Crkao bih da nisam otišao! Fudbal je negde veći od života

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Dohe)

Utakmica se završila oko ponoći, igrači sa izjavama sat i po kasnije i negde oko pola tri ujutro bio sam u stanu s namerom da pišem tekst o Hulijanu Alvarezu. I naslov sam imao spreman. Mali Pauk.

I onda stiže poruka od Gabrijela (koga sam već pominjao).

„Dođi do nas. Biće ludnica. Ovo večeras moraš da vidiš.“

Jeste, sad ću... Naravno, bilo bi lepo da vidim kako Argentinci slave finale u svojoj oazi ušuškanoj u pustinji, daleko od grada i sami sa sobom i svojom lepotom života. Zamišljao sam tu feštu koju moram da propustim, ali šta da se radi. Već je kasno. Ili rano ujutro. Imam posla, a i oni su udaljeni makar sat vremena. Nije realno.

Ali neki nesnimljeni film se mota po glavi, vidim mu scenario i u grupi sa kolegama iz redakcije počinje prepiska i pričam im o argentinskoj ponudi. Više u šali počinje „paljenje“, a meni tada treba samo šibica da izgorim. Koža postaje tesna. Iz zezanja pravim anketu među njima da li da odem ili ostanem i radim normalan posao. Jednoglasno dobijam vetar u leđa: Idi! Od najmlađih Filipa i Stefana do starog vuka Đoleta.

Najbliži životu od svih ljudi

Svakakvih sam gluposti radio u životu, pa zašto ne probati i ovo. Možda mi se više nikad neće pružiti prilika. Nema spavanja. Samo sam navukao dres, ranac na leđa i pravac „Mala Argentina“. Uskočio sam u bukvalno poslednji metro, prešao posle na autobus, pa na taksi i posle nekih satak vremena sam stigao na mesto koje sam upoznao pre par dana.

Oko zgrada okupljene grupice ljudi. Ne deluje baš kao nešto posebno.

„Nisi na pravom mestu. Ta i ta zgrada. Dolazi!“

I imaš šta videti... Na stotine ih se zbilo, peva i kliče Mesiju, Maradoni, izgubljenim životima na Malvinima, Don Dijegu i Toti, svojoj lepoj Argentini... Kakve su to face, kakva je to radost na licima, kakva sreća!

Toče se fernet, votka, pivo, vino, viski, prave se kokteli, svako se sa svakim grli. Ovo ovde nije Katar. Ovo je posebna plavo-bela planeta za koju Arapi kao da ne znaju i koja im je pala direktno u pesak. Na njoj se igra, peva i luduje. Ona se vrti brzinom Alvarezovog trka kroz odbranu Hrvatske i deluje da se večeras neće zaustaviti. Seiri se na sve strane. Kao da su osvojili... Oni naši mizantropi po komentarima i društvenim mrežama bi verovatno zlurado uskliknuli: „Aha! Slave, a nisu ništa osvojili! E izgubiće finale. Tako im i treba jer su puni sebe, pa slave plasman u finale. Ne sme se slaviti!“

Da sam nekom Argentincu tada pomenuo da ima i to finale da se odigra i da je možda prerano za takvo slavlje, verovatno se ne bi ni naljutio, već bi me sažaljivo zagrlio kao budalu koja ne razume i ne oseti. Kao u novoj himni: „Ne mogu ti objasniti, nećeš razumeti“. Možda ne mogu da osetim tako jako kao oni, ali počinjem da razumem...

Ko da im zabrani da slave po svom? Oni prosto inficiraju sve oko sebe tom količinom pozitivne energije. Akumulirali su je za ovo bodreći jedni druge i preživljavajući u jeftinom kampu. Od Saudijske Arabije i podsmeha cele planete do jeze koju im je niz kičmu salio Vut Veghorst. Sve su preživeli zajedno, ojačali, povezali se kao krvnom zakletvom. Žive već mesec dana u svojoj komuni kao velika familija, a ovo večeras im ga dođe kao neki nacionalni praznik.

U jednom trenutku potpuno promukli Nikolas, iz kojeg glas jedva izlazi jer ga je podario Mesiju i drugovima na Lusailu, nekako setno šapuće.

„Brate, znaš li ti gde sam ja sada?“

Gde?

„U finalu! U je...om finalu je...enog Svetskog prvenstva!!! Ja to nisam mogao ni da sanjam pred Katar. Znaš li ti koliko smo mi finala izgubili, koliko šansi promašili, koliko puta razočarani otišli... Šta misliš, hoće li ovo biti naplata svega toga?“

Gde da mu kažeš nešto osim: Hoće! Mora!

