INTERVJU – Strahinja Pavlović: Moj put od Humske, preko Rima, do Monaka! Vidim sebe s najboljima

Lansiran iz katapulta, odleteo je toliko visoko da je nadmašio granice srpskog fudbala. Igrački i tržišno. Odavno se na ovdašnjim terenima nije pojavio talenat koji je tako silovito, maltene u dahu, pregazio konkurenciju, kao što je to učinio Strahinja Pavlović. Pre samo godnu i po dana bio je tinejdžer privilegovan da prisustvuje pripremama prvog tima Partizana, danas je štoper vredan 10.000.000 evra, zvanično najskuplji fudbaler Superlige, te iako je napušta bez šampionskog i sa saznanjem da je ostao bez trofeja u kupu, individualni napredak dovoljan je za konstataciju kako je u tek okončanoj sezoni zakoračio na veliku scenu.

Videlo se to jesenas, na mečevima Lige Evrope, potvrđeno je u večitim derbijima, a kao kruna je stigao ugovor sa Monakom. Niko ne broji tolike milione bambadava. Njegova vrednost potvrđena je na više adresa, a potencijal koji ga je preporučio jednoj od “liga petice” nagoveštava da bi i reprezenativni fudbal u bliskoj budućnosti mogao da se osloni na momka iz Šapca, čija karijera je u strelovitom usponu.

Iako u zimu 2019. ništa nije nagoveštavalo da će se tako munjevito razvijati…

Kako ti sa ove distance deluje godinu i po dana u Partizanu?

“Kad se crta podvuče, zadovoljan sam. Bilo je uspona i padova, dobrih i loših utakmica, ali je sve prošlo valjano. U pravo vreme sam ušao u prvi tim, odigrao taman koliko mi je potrebno za viši nivo, takmičio se u Ligi Evrope protiv snažnih rivala, video da mogu s njima da se nosim. Bilo je super”, oduševljeno će Pavlović u intervjuu za MOZZART Sport, u osvit odlaska u Monte Karlo i početka priprema njegovog novog kluba, Monaka.

Priliku si dobio nenadano, gurnut si u vatru usled povrede Svetozara Markovića?

“Pozvan sam na zimske pripreme 2019, zajedno sa nekolicinom dečaka, kao nagradu za kvalitetan rad u omladinskoj školi. Već u Turskoj sam znao da moram da se pokažem u najboljem izdanju kako bih ostao sa prvim timom. Brzo sam dobio šansu. Doduše, spletom okolnosti, Sveta se povredio na prolećnoj premijeri u Bačkoj Palanci, ukazalo se prazno mesto, Bata Mirković se opredelio za mene, na čemu sam mu zahvalan”.

POSLE DERBIJA UĐEM U AUTOBUS, LJUDI ME DRUGAČIJE GLEDAJU

Imao si samo jednu utakmicu da se spremiš za meč koji ti je odredio karijeru. Debitovao si protiv Proletera, a već naredne sedmice usledilo je vatreno krštenje u večitom derbiju?

“Veću tenziju sam osećao pred duel sa Novosađanima nego uoči gostovanja na Marakani. Uživao sam podršku saigrača. Jeste malo bilo bojazni kako će sve izgledati, pazio sam da ne pogrešim, da budem koncentrisan, jer je u pitanju veliki naboj, međutim, čim je meč sa Zvezdom počeo osećao sam se kao da igram sa mojim omladincima”.

Da li je tačno da te je ped derbi Mirković “nameštao”, pokazujući kretnje Pavkova, Boaćija i Bena?

“Jeste, dosta mi je pričao o toj utakmici, savetovao Marka Valijentea da neprestano bude uz mene, pomaže mi. Isto važi za Gordana Petrića, koji mi je bio posvećen. U omladincima sam na taktičkim finesama radio samo u poslednjih četiri, pet meseci sa Draženom Bolićem, njega skoro nikad nisam pominjao, a dosta mi je značio. Prethodno sam kod svih trenera igrao fudbal bez taktike, uživao u igri, a Bolić me “namestio”, ukazao na postavke, što sam kasnije nadogradio kod Bate i Gordana. Imao sam situacije da Gordan da pošalje dugu loptu, a ja skačem preko Bate. A onda se zamene. I tako su me spremali za derbi”.

