Basket City je postao Football City: I bačva puna i žena pijana

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Kamen temeljac istorijskog upseha Bolonje – osvajanj Kupa Italije posle pola veka – postavio je Siniša Mihajlović. Sa srpskih trenerom na klupi, vlasnik kluba Đuzepe “Džo” Saputo krenuo je u izgradnju tima s ciljem da vrati sjaj koji je Bolonja imala poslednji put tokom šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, kada je alfa i omega kluba bio Đakomo Bulgareli.

Istini za volju Saputo je preuzeo Bolonju u jednom od njenih najmračnijih perioda, kada se našla u Seriji B pre 11 godina. Međutim, prekretnica kada je u pitanju samopozdanje i ambicija da se želi više od pukog čuvanja prvoligaškog statusa i zadovoljavanja mestom na sredini tabele, napravljena je sa Sinišom. Pobednički i šampionski duh u Kasteldebole je udahnuo Miha, a Tijago Mota i Vinčenco Italijano su mu dali krila.

Opaka bolest je sprečila Mihajlovića da realizuje remek-delo trenerske karijere. Tijago Mota je produžio Mihin stopama, a imao je i dodatnu vrednost koja je nedostajala Siniši ranijih godina: sportskog direktora Đovanija Sartorija.

Najbolji italijanski sportski rukovodilac u ovom veku je transformisao Kjevo, klub iz predgrađa Verone, u stabilnog prvoligaša i doveo ga čak do evropskih kup takmičenja. Zatim je preuzeo Atalantu i poput Pigmaliona je pretvorio tim iz lombardijske provincije, u senci milanskih klubova, u jednu od najproduktivnijih i najčudesnijih fudbalskih realnosti na Starom kontinentu.

U Bolonji je Sartori za samo tri godine konstruisao ekipu na temeljima koje mu je ostavio Mihajlović i doveo je do Lige šampiona prošle godine i osvajanja Kupa Italije u ovoj sezoni.

Đovani Sartori (©Alessio Tarpini, ipa-agency.net/Guliver)

Trio Saputo – Sartori – Italijano značajno je doprineo da „Basket City“ postane „Football City“ i da fudbal, posle pola veka, stavi u drugi plan košarku na Velikom trgu (Piazza Grande) i podno bolonjskih brežuljaka opevanih u stihovima Luča Dale i Čezara Kremoninija.

Bolonje je grad slavnih italijanskih katautora, od Dale preko Đanija Morandija do Kremoninija koji su sinoć na stadionu Olimpiko plakali kao deca slaveći osvajanje Kupa Italije sa fudbalerima Bolonje, pre i posle svečane ceremonije. I Dala je bio veliki navijač Bolonje, ali je više voleo basket. Nije slučajno da je njegov omiljeni sportista boi Predrag Danilović.

U suštini, Bolonja u italijanskoj imaginaciji se ne vezuje gotovo nikada za fudbal, barem ne od odlaska generacije Đakoma Bulgarelija i jedne efemerne sezone kada je dres Bolonje nosio Roberto Bađo odigravši jednu od najboljih sezona u njegovoj karijeri.

Bolonja je grad koji se vezuje za studente (Univerzitet u Bolonji je najstariji na svetu, osnovan je u XI veku) za dobar život (glavni grad Emilije – Romanje je uvek u vrhu po kvalitetu života u Italiji), administraciju i saobraćaj koji funkcionišu (nije čest slučaj u Italiji), za brze vozove i brzi internet (Bolonja je prvi veliki grad u Italiji koji je dobio optičku fibru), za političare koji su obeležili istoriju Italije, od Dina Grandija do Romana Prodija, za Guljelma Markonija (izumitelj radija).

(©Reuters)

Iz prethodno rečenog se shvata da Bolonja nije provincija i da ima svoje karte da se nosi sa Milanom, Rimom i Napuljem, ali u fudbalskom kontekstu Bolonja jeste provincija. Ili je to bila. Mogla bi se čak definisati i kao blazirana fudbalska provincija budući da je Bolonja osvojila sedam skudeta, od kojih šest između dva svetska rata a i prva je italijanska ekipa koja je uspela da pobedi na međunarodnom turniru englesku ekipu (Čelsi).

