INTERVJU – Aleksandar Jovanović: Neko je u autobusu pustio pesmu i shvatio sam... Postao sam deo istorije!

Bilo je osvajača trofeja (Darko i Mladen Božović, te Filip Kljajić), onih koji su se probijali do Lige šampiona (Radiša Ilić) ill se dokazali u večitom derbiju (Milan Lukač), epizodista koji su samo prošli kroz klub i(li) nisu imali poseban otisak na dešavanja u Humskoj... Možda bi bilo pretenciozno da se konstatuje kako se za samo šest meseci uzdigao na treće mesto najboljih golmana Partizana 21. veka, mada se čini, na osnovu utisaka, odbrana, ponašanja i rezultata, kako bi taj status među navijačima mogao da zasluži brže od očekivanog. Neko će možda pomenuti da su kriterijumi opali, međutim, golman reprezentativne reference opet brani u Partizanu, kao što je s početka stoleća samo činio Ivica Kralj, a kasnije u dva mandata Vladimir Stojković.

Biće onih koji će kazati da Aleksandar Jovanović tek mora da se dokazuje da bi u očima Grobarima zavredeo status kultne ličnosti. Za to je potrebno vreme kao najmerodavniji sudija, s tim da je rođeni Nišlija spreman da čeka. Kao što je čekao sedam godina da bi ga opet kontaktirali iz Humske i dobili golmana koji radi ono što golman mora da radi – brani.

I to kvalitetno. Da, uz poneki propust (ljudski), ali u globalu 31-godišnji Jovanović je ponudio argumente da je u stanju da predstavlja oslonac ekipe. U igračkom i karakternom smislu, jer je baš zbog njegovog uticaja Parni valjak u jednom trenutku sezone spajao pobede, a statističari brojali minute bez primljenog gola, što je na koncu kalendarske godine lansiralo crno-bele na prvo mesto tabele Mozzart Bet Superlige. Tamo gde niko nije ni pretpostavio da bi mogli da završe kad se okončalo prethodno prvenstvo, a naročito usled saznanja kako je počelo novo, na šta se nadovezala i rana eliminacija iz Evrope.

Partizan je ličio na olupinu, na fudbalski Titanik, a Aleksandar Jovanović na kapetana koji je zagledan u ledeni breg. Bez obzira što se tek ukrcao na brod, ni na kraj pameti mu nije bilo da ga napusti pred prvom glomaznom preprekom. Iako je bilo saveta da ne kreće u avanturu.

"Dosta ljudi, u vidu prijatelja, rodbine i komšija, govorili su mi da ne dolazim. A presekao sam – suprotno. Nije bilo lako nijednog trenutka, jer sam bio pod ugovorom sa Apolonom, imao sređen život na Kipru, sa suprugom i detetom. Iako je Srbija moja zemlja, trebalo je napraviti odlučujući korak i vratiti se, bez obzira na priče sa strane da nije pravi trenutak za Partizan", odmotava klupko Jovanović tokom prazničnog razgovora za Mozzart Sport.

Nekoliko Jovanovićevih sezona pre aktuelne su privukle pažnju: premijerna u Danskoj, šampionska na Kipru, ali i ona 2015/16 dok je branio za niški Radnički i na čijem koncu se prvi put pojavila mogućnost da dođe u Humsku. Tad nije, ali sedam godina kasnije jeste.

"Intenzivni pregovori su trajali tri meseca. Prethodno sam bio u kontaktu sa Ivicom Kraljem, od novembra 2022. Od prvog poziva sam osetio da želim da napravim taj korak u karijeri. Postojala je mogućnost da dođem leta 2016. kad je sportski direktor bio Ivica Iliev, pregovarali smo, ali se nije realizovalo. Znao sam da situacija sad nije idealna, ali sam verovao da prethodna sezona ne može da se ponovi. U takvim sam godinama da sam siguran da mogu da pomognem Partizanu na višem nivou nego pre".

Odluka da se vrati u Srbiju nije bila samo profesionalne, već i privatne prirode, jer je kao porodičan čovek želeo da mu naslednik Viktor bude okružen svojim narodom.