Javnost te je upoznala marta 2019. Jesi li iznenađen kako je reagovala, kako te prihvatila kao mladog igrača koji je izneo derbi bez greške?

“Sutradan sam ušao u autobus, krenuo u školu i primetio promenu. Dosta ljudi me drugačije gledalo, postao sam prepoznatljiv, u razredu je bio totalno drugačiji osećaj nego ranije. Od tog dana mi se život totalno promenio”.

Prošlo je samo godinu i po od debija, a utisak je kao da su prohujale tri sezone Pavlovića u Partizanu, da te već doživljavaju kao veterana, nekog ko je dugo tu?

“Više ljudi mi je isto reklo. Više ne govore ‘Gde si, mali?’, već ‘Gde si, Kalaba’. Za 18 meseci brzo sam ušao u ritam, što mi je pomoglo da napredujem. Uopšte me nisu slomile utakmice na svaka tri dana. Bitno je da imamo što više jakih mečeva, posebno u Ligi Evrope, tu možemo da vidimo kakvi smo”.

Šta si konkretno naučio od Mirkovića, nekadašnjeg defanzivca, a šta od Sava Miloševića, koji je mogao da te uputi na to kako razmišljaju napadači?

“Što se tiče defanzivnih postavki, više sam radio sa Batom i Gordanom, dok su Savo i Milan Đumi Đuričić procenili da sam već ‘namešten’ igrač kad je odbrana u pitanju i više pažnje poklanjali su ofanzivi, u smislu ulaska u igru, omogućili mi slobodu kakvu kod Bate nisam imao. Što je i prirodna razlika, pošto kod Mirkovića nisam ni mogao da imam slobodu, tek sam došao, nisam bio upoznat sa timom, nismo se toliko sprijateljili, da bih se od prošlog leta oslobodio, kao da znam sve u ekipi 100 godina. Svi smo osetili dobru energiju, ‘hajp’, sa sadašnjim stručnim štabom”.

PROROČKE REČI SLAĐANA ŠĆEPOVIĆA

Kad govorimo o trenerima ne možemo da pomenemo ni prvog u Partizanu Slađana Šćepovića, poznatog i po tome što je rekao: “Ne javljaj mi se ako ne budeš vredeo 50.000.000 evra”.

“Ključni čovek u mom razvoju, naučio me je da igram fudbal. To za milione je izgovorio kad niko u klubu nije ni znao za mene. Imao sam između 15 i 16 godina. Trenirali smo na ‘veštaku’, kazao je da mu se ne javljam ako ne budem vredeo 50.000.000 evra. Kasnije, dolazimo na trening, vratili se Balaž i Laki Pavlović sa obaveza u omladinskoj reprezentaciji, a Šćepa pita Balaža: ‘Kako je bilo?’, moj parnjak na mestu štopera uzvrati: ‘Sve super’. Šćepa će lakonski: ‘A ovog mog Strahinju ne zovu?’. Balaž slegne ramenima, da bi trener odmahnuo rukom: ‘Neka, zvaće ga kad bude u Laciju’. Umalo čovek da pogodi. Čak je proročki govorio: ‘Za 10.000.000 ćeš otići iz Partizana samo ako budeš slušao, malo ti fali da budeš vrhuski igrač, a malo ti fali i da odeš u p… m…’.” Od prvog dana nas je učio životu, ne samo fudbalu”. 

Verovatno postoji dosta stvari koje nisi završio u srpskom fudbalu…

“Osvajanje duple krune, podizanje šampionskog pehara, gol u derbiju, igranje Lige šampiona u dresu Partizana. Dosta toga nisam ostvario. Bio je kratak period, zadovoljan sam postignutim, ali ću se jednog dana vratiti po ono što mi je preostalo da uradim. Neverovatno je da sam pre dve godine hvatao lopte protiv Jang Bojsa. Postoji snimak na kome se vidi kako posle gola ulećem na teren, grlim Ćelavog Miletića, a onda sam s njim delio svlačionicu”.