Dakle, fudbalska Bolonja ima prošlost sa veliki oscilacijama i dva briljantna perioda, toko dvadeseth i tridesetih godina prošlog veka, kao i šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih. U međuperiodima je tavorila, a silazila je i u Seriju B, čak i u Seriju C.

Bolonja je bankrotirala 1993. godine. Iz pepela i iz Serije C, novu obnovljenu Bolonju, digao je Đuzepe Gazoni Fraskara. Potomak plemićke porodice i jedan od najvećih industrijalaca pokušao je da uzdigne Bolonju na nivo tadašnjih „sedam sestara“ (Juve, Inter, Milan, Roma, Lacio, Fjorentina i Parma) i da proširi probrani klub na osam.

Nije u tome uspeo iako je doveo u Bolonju velike igrače, poput Bađa i Đuzepea Sinjorija. Sa Gazoneom Bolonja je stigla i do polufinala Kupe UEFA 1999. godine, ali je imala i nesreću da su u toj deceniji Virtus i Fortitudo dominirali italijanskom košarkaškom ligom koja je bila najjača u Evropi.

(©Reuters)

Džo Saputo, i pored toga što je italijanskog porekla, dočekan je sa velikim nepoverenjem i podozrenjem 2014. godine. Novi vlasnik iz Kanade nije davao utisak da može da vrati Bolonju na stare staze slave. U Bolonji su znali da je Saputo bogat, njegova imovina se procenjuje na blizu pet milijardi dolara, ali su bili veoma skeptični prema njegovim namera i duboko su sumnjali da želi da investira velike sume novca u razvojni prorgam Bolonje.

Dovođenje Siniše Mihajlovića u Kasteldebole bila je prva naznaka da Saputo želi da napravi kvalitativni skok. Sledeći potez je bio dvođenje Đovanija Sartorija.

Tim koji ste videli sinoć na terenu, ne računajući Lukasa Skorupskog i Rikarda Orsolinija koji su tu još iz Mihinog perioda, koštao je samo 54.000.000 evra. Ako imate u vidu da je Bolonja od transfera Rikarda Kalafjorija i Džošue Zirkzea u Arsenal i Mančester Junajted inkasirala oko 60.000.000 (deo novca je otišao Bazelu i Bajernu) onda postaje evidentna bravura Sartorija. Da ne govorimo da je više nego uspešno zamenio i Tijaga Motu na klupi i pomenutu dvojicu fudbalera, plus Aleksisa Salemekersa koji je bio jedan od ključnih šrafora u prethodnoj sezoni.

Bolonja je platila 13.000.000 evra Santjaga Kastra, Dena Endojea okruglo 10.000.000, za Emila Holma i Sema Beukema izdvojila po 7.000.000, a za Luisa Fergusona i Rema Frojlera tričavih 2.000.000. Đovani Fabijan koštao je 5.000.000, Huan Miranda je došao bez evra obeštećenja...

(©Reuters)

Jedanaest godina od dolaska na čelo Bolonje Saputo je konačno razuverio sve neverne Tome u Bolonji. Nije samo vratio klub u evropska klupska takmičenja već je osvojio i prvi nacionalni trofej posle 1974. godine. I priča se ne zaustavlja tu. Saputova Bolonja želi da raste i zato je neophodan novi stadion. Kanadsko-italijanski biznismen je postigao dogovor sa gradom, vlasnikom stadiona, o renoviranju Dal‘Are koje će koštati 220.000.000 evra. Grad će izdvojiti 40.000.000, Saputo 80.000.000, a 100.000.000 će obezbediti različiti sponzori.

I na kraju najvažnije, Saputo je uspešno odbio napade nekoliko velikih italijanskih klubova, pre svih Rome i Milana, koji su želeli da angažuju Sartorija. Za ovih 11 godina Saputo je naučio lekciju da treneri i igrači dolaze i prolaze i da su manje-više lako zamenljivi, a da je ključna figura onaj ko ih bira i ima zadatak da ih ukomponuje, a od Sartorija u Italiji boljeg nema. Pogotovo kada ne želiš mnogo da investiraš, a želiš da zaradiš ili ostvariš sportke uspehe. Sa Sartorijem ide i jedno i drugo: i zarada i uspesi. Mi kažemo "i jare i pare", Italijani su malo duhovitiji "i bačva puna i žena pijana".