"To je bio jedan od razloga. Dok smo bili na Kipru, kod kuće, razume se, pričali smo srpski. U internacionanom vrtiću sin je slušao engleski, a na ulici u uši mu je ulazio grčki i logično je da mu se sve pomeša. U jednom trenutku sam primetio da je i njemu konfuzno. Meni je fudbal bitan, baš ga volim, međutim, shvatam ga više kao posao. Porodica je na prvom mestu i želeo sam da naš troipogodišnji naslednik raste u srpskom okruženju. Makar nekoliko godina", obrazložio je Jovanović.

Poslednjih godina nijedan trenutak nije idealan iz perspektive crno-belih. Zbog organizacionih, finansijskih, kadrovskih i svih problema van terena koji su često prelivaju i na njega. Neko drugi bi se razočarao posle debakla u Danskoj ili načina na koji je ekipa ostala bez pobede na premijeri protiv TSC-a.

"Moja odluka nije bila vezana za rezultate. Kao član Partizana sam ponosan što sam deo institucije. Nisam se obazirao na trenutak, posmatrao da li je dobro ili loše. Drago mi je što sam u situaciji da se borim za interese kluba. Zato mi je drago što smo pronašli ritam, pošto smo u ligi konkurentni. Ne želim da kažem da nas se protivnici plaše, ali je tačno da im pravimo probleme i borimo se za Partizan. Ni za koga drugog. Cilj je da klub izvedemo na put kakav zaslužuje. Da se ne ponovi ono što je bilo prošle godine. Od nas se očekivala reakcija i pokazali smo je".

Uprkos zastajkivanjima u prvim mesecima i povremenim kiksevima tokom jeseni. Koliko god publika bila zadovoljna što je Partizan posle dve godine prvi, toliko je razočarana ispadanjem od Nordsjelanda, utakmicom sa TSC-om, kiksevima sa dva Radnička.

"Nije bilo prijatno. Javile su se i sumnje usled rezultata. Samo bi trebalo da se zna da je ekipa koja je gostovala u Bačkoj Topoli i kasnije u Danskoj skroz promenjena u odnosu na minulo prvenstvo. Nismo dovoljno poznavali sebe. Tek kasnije smo se "nameštali". I onda je usledila serija pobeda koja nam je podigla samopouzdanje i ključno uticala da završimo na prvom mestu. Mene je pritisak u Partizanu privukao. Rizik, takođe. To sam imao kroz celu karijeru. Čak se nekad zapitam šta će biti sa mnom kad je okončam, jer te psihološke komponente neće biti".

Nije prvi put u karijeri da se Aleksandar Jovanović suočava sa glomaznim očekivanjima. Pre Partizana je branio tri sezone za Apolon i brzo se pozicionirao kao uticajan faktor tima u pohodu na titulu čekanu 16 godina, bio je najkorisniji igrač kiparskog prvenstva, miljenik navijača, uz sve to porodični život na Mediteranskom ostrvu garantovao je zonu komfora. Iz nje je izašao svesno.

"To me privlači i pokreće. Volim rizik i pritisak. Na Kipru sam dostigao maksimum što se tiče Apolona, jer sam bio član generacije koja je posle 16 godina osvojila titulu, igrala grupnu fazu Lige Evrope, ugovor mi je važio još tri godine, ali sam hteo da iskusim nešto drugačije. Usled iscrpljujućih pregovora, morao sam čak i sam da pričam sa predsednikom Apolona, korektnim čovekom koji je razumeo moju želju da se oprobam u Partizanu. Evo, tokom praznika sam tri dana boravio na Kipru, video sam predsednika, kao i članove tima... Imao sam na Kipru sređen život, ali sam udario u plafon i sa te tačke sam želeo dalje. Verovao sam u preokret, jer smatram da iskustvom i kvalitetom mogu da pomognem Partizanu".