Na poslednje četiri takmičarske utakmice sa Crvenom zvezdom odbrana čiji si bio deo nije poklekla, što je dokaz i tvoje i timske vrednosti. Kako to objašnjavaš?

“Moglo je da bude više takvih utakmica, da smo i u drugim slučajevima koncentrisani kao na derbiju. To je neverovatan nivo svesti. Problem je bio što nam na manjim mečevima odlete misli, izgubimo fokus, primimo golove na glupave načine, dok smo u derbiju 90 minuta sve vreme pod nabojem, posvećeni, tad greška teško može da se napravi. Ipak je to najjača utakmica srpskog fudbala”.

Šta misliš da je nedostajalo Partizanu da u tek završenoj sezoni bude konkuretan u borbi za titulu?

“Učinak na ‘malim’ utakmicama. Često se dešavalo da vodimo, a protivnik izjednači, Napredak nas čak i ‘okrene’. Bilo je slučajeva i da smo imali po 15 ozbiljnih šansi, a ne možemo da damo gol. Nikad nam nisu problem bili jači susreti, jer smo sve protivnike iz gornjeg doma tabele dobili, osim TSC-a. Manje utakmice su nas ubile”.

Iz srpskog fudbala odlaziš kao vlasnik jednog trofeja kupa, ali i sa propuštenom šansom da odbraniš trofej. Šta se dešavalo u niškom finalu

“Pred utakmicu se pola ekipe nije osećalo dobro. Bili smo malaksali, bez energije, što se odrazilo na teren, pogotovo na mene. Mada, kad sam pogledao snimak, sve ostale situacije sam rešio školski, ali u dve kod golova loše sam procenio loptu, njen odskok. Znao sam da ne može tek tako da se završi. Kad je Fića dao gol osetio sam da ja moram da budem sledeći. U završnim minutima išao sam napred, čekao prekid, nikako lopta nije dolazila do mene, a kad sam je u šestom minutu nadoknade video metar i po iznad mene, znao sam da je moja. Udaram makaze, pa šta bude. Isprava nisam znao da li je ušla, počeo sam se radujem tek kad sam video Sadika u mreži. Dobili smo nenormalnu energiju, ali ne znam šta se desilo, što nismo pritisnuli Vojvodinu u prvom produžetku i dobili utakmicu. Već su bili gotovi, vratili smo se, tim pogotkom sam sve digao na stadionu, šteta što nije bilo za pobedu”.

Gol je efektan. I umesto da se on više pamti, javnost će ukazivati na greške koje su prethodile golovima Vojvodine.

“Ne mislim da je bilo potcenjivanja Novosađana. Tako se namestilo. Svaku utakmicu igram isto, ali ima nešto i do Partizanove škole, igrač sam koji retko izbacuje loptu u aut, uglavnom osvajam ‘čiste’ lopte, samo u tim situacijam teren nije bio za to. Na snimku se vidi da me je kod prvog pogotka Mrkaić malo povukao, izgubio sam ravnotežu i bio sam gotov. U narednih 100 situacija bih uzeo tu loptu, ‘razneo’ bih protivnika…”

PET DANA MUČENJA U RIMU, NEZADOVOLJSTVO PROJEKTOM JUVENTUSA

Greška može da se desi i ne menja opšti stav da je Strahinja fudbaler za velika dela. Uostalom, prošlog leta u ovo doba bila je aktuelna priča sa Juventusom, posle samo pet utakmica za prvi tim, da su ga čak gledali na nekom turniru omladinskih reprezenatcija i pominjali posao vredan 5.000.000 evra?

