Ž. MutavdžićUdahnut novi život, otvorene svetle perspektive i pojačano poverenje Orlova u Raula
_Cropped.jpg.webp)
Vreme čitanja: 7min | pon. 18.05.26. | 12:35
Lakše se diše posle prolaska na Svetsko prvenstvo. Konture selekcije napravljene, rukometaši veruju španskom stručnjaku. Mnogo toga zavisi od žreba u Minhenu, ali napad na četvrtfinale u januaru u Nemačkoj nije cilj koji je nedostižan i euforičan posle dobijene bitke u Vespremu
Zamislite da se rukometaši Srbije nisu plasirali na Svetsko prvenstvo 2027. godine? Bio bi to košmar iz koga bismo se probudili (da nije bilo ni specijalne pozivnice od strane IHF-a) tek u januaru 2028. godine na Evropskom prvenstvu. Dok kažeš „keks“ prođe mandat Raula Gonzalesa (ugovor do 2028. godine). A šta je urađeno? Ništa…
Bilo bi s razlogom postavljeno pitanje vrhušci Saveza – zašto ste ga dovodili? San o Olimpijskim igrama u Los Anđelesu bi se raspršio kao mehur od sapunice. Nije RSS doveo Španca da Srbija i dalje tavori u prosečnosti i kukanjima o (ne)sreći, da nam uvek gol fali. Došao je trofejni stručnjak da bude vesnik renesanse ovog sporta. Posle Herninga bio je na stranputici, ali Vesprem mu je pokazao mapu kuda naša selekcija treba da ide.
Izabrane vesti
Srećom, ništa od košmarnog ishoda. Nikad slađi poraz (30:31) iz Vesprema je otvorio svetlu perspektivu. Naravno da nema euforije, priče o medaljama, ali sada se lakše diše. Svetsko prvenstvo u Nemačkoj naredne godine je veoma važno da bi se izborio kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre u Kaliforniji 2028. Verovatno i deseto mesto vodi do željenog cilja.
Da se vratimo na Raula Gonzalesa, nesumnjivo veliko trenersko ime koje je stiglo u julu prošle godine na kormilo Srbije. Njegov zemljak Toni Đerona je „kupio“ javnost odmah na početku mandata, pobedom u Zrenjaninu protiv Francuske i remijem u Kreteju nekoliko dana kasnije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2022. Gonzalesu je u januaru bio prvi trenerski izazov. Na šampionat smo otišli sa jednom više revijalnom utakmicom protiv Slovenije u Loznici i dva isto tako eksperimentalna meča sa Poljacima.
Pobeda nad Nemačkom je imala snažan odjek širom Evrope, ali onda je posle dva dana usledio hladan tuš od Austrije, kada je morala da se kapitalizuje pobeda nad evropskim i olimpijskim vicešampionom. Konture Orlova se naziru. Sistem iskusnog stratega uz kratku rotaciju nas je možda koštao u Nišu veće razlike, kada smo fizički pali u finišu. U Vespremu je odbrana bila granitna kada se odlučivalo. Makedonci su našeg selektora zvali El Komandante zbog istorijske titule s Vardarom i osvajanja Evrope 2017. godine.
Jedno je sigurno. Igrači ga poštuju, cene i sve više veruju u njegov sistem. Staložen, ne daje bombastične izjave, ne obećava nešto veliko, ne govori o medaljama i budućnosti, često priča u frazama. I videlo se u nekim situacijama kada emocije proključaju, koliko mu je značilo ovo. Svestan je da mu je bio potreban ovakav rezultat da kupi i onaj deo javnosti koji ne veruje baš u njega, po principu – kako nije uzeo trofej Lige šampiona sa Pari Sen Žermenom kad je u jednom trenutku imao tri megazvezde na jednom mestu: Mikela Hansena, Nikolu Karabatića i Sandera Sagosena u svom „prajmu“.