SAMO SE KOD NAS PORAZI TRETIRAJU TRAGIČNO

Foto: Starsport)

Njegov doprinos može da se podvede pod konstrukciju – instant. Nije mu bio potreban period prilagođavanja, koji se često koristi kao izgovor dok se neki novajlija čeka da proradi. Njegov uticaj je bio evidentan od starta, počev od gostovanja u Azerbejdžanu i u Danskoj, penal serije u revanšu sa Sabahom, odbranjenih zicera na uvodnim prvenstvenim mečevima, gde se videlo da je Partizan dobio golmana kakvog nije imao otkako se Vladimir Stojković otisnuo u Saudijsku Arabiju. I sve to u situaciji nenormalnog pritiska spolja, jer je klub eliminisan sa međunarodne pozornice, s tim da mu je možda baš odsustvo Evrope i pomoglo da se posveti Mozzart Bet Superligi.

"U situaciji u kojoj smo bili – da, ispostavilo se da je ispadanje iz Evrope donelo neku korist u prvenstvu. Ovo je i dalje novi tim, bilo je neophodno da se upoznamo i "namestimo". Naravno da svako, pa i ja, voli da igra na svaka tri ili četiri dana. Međutim, kad se zna gde smo bili, napravljen je pomak".

Takav je da Parni valjak sad ima bod više od večitog rivala, uz napomenu da je prošle godine zimovao na "minus deset". Zanimljivo, sad ima samo četiri poena više na kontu nego što je bio slučaj januara 2023. Između ostalog i zbog kikseva večitog rivala.

"Trebalo bi da postane normalno da Partizan i Crvena zvezda gube bodove u Nišu, Kragujevcu, Subotici... Svuda u Evropi se to dešava. A kod nas se svaki poraz tretira tragično. Realno govoreći, Zvezdine kikseve nismo očekivali, najviše zbog rezultata u minule dve godine. Onda smo spoznali da može da se igra sa svima. Mi smo postepeno dobijali utakmice, oni bili u krizi. Nije to ništa vezano za njih, već za nas, pošto naša ekipa nije kao s početka ciklusa".

Druga škola mišljenja sugeriše da, sa ulaganjima većim u odnosu na ostatak lige, deluje logično da večiti pregaze većinu konkurenata, a da im se potkrade tek po koja greška.

"Na velikom uzorku je to prirodno. Kao što je to slučaj kad igraju Mančester Siti ili Pari Sen Žermen, iako su njihovi budžeti drastično veći. Jedino se u Srbiji pobeda i poraz doživljavaju kao život ili smrt. Ovo je sport, a u mojoj viziji nije normalno da neka ekipa dve godine veže maltene bez poraza, kao što je bio slučaj sa našim večitim rivalom. Nekad dođe loš dan, protivnik vas dobro "čita", kvalitet terena nije odgovarajući... Bio sam na nekoliko adresa u inostranstvu, spoznao da su Kiprani srčani, imaju veliku bazu navijača raspoređenih u pet šest klubova; u Španiji je fudbal život, sve čime raspolažu, pobede i poraze doživljavaju crno ili belo. I gube bodove. To je u Evropi normalno".

Opet, neko će primetiti da nije normalno dobiti 14 utakmica zaredom, kao vi tokom jeseni?

"Saglasan sam, ali nam se posle toga desio TSC. O tome pričam. Prirodno je da nekad pogrešiš. Na pojedinim mečevima nas je pratila sreća, negde individualni kvalitet, često karakter grupe. Razumljivo je da usledi pad".

TAKI KAD UĐE SVE PROMENI, ZAHID NAJMANJE PREDVIDIV

Nekoliko puta Partizan je bio na ivici, koketirao sa kiksevima, tako karakterističnim za ekipu prethodnih sezona, uz napomenu da ova ima snažan karakter, iako je tek oformljena i zahvaljujući mentalnoj snazi znala je da se iskobelja iz situacija kad se činilo da će omanuti.