“Kad tako veliki klub kupuje, realno, malog igrača, kakav sam tad bio, ukazuju se opcija kaljenja, ovamo-onamo. Jednostavno, osetio sam da to nije ozbiljan plan koji bi mi pružio budućnost. Završilo se samo na interesovanju i mom nezadovoljstvu ponuđenim projektom. Kasnije se javila Benfika, Seltik je ozbiljno zagrizao, pa Lacio, bila je u opticaju i Roma, ali birajući između Vučice i Monaka opredelio sam se za Francuze. Taj projekat mi se najviše svideo”.

Kad je o Juveu reč, govorilo se da se samo čeka inauguracija Sarija, ali je novi trener uzeo Demirala iz Sasuola?

“Tako je i meni rečeno, znao sam za to, ali se nisam preterano mešao. Sve je počelo da me zanima posle onog što se desilo posle propalih pregovora sa Laciom, kasnije sam morao da znam sve do poslednjeg detalja”.

Šta se dešavalo u Rimu i da li tačno da si rekao da nikad ne bi potpisao za klub sa Olimpika posle vrdanja čelnika?

“Uvek sam iskren, pričam sve što znam. Ta situacija mnogima nije jasna. Sve je bilo u redu u početku, posle Partizanovog plasmana u Ligu Evrope odjednom nije u redu, usledilo je petodnevno mučenje u Rimu i odluka Italijana da me ne kupe”.

Plasirana je tad informacija kako je posao propao zbog navodnih srčanih smetnji. Da li su imao bilo kakve probleme koji su mogli da navedu Italijane da posegnu za tim argumentum u nameri da obore cenu?

“To nema nikakve veze. Ne bih ovde mogao da igram fudbal, niti bih mogao da potpišem za Monako da problem postoji. Ne bih mogao nigde da igram. Posle propalog transfera, opet su me kontaktirali ljudi iz Lacija, uz želju da završe posao na zimu, kako direktor i predsednik nisu bili u dobrim odnosima odložili su za naredni prelazni rok, uveravajući da me i dalje žele. Kasnije su Savo i moj agent Zvonimir Vukić rekli: ‘Može, ali za 10.000.000 evra’. Posle, kad se pojavio Monako, zatim i Roma, nismo više hteli ni da čujemo za Rim. Šalili smo se da nas ne interesuje, jer su u pitanju rivali. Tu se priča okončala”.

Kad je propao transfer u Lacio, u pet ujutru vratio si se iz Rima, a tražio da istog dana igraš protiv TSC-a?

“Mnogi su bili u neverici. Praktično sam držao u ruci ugovor sa sjajnim klubom u velikom gradu, a maltene su me vratili u Beograd kao srčanog bolesnika. Ljudi su me stalno cimali, nisam mogao svima da objašnjavam. Tu utakmicu sam tražio da igram. I dalje čuvam u telefonu poruku treneru Savu Miloševiću: ‘Strahinja je, šefe, spreman sam za danas 100 posto, mogu i želim da igram’”.

Obično igrači potonu kad im propadne transfer, a ti si zaigrao još bolje. Kako?

“Otac mi je pričao da sam mentalno čvrst i da sam sa sobom mogao da se izborim. Uvek sam bio zreliji od generacije. Čak i kad sam došao u Beograd, sa 14 godina, znao sam da ću igrati za prvi tim Partizana. Mnogo je loš osećaj ako se ne ostvariš, ali sam znao da se kući više ne vraćam i da se ne zaustavljam. Isto sam razmišljao i posle Rima. Bilo je teško noću, kad ostanem sam sa mislima, pitam se da li sam zdrav… Radio sam niz pregleda u Srbiji, slao rezultate lekarima po Evropi i svi su se saglasili da problema nema. Ja sam veliki čovek sa velikim srcem. Onda sam rekao sebi da italijanska epizoda ne sme da me sputa. U jednom trenutku sam se isključio iz svega, ni na šta se nisam obazirao”.

KAKO SAM SE PRODAO PROTIV MANČESTERA…

Sve dok se nije javio Monako. Kako je tekla ta priča?

