Godine nemoći, frustracija i podli udarac od kojeg se Barsa nikad nije oporavila

Barseloninom rivalitetu sa Realom ništa ne može da priđe. Tako je bilo, tako će i ostati. Njeni tradicionalni rivali su i Bajern, Liverpul, Milan… Ali poslednjih desetak godina nivo toksičnosti u odnosu sa Pari Sen Žermenom je toliko narastao da se na duele Katalonaca i Parižana gleda kao na borbu “dobra i zla”.

Naravno, svako iz svog ugla.

Otkako su Arapi iz Katara 2012. preuzeli PSŽ, francuski klub je stekao etiketu razmaženog skorojevića koji je rešio da po svaku cenu “kupi” trofej Lige šampiona i etablira se u elitno društvo najmoćnijih klubova Evrope. Sa arapskim novcem i svim zvezdama koje je on doveo na Park prinčeva, PSŽ to već jeste, ali mu fali potvrda u vidu osvojenog trofeja. Bez nje je to i dalje gola dominacija petom ligom Evrope. Vrlo je verovatno da bi PSŽ već u vitrinama imao pomenuti pehar za kojim toliko čezne da u toliko navrata na putu ka njemu nije naišao baš na Barselonu.

Prvi veliki juriš Pari Sen Žermena sa Karlom Ančelotijem na klupi i Ibrahimovićem, Tijagom Silvom, Pastoreom, Počom Lavecijem, čak i Dejvidom Bekamom na terenu je okončala baš Barselona u četvrtfinalu 2013. godine sa dva remija i na gol u gostima. Bio je to onaj prelazni period u Barsi posle Pepa Gvardiole kada Mesiju još nisu pridodati Nejmar i Suarez. I tako je krenulo…

Dve godine kasnije je to već bila ona moćna Barsa sa MSN trilingom u napadu koja je Parižane dodatno pojačane Kavanijem, Markinjosom i ostalima propisno obrukala u četvrtfinalu koje se pamti po Suarezovim fudbalskim bezobrazlucima prema Davidu Luizu. Stavljena je tačka na priču o čupavom Brazilcu kao o nekom vrhunskom štoperu. Barsa je otišla do samog kraja i to je poslednja velika generacija Katalonaca koja se popela na krov Evrope. Na klupi je sedela njena legenda Luis Enrike.

Opet se čekalo dve godine na novi okršaj i rivalitet je dostigao vrhunac. PSŽ se u međuvremenu zahvalio Ibrahimoviću ali su neka nova lica poput Di Marije i Drakslera na Parku prinčeva pregazila Mesija i drugare i sa 4:0 stekli prednost koja bi svakom normalnom pred revanš bila dovoljna za prolaz dalje. Samo što u ovom rivalitetu ništa nije normalno…

Ni četiri gola prednosti nisu bila dovoljna Svecima da sruše katalonsko prokletstvo jer je Barsa u revanšu izvela najveći preokret u istoriji Lige šampiona. Nejmar je tada povukao ekipu, sudije su dale malo vetar u leđa, a Serđi Roberto postigao najvažniji gol u karijeri i pečatirao čudo na Kamp Nou. PSŽ je potrošio još jednog trenera (Unaj Emeri), a besni Naser al Kelaifi rešio da direktno udari na Barsu van terena.

Do tada je bogati Arapin otimao Barsi ispred nosa neka već dogovorena pojačanja poput Tijaga Silve ili Markinjosa, ali nikada direktno njenog igrača. Rane od bolne eliminacije su još bile sveže, Al Kelaifi je i dalje proklinjao sudije kada je saznao da mu Barselona uzima Marka Veratija, u tom trenutku jednog od najboljih plejmejkera Evrope. Pod pretnjom da će biti zakucan za tribine, Italijan se uplašio, čak promenio i agenta i otkazao već dogovoren prelazak u Barselonu. A kada je rešio situaciju sa Veratijem, Al Kelaifi je uzvratio nekoliko puta jače.

