištolje u glavu".

Obe su pretrnule, iako možda nisu bile ni sasvim svesne koliko je situacija ozbiljna.

"Mi smo vrištale, četiri pištolja i to ona sa prigušivačima su nam bila oko glava. Ispretresali su nas, a jedan je krenuo i da uđe u kola, ali smo mi nekako uspele da iskočimo i krenemo da trčimo. Ništa nam nije bilo u glavi, samo da dođemo do kluba, jer smo znale da ćemo tamo biti bezbedne. Sve to je bilo u mojoj ulici... Kad smo stigle i spasile se, dali su nam vodu. Bile smo u šoku, počele smo da plačemo...".

Aleksandra je uspela da sačuva telefon, jer je brzo reagovala.

"Ja nisam imala torbu, niti bilo kakav nakit... Pošto je auto bio zatamnjen, znala sam da ne mogu da me vide, pa sam telefon bacila iza sebe i sela na njega. Dok su me pretresali nisu primetili mobilni. A kad smo krenule da trčimo, ja sam ga stavila u šorts. Tačno se vidi na snimcima koje smo kasnije pregledale kako držim telefon. I vozač je pobegao sa nama. Drugarici su uzeli torbicu, dokumenta, ključeve od stana... Meni su samo ključ od stana. Sve to teško može da se opiše. Mi u Srbiji smo tako nešto videli samo na filmu. Tek kad ti se stvarno nešto tako desi, vidiš koliko je strašno".

Nakon svega toga - za Uzelac više nije bilo brazilske idile.

"Došla sam sa drugaricom u moj stan, bila je tu kod mene, nisam spavala uopšte... I posle svega su mi krenuli napadi panike. Jedno veče je bilo baš strašno, uplašio se i moj Danilo, a ja se ne sećam ničega. Samo sam se probudila u sred noći i počela da vrištim, da vičem, mislila sam da me neko juri. Zvala sam mamu i rekla da hoće da me ubiju u stanu. Mislila sam da me neko zove: Uzelac, Uzelac... Trauma je velika. Baš taj vozač, koji inače nije iz Rija, nego je stranac, nam je ispričao da je viđao slične situacije i da se dešavalo i da ubiju ljude. Njima je to kao dobar dan".

Sad može da se kaže da se sve to i dobro završilo.

"Kad razmisliš šta je moglo da se desi... Ne daj bože da nas stave u taj auto i odvedu u neku favelu. Nikad u životu nisam videla pištolj, a tad ih je bilo toliko, još onako kucaju sa njima po prozoru... Samo sam se uhvatila za glavu, jer ne znaš šta tad da uradiš, razmišljaš samo kako da pobegneš. Kad se desilo ono sa noževima pomislila sam - OK, može jednom svakome da se desi. Ali, kad je ovo drugi put bilo - pa stvarno neverovatno zvuči".

Naredne dane Aleksandra je uglavnom provela sa saigračicama...

"Odmah posle toga smo putovali na utakmicu, tako da nisam bila u Riju. Teško mi je baš da spavam, sad koristim tablete zbog tih košmara. Preko dana mi je OK, ali uveče mi je teško. Još me stiže i umor sad jer danima nisam spavala uopšte. Tek sad uspevam malo da sklopim oči. Pokušavam da se fokusiram na odbojku, jer želim da se izborim sa tim i nastavim dalje... Neću da me to poremeti toliko".

Ljudi u klubu kažu da nisu imali slična iskustva ranije...

"Njima je žao i ne mogu da veruju da se tako nešto desilo. Pomažu mi da prebrodim, uz mene su. I moj menadžer Boki i jedan Gustavo koji isto ima agenciju - tu su za šta god mi treba. Brinu se, ali ja još ne znam kakvu ću odluku doneti. Ne znam da li ću ostati ili ne. Ostalo je na tome da pričamo posle kupa".

Polufinale Kupa sa Minasom na programu je 3. marta od 01.00 po našem vremenu...

"Meni je trenutno bitnije da se osećam sigurno, da ostanem stabilna u glavi, jer me čekaju bitna takmičenja sa reprezentacijom. Želim da budem spremna za Ligu nacija i Olimpijske igre. Plašim se da sve ovo može mnogo da me poremeti, koliko god želela da ostanem jaka. Uopšte ne može da se zamisli koliko je strašno dok se ne doživi".

Nije sve ovo bilo traumatično samo za Aleksandru, već i za njenog dečka Danila, roditelje, brata, sestru, rođake, prijatelje...

"Mama i tata su hteli odmah da dođu i da idemo zajedno kući. Naravno da nisu sigurni da treba da ostanemo ovde, jer ko bi bio siguran da se tako nešto desi njegovom detetu. Ja se probudim u sred noći i zovem mamu. Vrištim na telefon... Razumete kakva je to trauma i za nju? Brinu svaki dan i sigurno da nisu za to da ostanem. Pokušavam nekako da zaboravim, srećom je tu Danilo, pa nisam sama. Mislim da ću uspeti da se izborim, laknuće mi kad se sve ovo završi i kad budem otišla. Mnogo mi je bilo lepo, zavolela sam klub i sve, uživala sam, a onda se desi ovako nešto i pokvari sve...".

Uzelac je pre nemilih događaja razmišljala i o ostanku u Brazilu.

"Bilo je pregovora, ništa nije bilo sigurno da li ću nastaviti i naredne sezone ili ne. Ali posle svega ovoga nisam sigurna ni da ću završiti ovu sezonu u Fluminenseu. Vrlo je moguće da ću se posvetiti sebi naredna dva meseca i spremati se za reprezentaciju. Ako budem tražila neku pomoć psihologa, to će sigurno biti u Srbiji, a ne ovde. U klubu me podržavaju, tu su za sve, ali ja moram da vidim šta je najbolje za mene. Teško je kada ti se nađe život u opasnosti".

Aleksandra je najbolji poenter i server u prvenstvu Brazila, ali kaže da je ovo ostavilo traga i na njene partije...

"Pa tačno se vidi razlika... Već prva utakmica posle toga je bila katastrofa. Juče na meču isto baš loše. Telo mi je umorno i generalno jer sam mnogo igrala i trošila se, a kamoli posle ovog nespavanja. Baš mi to nije trebalo. Ne bih volela da dopustim da mi propadne odbojka i sve zbog ovih ružnih događaja. Hoću da dokažem da nisam slaba, da sam zapravo mnogo jača nego što i sama mislim. Najviše me vuče ka napred to što znam da je blizu prilika da odem na Olimpijske igre, da budem ponovo sa seniorkama. Ljudi su drugačiji, možda bi neko posle ovoga odustao od odbojke, ako nije dovoljno jak da prebrodi. Ja se nadam da ću izaći jača iz svega i da ću ostati samo ružna uspomena", podvukla je Aleksandra Uzelac.

PIŠE: Miljana ROGAČ



tagovi

Aleksandra UzelacOK Fluminenseženska odbojkaška reprezentacija Srbije

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara