Glamur, ali i skandali; Titule, ali ne i ona najvažnija: Šta dalje za PSŽ?

Šepurili su se katarski šeici, palili milione kao tompuse. Nisu se libili čak ni da se uhvate u koštac s gigantom kakva je Barselona, želeo je Naser Al Kelaifi da dokaže da u modernom svetu nema veće sile od novca, a malo je mesta sa dubljim sefovima od onih iz Dohe. Ali sva ta halabuka s kojom su se gurali preko reda polako im je stvarala i protivnike, a na Starom kontinentu nema goreg neprijatelja od Reala. Kraljevski klub je potvrdio nadimak time što je Pari Sen Žermenu oteo Kilijana Embapea, na onaj najbolniji način, bez centa obeštećenja, za manju platu, tek da im pokaže da novac ipak nije sve, da ima malo i do veličine i do tog zavodničkog šarma.

Međutim, to je već druga priča, priča o trećoj Realovoj reinkarnaciji Galaktikosa, ovde je sada tema PSŽ i glavno pitanje: šta dalje?

Jer ako je PSŽ do sada nešto mogao da nauči to je da se evropske aristokratije ne predaju tako lako. Mančester Siti je uspeo da ih natera da ga prihvate kao sebi ravnog, ali Siti je radio evropskim stilom. Kroz sistem, plan Ćikija Begiristajna i um Pepa Gvardiole. Jeste preplaćivao, ali uvek proračunato.

PSŽ je prosto – uzimao. Šta je hteo. Krenulo je sa Havijerom Pastoreom, nastavilo se sa Zlatanom Ibrahimovićem – sa ove distance, on im je možda i najviše doneo? – Tijagom Silvom, Edinsonom Kavanijem, Anhelom Di Marijom... Ali tek sa dovođenjem Nejmara za 222.000.000 evra i Embapea za 180.000.000 Sveci su demonstrirali svoju megalomaniju i želju da preko noći preuzmu primat.

Ozbiljno su se nasukali. Pored fudbala želeli su glamur i to je skupo stajalo. Uz naravno neke prelepe utakmice i nezaboravne trenutke, brojne titule na domaćoj sceni, dobili su i skandale i otrovnu svlačionicu. Nisu dobili onaj ušati pehar o kome sanjaju.

I čini se da su: odustali.

Ne od Lige šampiona, to se naravno neće ni desiti. Nego od ideje da će do cilja stići tako što će strovaljivati stotine miliona u najbolje fudbalere sveta. Jesu ih Nejmar i Embape, kasnije i Lionel Mesi, učinili globalnom atrakcijom (to je Zlatan uradio i ranije), ali PSŽ, za razliku od Sitija, ne da nije uspeo da se otrgne tog pežorativnog imidža fudbalskih skorojevića, no je u dobrom delu Evrope – nekad i previše surovo – sve češće povezivan sa svime što ne valja u modernom fudbalu. Opisivali su ih kao skup plaćenika koje džakovi para interesuju više nego trofej, kojima su karnevali nekad bitniji od pobeda, a slike po bilbordima od navijača.

Još jednom: bilo je tu i preterivanja, ali nakon slomova sa Nejmarom i Embapeom čini se da će Parižani okrenuti drugi list. Nisu još svi detalji rastanka utanačeni, ali PSŽ će samo u ovoj poslednjoj godini na odlasku Embapea uštedeti više od 200.000.000 evra. Naravno da će morati odmah da ih utroši kako tim ne bi izgubio na kvalitetu.

I tu dolazimo do najavljene transformacije. Mada ostaje pitanje da li je ona iznuđena ili je šampion Francuske sam rešio da promeni filozofiju? Ovog puta neće se zaletati na troglave aždaje, poput Ibrahimovića, Nejmara, Embapea i Mesija. Pitanje je da li takvih i ima? Bajern je već ugrabio Harija Kejna, Siti neće pustiti Erlinga Halanda ili Kevina de Brujnea, ugovor Antoana Grizmana sa Atletikom ističe tek 2026, a i njemu su već 32 godine.

Ko onda?

Mohamed Salah (©Reuters)

Izgleda niko tog kalibra. Ugledni Ekip piše da PSŽ neće ni pokušavati da dovede „glavu za glavu“. A opet, nismo sigurni ni da takva glava postoji. Umesto toga, pokušaće da pomenutih 200.000.000 i još neki “kusur“ pride rasporedi na nekoliko novih lica. Dovoljno velikih da razgore maštu, ali ipak ne toliko velikih da izbije tuča oko toga ko je glavni dasa u svlačionici.

Pominju se pod broj jedan Mohamed Salah, ulazi u poslednju godinu ugovora, Jirgen Klop ide sa Enfilda i Liverpul bi mogao da prihvati pravu ponudu. Iako ni Egipćanin više nije u cvetu mladosti, i dalje ima statistiku koja dokazuje klasu i možda je nešto najpribližnije Embapeovoj zameni, mada bi i on papreno koštao, jer što bi inače prošlog leta koketirao i sa Saudijcima? Problem je baš taj što i on trenutno izgleda kao igrač kome je poslednji unosan ugovor važniji od još jedne Lige šampiona?

Dalje je tu Bernardo Silva, htela ga je i Barselona, ali ona nema para za to, a Siti ima važeći ugovor do 2026. Šeici iz Ujedinjenih Arapskih Emirata neće štedeti suparnike iz Katara kada se bude pregovaralo o obeštećenju.

Treća opcija koja se pomnje je Viktor Osimen, to je već sasvim realno, kad je potpisivao novi ugovor sa Napolijem u ugovor mu je ubačena izlazna klauzula, i on će dakle debelo da košta, samo za obeštećenje ne manje od 120.000.000 evra, mada kako igra ove sezone – pitanje je vredi li toliko? Ali Napoli bi onda rizikovao da ga izgubi za džabe. S druge strane, gazda Aurelio de Laurentis je nepredvidiv kao Donald Tramp i niko ne zna šta bi mogao da kaže. Osimena je inače u Lil doveo Lukas Kampos, sada sportski direktor Pari Sen Žermena.

Real seo u najluksuzniji BMV i pokrenuo projekat Galaktikosi 3.0

Stidljivo se pominje i Gavi, zavisno od toga kao se bude oporavljao od operacije ligamenta kolena, Barselona se guši u dugovima i mada u javnosti priča drugačije, verovatno bi morala da ga proda kad bi stigla adekvatna ponuda, ali bi svakako tražila sumanuto puno para za 19-godišnjeg vezistu. A da li bi baš Gavi odmah pravio razliku na nivou top 10 klubova planete? Posle teške povrede, opet neizvesno.

Ne u vezi sa Embapeom, PSŽ motri i na 20-godišnjeg štopera Lila Lenija Jora, ali to je već sasvim druga tema.

I sve ovo ima smisla, ali postoji tu i jedna začkoljica. Čak i kad ovako ovlaš prelistamo šta se nudi po tržištu za najbogatije... Ispada da je malo i 200.000.000 evra? Ali valjda tako i mora kada si gro budžeta uložio u jedno veliko ime umesto da godinama dograđuješ ekipu. Kao što je Real radio. Zato PSŽ i hoće više igrača, podeljenu odgovornost i ograničen rizik.