Tog leta Katarci nisu pitali za cenu i srušili su svetski transfer rekord za Nejmara plativši klauzulu od 222.000.000 evra. Retko ko je u Kataloniji tada ozbiljno shvatao njihove namere jer se mislilo da niko na svetu ne može baš da plati preko 200.000.000 evra za transfer. Ali Katarci nisu imali zadrške, bili su čvrsto rešeni da se pokažu u sportu koji im najbolje ide – kupovinom.

Ubrzo su Nejmaru pridodali Kilijana Embapea i krenuo je verovatno najskuplji projekat u istoriji fudbala. Ali nisu kupili sebi ono što su tako žarko želeli. Iako su uzdrmali Barsu iz temelja i naneli joj udarac od kojeg se do danas nije oporavila. Gubitak Nejmara i sve kasnije skupocene greške da nađe zamenu za Brazilca (Dembele, Kutinjo, Grizman…) su Barsa uvukle u vrtlog institucionalne, finansijke i rezultatske krize. Zlatne godine su prošle, Barsa je primala udarace na svim forntovima. Više nikada nije prišla trofeju Lige šampiona. Dešavali su joj se slomovi (Roma, Liverpul…) slični onima koje je ona pravila Pari Sen Žermenu. Napustio ju je najbogatiji sponzor Katar Ervejz što je bila direktna posledica toksičnog rivaliteta sa Al Kelaifijem.

Iz godine u godinu je Barsa slabila, a PSŽ jačao. I nastavio da joj zadaje udarce. Dvostruki udarac je stigao u proleće 2021. Konačno je PSŽ dočekao da eliminiše Barselonu u Ligi šampiona. Kilijan Embape je zaključao Kamp Nou postigavši het-trik u ubedljivom trijumfu (4:1) koji Barsa nije uspela da nadoknadi. Bila je to poslednja evropska utakmica Lea Mesija u dresu Blaugrane. Ubrzo se pridružio neprijatelju u Parizu i jedna era je definitivno bila završena. Barsa je počela da puca po svim šavovima, da krčmi ugled i imovinu i da proleća dočekuje u Ligi Evrope…

Policija isped Parka prinčeva (©AFP)

Ali zlatna era u Parizu nije ni počela. Završila se brže i bolnije nego što su na Parku prinčeva mogli i da zamisle. PSŽ ni sa trilingom Mesi – Nejmar – Embape nije uspeo da se popne na krov Evrope. Nije bio ni blizu. Previše skupo plaćenih zvezda i jakih sujeta su čak unazadili klub. Ideja da taj svemirski brod vode tipovi poput Maurisija Poketina ili Kristofa Galtjea nije bila baš najpametnija pa se zvezdana navala raspala u zvezdanu prašinu. Brazilac i Argentinac su jedva dočekali da po odlasku “otprate” klub na društvenim mrežama i celom svetu stave do znanja kojim povodom su tu bili i koliko im je bilo stalo do Pari Sen Žermena. Hteo je da beži i Embape, ali su ga zadržali na silu. Da ne bude baš bežanija svih odjednom. Doduše, njegov beg u Real je samo prolongiran na godinu dana…

Valjda su prošlog leta shvatili na Parku prinčeva da su ih igrači više gledali kao bankomat nego fudbalski klub, pa su rešili da naprave zaokret u filozofiji i radu. Na kormilo je doveden čovek koji im je zadao najbolniji udarac – Luis Enrike. Tvrodglavi Asturijac ume i sa zvezdama, i sa mladima. Nije plakao za odlascima Mesija, Nejmara, Ramosa, a ne pogađa ga preterano ni sad što Embape broji dane do odlaska i ponaša se sve razmaženije i plahovitije. Sve češće ga menja i udara mu na ego.