“Još kad me Lacio tražio, pojavilo se stidljivo interesovanje Monaka i Marselja. Tad sam želeo da završim u Seriji A, nisam ništa drugo želeo da slušam. A kad se dogodilo to sa Italijanima mnogi klubovi su bili skeptični, mada su i dalje zvali sa svih strana. U međuvremenu sam prikupio lekarsku dokumentaciju, da se iskustvo iz Rima ne bi ponovilo, da me neko ne ‘namesti’. Putovao sam najpre u Pariz i tražio da me tamošnji lekari pregledaju, kako bi utvrdili da li zaista sa mnom nešto nije u redu. Sve je bilo fantastično. To se dešavalo u oktobru, krišom smo otiči Zvone Vukić, Miloš Vazura, Ivica Iliev i ja. Tek 16. decembra sam putovao baš u Monako, kako bih na licu mesta overio ugovor, da sve kompletiramo i da na neki način dobijem potvrdu da sam zdrav, jer su minuli meseci bili pakleni”.

Kažeš da te tražio i Seltik. Kad, kako?

“Kad smo igrao protiv Konhasa u Velsu, Nil Lenon je bio na tribinama i gledao me je. Čak sam razgovarao sa jednim čovekom iz Seltika, koji govori srpski, predočio me je da me žele. Posle toga su kontaktirali Zvoneta i klub, ali nisu mogli da plate koliko je Partizan tražio. Kasnije su pokušavali da izdjestvuju pozajmicu od Monaka, s tim da Francuzi nisu bili za tu varijantu, već su insistirali da na kraju sezone dođem na ‘Luj Drugi’”.

Javna je tajna da te je prodala utakmica sa Mančesterom i način kako si se nosio sa Marsijalom u Beogradu, ali i sa AZ-om u Humskoj?

“Takve utakmice svi gledaju, oni prodaju igrače, retke su, odigrao sam ih dobro i to su ključni mečevim kad je Monako video da sam za njih. Razumljivo, pratili su me i na manjim susretima, gledali kako se ponašam kad imam loptu, proces je bio dug, ali se isplatio. Kad sam na terenu ne respektujem nikoga. Evo jednog detalja: čekam doping kontrolu u sobi sa Harijem Megvajerom, koji vredi 80.000.000 evra, ali na terenu to ništa ne postoji”.

Da li stvarno vredi 80.000.000?

“Cenim ga, nije klasičan engleski štoper, nikad ga nisam video da igra prljavo, da ‘namesti’ rivala, elegantniji je od većine. Trenutno su najbolji na svetu Van Dajk i Ramos. Naravno da je Megvajer kvalitetan. Misliš, spor je, a on kad uhvati šprint... Uz to je skočan, jak, zna da igra. Jedinio što su cene malo preterane…”

Potpisao si za Monako do 2025. Gde vidiš sebe za godinu dana, a gde za tih projektovanih pet?

“Zavisi od mojih partija. Sigurno ću dobiti šansu. Budem li je iskoristio, mogu da vidim sebe u najvećim klubovima”.

Više od 70 igrača ima Monako pod ugovorom. Koliko taj podatak opterećuje?

“Od svih njih samo nas četvoricu-petoricu vraćaju sa pozajmica. Čitao sam da mnogih žele da se reše, imaju ih previše na platnom spisku. Verovatno će se dodatno pojačati, žele da se plasiraju u Ligu šampiona”.

KO PROĐE PRITISAK U PARTIZANU I ZVEZDI MOŽE DA IGRA BILO GDE

Monako nema strastvene navijača, nema pritiska kao u Partizanu, nema medija koji zahtevaju pobedu po svaku cenu? Možda bude dobro za tebe za razvoj ili će ti, ipak, pošto si navikao na takmičenje, nedostajati adrenalin?

“Sto posto će mi nedostajati. Jedina mana tamo je što nema toliko publike. Ipak se fudbal igra za navijače. Kad vidim krcat stadionu to mi je motiv više, kad čujem kako urlaju celog me ponesu. To će mi nedostajati. A opet, naši igrači, koji naviknu da igraju za Partizan ili Crvenu zvezdu, onda u smislu opterećanja mogu da igraju bilo gde, jer je ovde pritisak ogroman”.

