PRELAZZI: Bredli

U pravilnim se vremenskim razmacima vratim tom klipu na YouTubeu, a još češće ga pominjem. Ne, nema veze sa fudbalom, nije Istanbul niti neki “best of” Ćabija Alonsa. Ozbiljnije je od toga.

Gledali ste možda: Stiven Fraj, veliki britanski glumac (kod nas najpoznatiji kao Melčet iz “Crne guje”), u nekoj emisiji na irskoj televiziji govori o svojoj drugoj omiljenoj temi, religiji i veri, u videu pod naslovom “Stiven Fraj uništava Boga”. Voditelj ga pita šta bi uradio, taj lajavi antiteista, ako se ispostavi da Boga ipak ima, i da mu dolazi na istinu, jednom kada umre.

Fraj mu, parafraziram, odgovara: "Rak kod dece? Stvarno, Bože? O čemu se tu radi? Kako se usuđuješ? Kako se usuđuješ da stvoriš svet u kojem postoji takav bol koji nije naša krivica? To je užasno, užasno zlo. Zašto bih poštovao kapricioznog, zločestog, glupog Boga koji stvara svet toliko pun nepravde i bola?, Zašto, Bože? Zašto bi to uradio? Mogao si sasvim lako da napraviš planetu na kojoj to ne bi postojalo", govori Fraj.

Ovo, možda, nije tekst o fudbalu. Ali je u isto vreme više tekst o fudbalu od većine koje sam potpisao.

Ne samo zato što je jedan fudbaler – i to kakav, na terenu i mimo njega – u prvoj sporednoj ulozi...

Bredli Laueri, šestogodišnjak iz jednog seoceta pored Hartlpula, verovatno bi, da nije onog iz Frajove tirade, odrastao u zaljubljenika u fudbal i crveno-bele štrafte na dresu.

Odrastao bi uz Stadion svetlosti, koji bi mu bio svetionik, imao bi porodicu i posao, ali bi svake druge subote zauzeo svoje mesto na tribini, bez obzira na to da li je Sanderlend u Premijer ligi ili nije.

Bredliju to ne bi bilo važno. Bredli bi sa osmehom, osmehom iskrenim, dečačkim, nevinim, osmehom koji je očarao čitavu Britaniju, pa još i šire, trpeo i voleo svoj klub.

Ali onaj mali ćelavi čovečuljak kojeg ste sigurno primetili ako ste prilježni poštovaci Premijer lige, klinja koji je prošle sezone postao najbolji ortak sa Džermejnom Defoom, možda poslednjim engleskim prirodnim špicem, nekrunisanim princem streljačke aristokratije – koji će i sam, na teži način, naučiti kako život, sudbina ili Bog, uzmite kako vam drago, umeju da budu okrutni (njegov brat, mladi reper Džejd, ubijen je na sred ulice, njegov otac izgubio je ubrzo potom bitku sa kancerom) – neće doživeti da vidi Sanderlend ponovo u Premijer ligi.

Za svega godinu-dve, maleni Bredli postao je nezvanična maskota ne samo zlosrećnih Crnih mačaka iz Sanderlenda – kojima čak ni on nije uspeo da donese dugotrajnije osmehe – nego i čitave Premijer lige; i više, on je postao ambasador fudbala, jedna od poslednjih brana njegove nevinosti i njegove zaigranosti i začudnosti.

Slika Bredlija Lauerija u naručju svog heroja Džermejna Defoa, slika Bredlija Lauerija kako izlazi na teren u svom omiljenom crveno-belom dresu, s osmehom širokim kao reka Vir, to je dalo ljudski CPR fudbalu mnogo više od svih zvezda i svih ekstra-poteza i ekstra-profita.

Maleni borac dobiće dijagnozu, neuroblastom – mogli bismo da napišemo da je to neuroendokrilni tumor koji se razvija u ćelijama simpatičkog nervnog sistema, ali čemu, šta zna dete, pobogu, šta je neuroblastom i koje su njegove posledice? – sa svega 18 meseci. Roditelji će, kao da su u Srbiji, preko društvenih mreža skupiti pare za Bredlijevo lečenje, ali će im leta prošle godine lekari reći da se kancer vratio, da je u terminalnoj fazi i da nema tog novca koji može pomoći Bredliju. U stvari, svaka terapija bi samo pogoršala njegovo stanje.