PSŽ i kod Enrike plaća debelo, ali nekako smislenije i na duže staze. Enrike su za pojačanja izdvojili skoro pola milijarde evra! Ali većina tih momaka su mladi i neafirimisani igrači (Ugarte, Barkola, Ramos, Kolo Muani, Beraldo, Moskardo, Kang In Li…) kojima Lućo bez problema nameće autoritet i gradi svlačionicu od temelja. Ima tu i iskusnijih poput Lukasa Ernandeza, Milana Škrinijara ili Markosa Asensija. Nije Al Kelaifi letos propustio ni šansu da još jednom nanese bolan udarac Barseloni koja se guši u vrtlogu finansijskih problema. Cinično joj je za samo 25.000.000 evra preoteo Usmana Dembela kojeg su u Kataloniji godinama čekali da proradi. Kada mu je Ćavi konačno našao žicu i kada je Francuz proroadio, prešao je na neprijateljsku stranu.

Čudno je poslednjih godina gledati kako Barselona u dugovima do guše pokušava da se spasi dovođenjem iskusnih ili besplatnih imena poput Levandovskog, Gundogana, Kesija, Alonsa, Kansela, a PSŽ sve više ulaže u mlađe snage. Istina, La Masija u Kataloniji i dalje radi, iskočila su razna imena poput Lamina Jamala, Alehandra Baldea, Pau Kubarsija, Fermina Lopeza ali čini se da je to više bila neminovnost pritisnuta lošom ekonomija i Ćavijeva slepa vera nego neki veliki plan kluba.

Ćavi (©Reuters)

Situacija za desetak godina se mnogo promenila. PSŽ nikada kao veći favorit nije ulazio u duele sa Barselonom. Čak i po mnogo čemu je prvi put simpatičniji od velikog rivala iza kojeg je uvek stajala tradicija, autentičan stil i njena deca kao nosioci igre. Sada Luis Enrike pokušava da pelcer prenese i na Parku prinčeva. Mladi Zair Emeri je prvi dokaz svima u Parizu koliko su bili slepi kod očiju prethodnih godina kada su tako lako dopuštali da im odlaze njihove deca poput Komana, Enkunkua, Dijabija… Enrike smatra da njegov Pari Sen Žermen danas bolje oslikava Barselonin stil od same Barselone.

“Bez bilo kakve sumnje. Pogledajte samo statistiku, posed lopte, stvorene šanse, visok presing... Pogledajte titule, trofeje! To nije mišljenje, to je činjenica. To sam ja. Drugi će misliti drugačije, ali bez ikakve sumnje, to sam ja", izjavio je Enrike na jučerašnjoj konferenciji.

Barsa je u međuvremenu postala klub sa sve lošijim imidžom zbog načina rada, afera i nedostatka poštovanja čak i prema ljudima špoput Mesija, Ćavija, Pujola, Pikea… Upravo je Ćavi najsvetlija tačka kluba i možda jedina poveznica sa starim dobrim vremenima kada je Barsa bila “više od kluba”. Veliku igračku karijeru je završio baš kod Luisa Enrikea titulom šampiona Evrope 2015. Do nje su zajedno došli onim čudom protiv Pari Sen Žermena.

“On je jedan od najboljih trenera na svetu i ima tim napravljen da osvoji Ligu šampiona. Težimo ka istoj stvari. Može se reći da smo Enrike, Pep, Arteta i ja ti koji imaju Barsin DNK u sebi. Četiri trenera sa Barsinim DNK u četvrtfinalu Lige šampiona. Ali, nije ovo duel mene i Luisa Enrikea, već Barselone i Pari Sen Žermena. Uvek sam govorio da su fudbaleri glavni glumci u filmu. Uzeli su nam Dembelea, potrošili više novca od nas… Dobro ih poznajem. Naš tim je u izgradnji, mislim da su favoriti. Ali, nalazimo se u najboljem trenutku ove sezone, motivisani smo. Veličina fudbala je u tome što je nepredvidiv”, poručio je Ćavi uoči duela sa nekadašnjim saigračem i trenerom.

Možda i naslednikom jer mnogi u Kataloniji bi rado videli Luisa Enrikea opet na klupi ako Ćavi napusti klub na kraju sezone kao što je obećao. S tim što bi retko koji trener danas pristao da vodi Barselonu pre Pari Sen Žermena. Situacija se okrenula u odnosu na pre desetak godina kada je Barsa bila mit i nerešiv problem za PSŽ. Razlika između dobrih i loših momaka u ovom dvouglu se istopila…