Jesi li bio u kontaktu sa trenerom Robertom Morenom?

“Čuli smo se na kratko. Poželeo mi je dobrodošlicu, čeka da se priključim ekipi, poslaće mi tačan plan šta i kako da radim. Zvone je u kontaktu i sa trenerom i sa rukovodiocima”.

Kakav stil gaji Monako?

“Napadački, visoko postavljenje linije, nije ekipa koja se brani… Čini mi se da je odbrana najslabiji deo tima i na tome mora da se radi. Što za mene može da bude dobro, kako bih se lakše uklopio, brže dobio šansu”.

Voliš često da ideš u napad, mada smo čuli smo i da su se ljudi u klubu pomalo ljutili? Da li ćeš i u inostranstvu da preuzimaš odgovornost na sebe?

“Naravno, to je moj stil. Od početka sam isticao kao jedan od kvaliteta. Nisam klasičan štoper koji šalje lopte u kukuruze. Igrao sam i zadnjeg i prednjeg veznog. To je jedan od razloga što me je Monako kupio, ulazak u igru, svi vole levonogog štopera, koji zna da igra, a da ne zanemaruje defanzivne zadatke”.

Postoje skeptici po pitanju tvog snalaženja u Ligi 1 i izazova za “zverima” iz Afrike, ali stručnjak za fizičku pripremu Dejan Ilić uverava da apsolutno možeš da odgovoriš zahtevima tamošnjeg fudbala.

“U Francuskoj je dosta igrača neverovatnih atletskih sposobnosti. Deki me je uvek spremao da na pripreme dođem zategnut, spreman, a i on kaže da su moje fizičke sposobnosti takve da mogu da igram na visokom nivou”.

Kakav je program, kad ideš, kad počinjete, kakve su vam ambicije za narednu sezonu?

“Plan je da se priključim 1. ili 2. jula. Čekam da mi pošalju avionske karte”.

Monako je mondensko mesto, skup grad, izazovan. Spreman su da mu odoliš zbog onoga što nudi mimo sporta?

“Tačno znam na šta misliš, ali veruj mi da je i u Beogradu možeš da odeš u krajnost. Znam dosta igrača koje je Beograd uništio. Mislim da sam na to imun”.

Pratio si savete Nikole Milenkovića su da se držiš samo sporta i terena, da spustiš glavu i okrećeš pedale?

“Apsolutno. Sreli smo se nedavno, fenomenalan je momak i igrač, gledao sam nedavno susret protiv Lacija, sjajan je”.

Vidiš li sebe u A reprezentaciji, možda baš u tandemu sa Milenkovićem, pošto ima zagovornika ideje da biste vas dvojica mogli da držite odbranu u narednoj deceniji?

“Mnogi ljudi su mi spominjali da smo kompatibilni, slični smo igrači, jedan dešnjak, drugi levak, bila bi mi čast da igram sa Blekijem”.

Da li si razgovarao sa Ljubišom Tumbakovićem, pošto je selektor rekao da te ima u planu, ali da si u prethodnim akcijama bio potrebniji mladoj selekciji? Očekuješ li poziv za baraž Lige nacija?

“Stigao je poziv za martovski ciklus, ali je izbila korona, pa nije bilo utakmica. Biće ih. Očekujem da budem u konkurenciji, a ona je velika. Top igrači: Maksimović, Bleki, Nastasić, Mitrović, Spajić… Stvarno dosta dobrih igrača, videćemo dokle ću da doguram”.

“MESAR PAVLOVIĆ” – ZANIMLJIVO, ALI MESAR NE IZNOSI LOPTU

Ako si od 17. do 19. godine napredovao do 10.000.000 evra, šta je sledeći zadatak?

“Imam sposobnosti, glavu i mentalitet da se uzdignem na najviši nivo. Dosta stvari mora da se poklopi. Podrazumeva se, uz dosta znoja i rada. Sebe vidim sa najboljima”.

Izvesno će te zameniti Maki Banjak, ali je još važnije: koga u školi vidiš kao naslednika?