I dolazak u Partizan od jula, svakodnevni rad u klubu, pomoći će mu da ima još bolji uvid u formu reprezentativaca Srbije ili kandidata za najbolju selekiju – Miloša Kosa, Ivana Mićića, Aljoše Damjanovića, Andreja Trnavca, Milije Papovića, Brane Mirkovića, Mladena Šotića, Nikole Crnoglavca...
Posle meča, Raul nije krio zadovoljstvo.
“Bilo je zaista teško. Srećan sam jer smo dobili rivala koji ima odličnog trenera koji veoma dobro vodi ovaj tim. U prvom poluvremenu smo odigrali mnogo bolje, a u drugom smo napravili mnogo grešaka, naročito defanzivno. Ali na kraju, odbrana je bila zaista odlična poslednjih pet-šest minuta i to nam je donelo ovaj rezultat“, rekao je Raul Gonzales za Mozzart Sport posle meča.
Upalilo je tajno oružje „sedam na šest“ u finišu.
“Da, pokušali smo sve da uradimo da bismo ostvarili cilj. Na kraju su svi umorni i teže je dodati loptu, šutirati. Ali veoma smo srećni jer prolazimo na Svetsko prvenstvo. Ovo je veoma, veoma dobra stvar za nas“, istakao je španski stručnjak.
Deo nacionalnog tima su i Ognjen Cenić i Uroš Mitrović, koji su sada u drugom planu, ali se radi o rukometašima koji su 2007. odnosno 2004. godište i za koje radi vreme. Nameće se i mladi golman Luka Krivokapić koji bi u bliskoj budućnosti mogao da ima zapaženu ulogu u nacionalnom timu. Za Nikolu Zečevića, Ivana Mićića, Marka Srdanovića, Mateju Dodića i Branu Mirkovića nije bilo mesta da se dokažu jer je rezultat bio u prvom planu. Vladimir Cupara je ulazio samo da brani nekoliko penala. Jednostavno, Milosavljev nije samo srpski broj 1 nego i svetski.
Dragan Pešmalbek (©MN Press)Posegao je Gonzales za rešenjem „sedam na šest“ u finišu, dosta rizično, ali je dalo rezultat. Doduše, poslednja dva napada na meču nismo iskoristili. U oba je odgovornost hrabro preuzeo Uroš Borzaš, prvi put mu je sjajno odbranio sa osam metara Kšištof Palasič, a onda je levi bek Alkoloida promašio ceo gol. Na kraju je najbolji igrač Mađarske Đerđ Fazekaš dodao loptu u ruke Draganu Pešmalbeku, tihom junaku ovog dvomeča, pivotmenu koji je eksplodirao ove sezone u Vespremu i kao napadačka sila. Uglavnom je godinama bio poznat kao odbrambena mašina, ali je popularni Gagi pokazao i napadačku klasu, prvo u Vespremu, a sada u reprezentaciji.
Udarna četvorka bekova je iznela teret. Stefan Dodić i Uroš Kojadinović su bili neprikosnoveni na svojim pozicijama, dok je glavna rotacija bila na levom beku gde su se smenjivali Uroš Borzaš i Miloš Kos. Bombarder iz Kozarske Dubice pokazao je da se vraća u formu. Dve sezone ga nigde nije bilo – povrede, odlazak do Zagreba, posle afere sa saigračem Matejom Mandićem, kasnije i loš status u Erlangenu, uticali su da bombarder iz Kozarske Dubice, kome su prognozirali najveće klubove u budućnosti, stagnira. Dolazak u Partizan i rad sa Raulom sigurno će mu pomoći da se vrati na pobednički put.
O Stefanu Dodiću se sve zna, rođen je da bude lider, najbolji. Odgovornost je preuzeo posle povrede Lazara Kukića. Igrao je pametno u oba meča, možda i zrelije u Vespremu. Nije šutirao mnogo, dva puta je pogodio, ali je bio vezivno tkivo Orlova. Rukometni IQ Uroša Kojadinovića je zlata vredan Orlovima. Racionalni Subotičanin ne gubi mnogo lopti, kada treba zapne, podredi se kolektivu. Bekovska trojka Srbije u finišu meča – Dodić i Miloš Kos po 23 godine, Kojadinović 25, još su daleko od zenita. U narednim godinama je pred njima da igraju na svetskom nivou Ligu šampiona, da ne budu samo jedni od, nego nosioci svojih klubova na velikoj sceni.
