Dirljiva ispovest čoveka koji je 10 godina bio uz Sinišu: O suzama, kovertama nade i srcu šampiona

Miroslav Tanjga je bio nedodirljiv na mestu broj jedan. Sadašnji trener Vojvodine i Siniša Mihajlović bili su prijatelji decenijama, još od tinejdžerskih dana. Tanjga mu je bio kum, čovek od najvećeg ličnog poverenja i neko ko je Siniši smeo da kaže sve u lice. On je bio Sinišina produžena ruka u ljudskom i autoritativnom smislu. Ako je Tanjga bio desna ruka za karakter i svlačionicu, desna ruka za teren i taktiku bio je Emilio de Leo. Siniša ga je angažovao 2012. godine kada je postao selektor Srbije i od tada ga više nije puštao. De Leo je bio taj koji je sate provodio uz laptop, analizirao protivnike i crtao akcije koje je Miha posle sprovodio u delo.

Dirljiv intervju dao je za Gazetu delo Sport Emilio de Leo, čovek koji je punu deceniju bio senka i najodanija desna ruka Siniše Mihajlovića. Njihova saradnja počela je gotovo filmski, De Leo je bio mladi zaljubljenik u taktiku koji je Mihi slao analize u kovertama, da bi na kraju postao njegov ključni saradnik u reprezentaciji Srbije, Sampdoriji, Milanu, Torinu i Bolonji. Čovek koji je sa Sinišom delio klupe najvećih italijanskih stadiona, ali i najteže trenutke u bolničkim sobama, danas je selektor reprezentacije Malte. U ovom emotivnom svedočanstvu, De Leo prvi put otkriva nepoznate detalje o Siniši kao ratniku, ocu i prijatelju koji je svoje saradnike učio da prava snaga leži u tome da se ne plašimo sopstvene ranjivosti.

"Krenuo sam trećim putem u svom životu“, započeo je priču De Leo. "U prvom, pre dvadeset godina, studirao sam pravo i pisao o taktici na internetu. U drugom, skorijem, pratio sam Sinišu deset godina širom Italije. Sada nastavljam sam".

Bio je bez angažmana tri godine pre dolaska na Maltu: zašto?
"Trebalo mi je vremena za sebe. U međuvremenu sam imao desetine ponuda, i kao prvi trener i kao pomoćnik. Aleksandar Kolarov me je zvao u Srbiju na primer. Zatim SAD, Meksiko, Belgija... ali meni nikada nije bilo stalo do novca. Ovde sam našao pravi projekat: i selektor sam i tehnički direktor".

De Leov put započeo je pisanjem o taktici na internetu?
"Da, na sajtu 'allenatore.net. Pripremao sam izveštaje i objavljivao ih na Jutjubu. Ali životna prilika stigla je u sezoni 2011/12. sa Akviloto Kavezeom, kada smo osvojili Treću kategoriju sa 172 postignuta i samo šest primljenih golova. U to vreme sam slao klubovima koverte nade sa svojim izveštajima. Fausto Salsano, Manćinijev saradnik, bio je impresioniran i počeo sam da radim sa njima. Počeo sam sa analizama pojedinaca: Baloteli, Aguero, Silva. Sve je bilo neplaćeno. Fausto je pokrivao troškove putovanja.“

A kada Siniša ulazi u priču?
"Sarađivao sam s njim još 2008. godine. Slao sam izveštaje njegovom štabu, ali bez direktnog kontakta. Za Mihajlovića me vezuje i jedna anegdota iz detinjstva. Godine 1998. slikao sam se s njim u Vigo di Fasi, gde je Lacio bio na pripremama. Godine 2012. Salsano mi je rekao da Siniša želi da me upozna".