“Ima dosta dečaka rođenih 2004. i 2005. koji su fino izrasli, a znaju da igraju fudbal. Partizan je poznat po školu fudbala: još jednog će izbaciti, posle Blekija, Svete i mene”.  

Da li si uopšte svestan da si celom klubu osigurao bezbrižan život za skoro godinu dana, sa samo 18 leta?

“Nisam razmišljao o toj temi. Drago mi je što sam omogućio Partizanu da zaradi. Dao mi je šansu kao mladom igraču, trpeo me u svakom smislu, a srećan sam što sam im doneo veliku nagradu”.

Uz ogroman uticaj Bojana Ostojića. Šta vam to radi iskusni štoper, pa se prodajete: Bleki, Sveta, ti?

“Čiča je neverovatan. Uz njega se osećam bolje, sigurnije, znam da je tu, da mi čuva leđa. Njegova uloga bila je ubedljivo najteža u ekipi. Držao je sve na svojim leđima. Sve dok nisam ja došao na nivo da mogu da držim odbranu. On je bio glavni sve vreme. Počeo sam sa Valijenteom, ali sa Ostojom je drugi nivo”.

Govorio si ranije: “Uvek tučem”, ali si u prvom timu smanjio broj kartona: za samo 15 mečeva u završnici prošle zaradio si pet žutih i jedan crveni, a sad na uzorku od čak 42 utakmice samo sedam javnih opomena, bez isključenja?

“Sazreo sam u fudbalskom smislu. Pametnije ulazim u duele, više ne dižem lakat. Kad sam ušao u prvi tim, želja i naboj su bili veliki, plus nisam imao kredibilitet kod sudija, pa sam i za sitnice dobijao kartone. Sad mi ne bi pokazivali”.

Upoznati si da ti navijači Crvene zvezde spočitavaju da si “mesar”, da si zaštićen kao beli medved?

“Čitam sve članke o sebi, nekad bacim pogled na komentare, sve kao sastavni deo sporta. Takvi komentari su mi smešni. Meni su bili strašni komentari navijača Zvezde kad sam se vratio iz Rima kad su pričali o mom srcu. Ili kad su Ostojiću i Stojkoviću nedavo vređali decu. E, to je strašno. A ovo “mesar Pavlović” mi je zanimljivo, s tim da još nisam video ‘mesara’ koji zna da iznosi loptu”.

Pomoćni trener Nenad Cvetković nam je rekao da bi za top nivo trebalo da popraviš komunikaciju sa golmanom, vodiš računa o kontrolisanju agresije, pravljenju faulova u rizičnim zonama?

“To dolazi sa iskustvom. Znam kako na početku nisam mogao da se istaknem, a kako sam vodio ekipu poslednjih šest meseci. Sve će doći na svoje”.

Na pripremama u Turskoj 2019. čitao si lektiru “Koštana” i naznačavao značaj obrazovanja. Da li si u međuvremenu završio Sportsku gimnaziju i da li je moguće planirati dalje školovanje uporedno sa profesionalnim fudbalom?

“Završio sam tri godine Gimnazije, da bih se u četvrtoj, zbog nagomilanih obaveza, prebacio u privatnu Ekonomsku školu u Novom Sadu. Posle toga sam upisao Menadžment poslovne komunikacije, razgovarao sam sa direktorom fakuleteta i predavačima, kako bih mogao onlajn da pohađam nastavu. Roditelji, a naročito mama, pridavalo su značaj obrazovanju. Uvek sam imao visok prosek, predmeti koji su me zanimali imao sam visoke ocene”.

Pre samo godinu i po dana na MOZZART Sportu smo konstatovali kako da ste Filip i to novi pupoljci iz bašte “Zemunela” i da ćete mnogo vredeti. Ti si otišao sa 10.000.000, za koliko će Stevanović?

“Ono što on radi s loptom je umetnost, da stekne još malo iskustva i može lagano da ‘poništi’ moj transfer”, uveren je Strahinja Pavlović, najvredniji srpski superligaški igrač.