"Prvo mi na pamet pada onih 3:2 protiv IMT-a i pogodak Mihajla Ilića u sedmom minutu nadoknade susreta sa Čukaričkim. Nije bilo lako dobiti ni Radnički, kasnije Radnik, iako smo gubili. Možda ćete se iznenaditi, ali u svlačionici tokom pauze između poluvremena nijednom nije bilo napeto ili agresivno. Ima dosta igrača spremnih da preuzmu ulogu lidera. Tad prvi priča trener, pokušavam ja da kažem nešto, pa Natho... Od nas starijih se očekuje reakcija u takvim trenucima. Zato pokušavam da budem miran, ali nikad ne zameram saigračima, razumem kad ne ide. Jedino voljni momenat mora da bude na najvišoj tački. Svaki put kad smo bili u rezultatskom minusu smo verovali, jer smo u većini utakmica bili bolji takmac. Znali smo da zadržimo mir".

Među stativama trener Igor Duljaj se oslanja na Jovanovića, u odbrani na Markovića i Ilića, na sredini terena na Belića, Natha i Zahida, u napadu na Saldanju, a kad nikome ne ide, onda iskoristi džokera u vidu Nemanje Nikolića.

"Kad Taki uđe sve se promeni. Sposoban je da zadrži dugu loptu. Meni olakšava posao, jer ga često gađam... Uglavnom je dobijao šansu kad rezultat nije dobar, ali znači ekipi. Ne samo on, većina momaka koji su ulazili s klupe su donosili nešto. Sa Nikolićem dobijamo dimenziju više, jer svaku loptu sačuva, ekipa se raširi, može da napadne i po boku... A kad mu pas stigne u kazneni prostor, sposoban je da poentira iz bilo koje pozicije. Kvalitet više".

Baš kao i Mateus Saldanja, autor 15 golova, zbog čega nas zanima kome je teže braniti udarce, makar na treningu: srpskom ili brazilskom napadaču?

"Ne bih se ograničio samo na njih dvojicu, jer je najmanje predvidiv Gajas Zahid. U početku mi je bio i Nikolić, ali kako je vreme odmicalo, tako sam shvatao gde može da puca na treninzima. Zahid je drugačiji. Znam ga kad je kratko bio u APOEL-u, kasnije je u Turskoj stigao do statusa kapitena Ankaragudžua. Mogli su i tamo da nam se ukrste putevi... Sjajan momak, dobar čovek, veliki radnik za tim. Pritom, lucidan, pokretima pravi razliku. Što je prirodno kad si stranac. Govorim i njima u svlačionci da se to očekuje. Zahida karakterišu potezi koje niko ne očekuje, videlo se to i protiv Zvezde kad je napravio lažnjak, pa spojio Saldanju sa golom. To su detalji koji prave razliku. Završni pas mu je sjajan, realizacija dobra, miran je na lopti. Lepo ga je videti i van terena, pristojan momak, nikad namršten, bio je i u krizi, ali mi je drago što je na derbiju zasijao".

Da se 171. susret večiti igrao kad je prvobitno planirano, krajem septembra, dočekao bi ga Partizan na liderskoj poziciji i bio bi u situaciji da još više pobegne Zvezdi. Ovako je u međuvremenu dozvolio neke kikseve od kojih je najupečatljiviji bio poraz od TSC-a, na Topčiderskom brdu (0:4) kad su mnogi posumnjali u sposobnog ekipe.

"Bila je to čudna utakmica, po mnogo čemu. Počinje i duva ozbiljan vetar. Nije opravdanje, nikad to nisam pominjao, ne želim ni sad da zvuči kao alibi, ali... Želeo sam da menjamo stranu, da bi kapiten gostiju dobio na podbacivanju novčića i ostali smo ispod južne tribine. Usledio je prvi korner i pod uticajem vetra primio sam gol. Prvi put na takav način u životu. Posle još dva kornera dali su nam dva gola. Nismo znali gde se nalazimo, bili smo bez ravnoteže, pokušali da damo gol početkom drugog dela, taman krenuli dobro i iz kontre primili još jedan. Sedmodnevni period između mečeva sa TSC-om i Vojvodinom predstavljali su najstresnijih sedam dana ove sezone. Znali smo da Novosađane moramo da dobijemo. U suprotnom...."

Kažeš, najstresniji dan... Da li čitaš komentare, pratiš zapažanja na društvenim mrežama?