Kako je počeo njihov odnos?
"Išao sam u Rim jednom mesečno. Naručivao mi je poslove. Sećam se prvog sastanka: ja stidljiv, sa kompjuterom u ruci. Izgledao sam kao neki računovođa. On u japankama i šortsu. Ležao je na kauču i rekao mi da se opustim, da sam se previše stegao. Godine 2012, kada je postao selektor Srbije, pozvao me je prvi put da mu se pridružim. I postao sam njegova desna ruka.“

Za koje igrače ste ostali najviše vezani?
"Andrea Beloti i Adem Ljajić u Torinu, Lorenco de Silvestri i Rikardo Orsolini u Bolonji, pa Roberto Sorijano i Stefano Okaka Čuka, onda i mnogi iz reprezentacije Srbije. O svakom od njih bih mogao da napišem knjigu punu priča i smeha.“

Ljajić, na primer?
"Bila je jedna video analiza. Adem je dremao u pozadini, oči su mu bile zatvorene, a Siniša ga je gađao daljinskim upravljačem sa jedno pet metara razdaljine, a Adem je u poslednji čas otvorio oči i refleksno je u poslednjoj sekundi uspeo da izbegne. Siniša se svađao samo sa onima koje je najviše voleo, samo sa svojim mezimcima".

Kakav je bio odnos Mihajlovića i Rikarda Orsolinija?
"Bili su kao mačak i lisica. Mnogo su se voleli. Smešno je što u početku Orso nije igrao. Za stolom su sedeli jedan pored drugog. Siniša mu je krao hranu iz tanjira, a Orso mu je odgovarao: 'Voliš me ti, ali me uopšte ne puštaš da igram...'“

A Samjuel Eto?
"Svaki dan je imao drugi auto, izbegavao je treninge. Jednom je predstavio Siniši ženu govoreći da mu je to supruga. Nekoliko dana kasnije, predstavio mu je drugu... tvrdeći isto to".

Neka vika koju pamtite?
"U Sampdoriji, nakon poraza sa 3:0 od Lacija. Tri dana je terao ekipu da ponovo gleda celu utakmicu. Niko nije smeo da izađe. Četvrtog dana je Palombo otišao da razgovara s njim i rekao mu da su razumeli lekciju.“

Najgorče iskustvo?
"Milan. Na prvom sastanku je pred Berluskonijem i Galijanijem držao predavanje o istoriji Milana, pričajući o igračima iz tridesetih i četrdesetih godina. Ubacivanje Điđa Donarume bila je njegova ideja. Otkaz je bio nezaslužen, nerazuman. I dalje boli. Bili smo peti na tabeli u Seriji A i u finalu Kupa Italije. Oduzeta mu je prilika da osvoji trofej".

Razlog?
"Možda je Siniša nekome smetao. I tu ću se zaustaviti.“

Ali najlepša bajka bila je Bolonja. Poslednja etapa, opstanci u ligi, bol. Kada ste saznali za bolest?
"Bigon (tadašnji sportski direktor Bolonje) rekao nam je na pripremama. Siniše već neko vreme nije bilo na treninzima, govorio nam je da ima temperaturu i slično. Onda nam je jednog popodneva to saopštio preko video poziva. U tom trenutku mi se steglo srce.“

Da li je on bio taj koji vam je ulivao snagu?
"Osećao sam se sasvim malim kad sam, saznao za to, skoro da je bilo neprijatno, preplavile su svakoga emocije i saosećanje, a on je, naprotiv, bio tamo, jači od svih, pojavljivao bi se na prozoru bolnice da očita bukvicu ekipi. Desilo se to nakon utakmice Breša – Bolonja koju smo dobili posle preokreta. Rekao je da su igrači u prvom poluvremenu bili očajni. Siniša je bio takav, ratnik.“

Koja je poslednja slika koju imate o njemu?
"Posle poslednje utakmice, Specija – Bolonja 2:2, pre otkaza. Domaća publika mu je odala počast. Bio sam iza njega i zastao sam da bih ga pustio da sam primi taj aplauz. Usporio je korak, zahvalio se, bio je ganut".

Kada ste ga videli krhkim?
"Jednom nam je rekao da je došao do tačke u kojoj više nema snage ni da plače. Uvek nam je prenosio ideju da to što si ranjiv nije slabost, već vrlina. Viđao sam ga kako plače više puta, čak i kada je bolest bila svetlosnim godinama daleko. U Sampi, Milanu, Toru", završio je segment o Mihajloviću Emilio de Leo.