Zamišljeno onda razmišlja naglas.

„Zamisli kako je sad kod kuće... Znaš li ti kakva je žurka sada u Argentini. Zamisli kako će biti ako osvojimo. Ovo što vidiš pa puta milion.“

Iz soba ih na ulicu izlazi više. A ja se razmišljao kada sam dolazio koliko ću ih zateći i strahovao da se ne raziđu brzo i da nisam za džabe trošio tabane. Prošlo je pola pet i osete se neko komešanje i žamor. Kreće i čuvena melodija „Ole, ole, ole...“

Ali ne idu očekivani nastavci „Dijego“ ili „Mesi“. Masa kliče „Mati, Mati“... Pojavio se čovek sa klavijaturom i počinje još luđa žurka. U pet sati ujutro?!

Svira i peva, a oni u transu samo započinju nove. Mati ih je već navikao na repertoar prethodnih dana. Posle svih pobeda je izlazio na ulicu i radio ono što najbolje ume. Obožavaju ga. Naravno, „Mućaćos“ ide na „repeat“. Zapita se čovek iz čega više izlazi glas... Imali su višesatnu žurku pre utakmice, grmeli na stadionu tokom utakmice, a pevaju i sada. Kako? Odakle snaga, odakle energija?

Vise sa prozora, penju se gde god može ljudska noga da se popne, a preko celog zida zgrade se odjednom spušta spektakularna zastava sa Mesijem i Maradonom koja još nije imala premijeru na stadionu i čuvaju je za finale.

Imate li karte?

„Nemamo još, brate. Ali ima da ih nađemo. Moramo. Znaš li nekoga? Imaš li bilo kakvu vezu? Možete li vi novinari nekako negde da kupite“, kaže Brajan.

Znam neke dobre ljude iz Hrvatske, možda su sada odustali od finala, pa bi prodali. Pitaću ih sutra... Koliko ste spremni da date?

„Ti reci 1.000. Ali možemo da guramo i do 1.500 dolara. Moramo. Nema druge opcije“, dodaje njegov drugar.

Mati pravi šou na klavijaturi, polako sviće, ali tempo i decibeli ne padaju nijednog trenutka. Štaviše, rastu. Da nisam video svojim očima i čuo svojim ušima, ne bih verovao koliko lud narod postoji. Samo gledaš i slušaš. Upijaš njihovu sreću.

„Evo ga Srbin! ’Ermanooo’! Dođi ovamo. Šta piješ“, grli me jedan od momaka koje sam takođe upoznao pre neki dan.

Dok im prilazim pevaju: "Servia, Servia!"

Sa njima je i Brazilka. Otkud ona, nikoga ne interesuje i niti kome smeta. Raspoložena je i slavi kao da je Selesao u finalu.

„Od danas sam 10 odsto Argentinka“, kaže i šalje poljupce u kameru.

Malo, malo pa neko dvoje plešu gde god se okreneš. Ne zna se ko ima bolji osećaj. Devojke ili momci. Tango je u krvi, vidi se... I alkohola je u krvi, ali izgleda da isprava brže nego inače i da ih drži taman koliko treba. Već je sedam sati ujutro, uveliko je svanulo, kreće čak i vrućina da prži. A kreće i dobro poznata pesma: „La Mano de Dios“, za koju zna svaki ljubitelj fudbala na svetu. Argentinci počinju da vrište Dijegovo ime, a na gomili lica se vidi tuga što nije živ. Srce bi dali da on može da siđe odozgo. Bolesno je to koliko ga vole. Kada su mu i oca i majku ubacili u pesmu „Mućaćos“ jasno je sve...

Iako su refreni otpevani, ne žele da prestanu. Sve kreće iznova i opet: „Ole, ole, ole Dijego“... Samo još jače i još histeričnije. To je to. Nema dalje. Došao sam, video, doživeo. Treba otići odmah posle ove pesme. Sa tom melodijom u glavi, sa tim izrazima lica. Sad kad je najlepše.

Prošlo je sedam sati. Po Argentincima udaraju vrućina, alkohol, umor... Ali ništa ne može da ih obori. Koji je to adrenalin, kakvo je to ludilo... Na stotine ih je i dalje na ulici. Poiskakale su im žile na vratovima, oči su im crvene, ali ne odustaju. Nastavljaju da skaču i pevaju. Kunem se da nisam video pauzu dužu od dva minuta bez neke pesme. Uvek je nečije grlo spremno.

Udaraju sebi na život, ali fudbal je nekad veći od života. I ko zna do kada je ovo danas trajalo. A možda i još traje...