Vanja Ilić (©MN Press)Krilni tandem u Nišu i Vespremu – Vanja Ilić i Darko Đukić – odličan 5. Skor bez greške i promašaja. Posebno se to odnosi na desno krilo Ohrida, koji je u Vespremu u finišu preuzeo odgovornost i pogađao kada je bilo „stani-pani“. Vanja je godinama bio u senci starijeg brata Nemanje, a partija u Vespremu bila mu je jedna od boljih u dresu Orlova, a dugo je već deo nacionalnog tima, najstariji igrač ove reprezentacije (33).
O Dejanu Milosavljevu, kao i o Stefanu Dodiću, teško je naći reči. Nije Banda imao broj odbrana 20+ kao u Fihse Berlinu, ali je u Vespremu sa „samo“ osam zaključao gol kada je bilo najvažnije. Poslednja dva šuta, Fazekaša i Sita, je odbranio i trasirao put do Nemačke.
Mijajlo Marsenić – kapitenski. Fajter. Nema kod njega sujete zašto je u ovom dvomeču u prvom planu bio Dragan Pešmalbek. U Fihse Berlinu je broj 1 na crti, a u dvomeču sa Mađarima je igrao uglavnom odbranu. Držao je središnju linije defanzive sa Pešmalbekom. I taktički, zamisao Ćeme Rodrigeza je bila da brzi i niski bekovi napadnu dvometraša iz Berana. I jedini gol u ovom dvomeču u finišu, u Vespremu, bio je zlata vredan, onaj koji nas je odveo na Svetsko prvenstvo. Igrao je tada Raul sa dva pivotmena, rizikovao sa „sedam na šest“ i to je dalo rezultat.
Do oktobra je prazna reprezentativna sezona, a onda kreću kvalifikacije za Evropsko prvenstvo gde nećemo imati problema da se nađemo u završnici. Misli su već sada okrenute ka Nemačkoj. Sa povratnicima Lazarom Kukićem i Vukašinom Vorkapićem, sa tvrdim jezgrom tima od 9-10 igrača koji su izneli teret, možda uz još neku eksploziju, tipa Aljoša Damjanović ili Marko Tasić u odbrani, uz sazrevanje Ognjena Cenića, to je reprezentacija koja može više.
Rukometni poredak se malo izdefinisao poslednjih godina. Razlika u kvalitetu između prvih 4-5 reprezentacija i ostalih se povećao. Danska je druga dimenzija za sve. Nemačka i Portugalija su reprezentacije budućnosti, Švedska je u padu, kao i Francuska... Hrvatska se drži odlično pod komandom Islanđanina Dagura Sigurdsona, Španci su u slobodno padu, Norvežani nikako da se vrate na vrh, a Island je uvek tempirana bomba. Egipćani su ubedljivo najjača selekcija van Evrope. Mi smo ekipa koja bi uz dobar žreb i neki bum, kao na primer protiv Nemačke u Herningu, mogla do četvrtfinala. To treba da bude sledeći cilj. Nije bombastičan ni nerealan.
Isti ovi Mađari su tu bili konstantno 3-4 godine do ovog januara pod komandom Čeme Rodrigeza, kome se opasno zaljuljala klupa nakon eliminacije iz Srbije. Slovenija je igrala polufinale Olimpijskih igara 2024. godine, Island je bio četvrti u Evropi u Herningu 2026, a Hrvatska dve godine zaredom na velikim takmičenjima osvaja medalju.
Posle Vesprema se sve nekako lepše vidi, tmurni oblaci su se malo povukli. I dalje opasnost od grmljavine nije prošla, ali počelo je konačno Sunce da obasjava napaćeni srpski rukomet.