Marta 2017. Bredli je izašao na "Vembli" držeći za ruku svog drugara, povratnika u reprezentaciju Džermejna Defoa. U maju Defo je bio glavni gost na proslavi Bredlijevog rođendana (“Nikome se Bredli ne smeje tako široko kao Džermejnu”, kazala je tada njegova mama Džema).

Ubrzo nakon toga, morao je da ode u bolnicu, da vodi unapred izgubljenu bitku, da se bori za svaki sekund, svaki udisaj, da živi od subote do subote, kada bi na televizoru postavljenom u sobi gledao svoj Sanderlend i svog idola, u kojeg nikada neće izrasti.

Priča o Bredliju jeste tužna, i tera i najvećeg vernika da se zapita da li je možda Stiven Fraj u pravu, ali je priča o Bredliju jednako i storija o ljudskoj solidarnosti, o tome koliko umemo da budemo zajedno i da se borimo jedni za druge, i priča o fudbalu koja se ne vidi često na sportskim stranama i stranicama.

Kao kada je, 13. septembra prošle godine, Sanderlend dočekao Everton, a gostujući klub uplatio donaciju od 200.000 funti malom navijaču rivala.

Domaći navijači razvili su zastavu "S tobom smo, Bredli", a Evertonovi su uzvratili pesmom koja je trajala nekoliko minuta: "Jedan je Bredli Laueri..."

Kao kada je u decembru 2016. na početku utakmice protiv Čelsija šutnuo penal Asmiru Begoviću i dao ga, pa se okrenuo i podigao dva prsta u vazduh kao što to čini njegov Defo, a na semaforu je izašlo njegovo ime, s brojem 5 na dresu, i njegov je gol izabran za najbolji u čitavom mesecu u emisiji “Match of the Day” na Bi-Bi-Siju.

Sanderlend je u maju ispao iz lige, Džermejn Defo postao je (po drugi put u karijeri) deo vrhunski zanimljive ekipe Bornmuta, koji je zasad zadržao sve svoje zvezde i dodao nekolicinu novih – u nekoj drugoj sezoni bi se naširoko pisalo o Hariju Arteru i njegovim drugovima, koji su igrali sjajan fudbal čitave godine – ali nije zaboravio, kako bi i mogao, svog Bredlija.

Ako ti je to zbližavanje bila ideja, Bože, okej, ali je li moralo preko nasmejanog lica čeda koje je tek počelo da živi? Ili je Stiven Fraj bio u pravu, pa si samo zao i kapriciozan, ako dozvoljavaš da se ovakve stvari dešavaju?

U sredu je porodica dečaka na Fejsbuk stranici saopštila da je Bredli jako blizu odlaska da se druži s anđelima, a u četvrtak popodne, na konferenciji za novinare na kojoj je u Bornmutu predstavljen Džermejn Defo, više se pričalo o Bredlijevoj borbi nego o tome koliko će Džerjmen dati golova sledeće sezone (a daće ih dovoljno, on ne ume drugačije, i daće ih za Bredlija, koji se ne bi ljutio što to nije u dresu Sanderlenda).

Novinar ga pita za Bredlijevo zdravlje, i Džermejn prvo mora da obriše suze, a onda da uzdahne i da drhtavim glasom nastavi.
"Bredli se još bori da ostane s nama. Niko ne zna odakle mu snaga niti kako to uspeva. Bilo je teško jer sam pokušavao da sakrijem sve što se dešava, da budem snažan i za njegovu porodicu. Mislio sam da sam spreman za to, jer sam prošao to sa svojim ocem, ali kada vidiš kako se jedno dete, i to takvo, puno energije, muči... Ne prođe dan da se ne probudim i ne pomislim na njega, zbog njegove iskrenosti, zbog ljubavi sa kojom te gleda onim svojim očima. Da, kažu da je pitanje dana, ali Bredli će uvek ostati u mom srcu, do kraja mog života".

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.