"U toku sam, znam šta se piše. Pre šest ili sedam godina me je to opterećivalo. Sad ne, stvarno vam kažem. Sve se preokreće za dva, tri dana, do nove utakmice. Pritisak mora da postoji u klubu poput Partizana. Minula jesen bi bila totalno drugačija da smo izgubili od Vojvodine, jer je napetost tih dana bila ogromna. Zato bodove sa pomenutog meča smatram najdragocenijim dosad, uz razloga što su se već pojavile sumnje javnosti i medija".

NE ZANIMAJU ME FUNKCIONERI, ZANIMA ME ŠTA PRIČAJU IGRAČI

Baš tad dolazi do izražaja mentalni sklop ove ekipe, jasno uočljiv u kritičnim situacijama.

"Mi nismo imali neki ekstra kvalitet. Nijednom nismo pobedili lagano. Svaki put smo znali da moramo da radimo 90 minuta kako bismo pobedili. Na kraju nam je bila potrebna utakmica poput derbija, da i nju dobijemo. Svedočili smo sumnji u delu javnosti i medija, da to što radimo nije – to. Zato smo hteli da udarimo pečat protiv najvećeg rivala. Mogu da pričam ono što je moj deo, a siguran sam da ekipa i svlačionica u ovom trenutku zadovoljavaju prohteve Partizana. Možda nismo najkvalitetnija ekipa koja se skupila, ali smo pokazali kakvog smo mentaliteta. Ne volim da pričam o sebi, iako sam po prirodi takav. Ima nas nekoliko koji znamo kako da se postavimo kad ekipa pada, kad je voljni momenat nizak... Pred derbi nije bilo razloga da bilo šta pričamo, jer smo im u očima videli da su motivisani. Eventualno da ih podsetknem(o) pred neku manju utakmicu. To sam posedovao otkako sam kao kadet stigao u Rad".

Kako ste se pre sudara sa crveno-belima ophodili prema rečima Zvezdana Terzića ("Partizan nam nije konkurencija"), Marka Stamenića ("večiti rival ima pomoć sudija") i Usmana Bukarija ("dobićemo tri ili četiri razlike")?

"Ne bih komentarisao izjave funkcionera. Zanima me šta pričaju igrači, u ovom slučaju suparničkog tabora. Bio sam stranac osam godina, znam kako sam se s poštovanjem ophodio prema svakom rivalu. Nije lepo to što su rekli. Delovalo je bez respekta".

Osman Bukari hrabro: Po kvalitetu zaslužujemo da pobedimo Partizan sa 3:0 ili 4:0

Marko Stamenić: Partizan ima pomoć sudija

Pogonsko gorivo omogućilo je Partizanu da nadmudri najskuplji tim Crvene zvezde u istoriji, prigrabi jesenje počasti, ali titulu još niko ne pominje. Iako bi aktuelna generacija, kad bi postala prvak države, stekla status mitske među navijačima, a obzirom da se naslov čeka od 2017.

"Da li bi bio baš mitski status... Sigurno bi predstavljao ozbiljan poduhvat. Nije još vreme da se o tituli priča. Imamo samo bod prednosti, ostalo je dosta utakmica, među njima dva večita derbija. Tek moramo da se potvrđujemo kako bismo zaslužili počasti. I tek ima da se daje kroz trening i utakmice. Moramo da budemo na zemlji, a da bi te pamtili potrebno je da napraviš vanredno dobar rezultat".

Kao što je Jovanović već uradio tokom boravka u Apolonu, pošto je 2022. doprineo zvanju šampiona Kipra, kasnije i osvajanju tamošnjeg Superkupa.

"Zato i znam šta bismo dobili kad bismo ostali na vrhu. To je maltene kao opijat. Tad te "radi" adrenalin. Ko nije osvojio trofej, taj ne zna šta je... Na Kipru su čekali 16 godina, slavili sedmicama, na moru, na brodovima, nadrealna scene su bile. Svima sad u Partizanu to pričam, mada pehar još nije tema. O tituli svakako ne diskutujemo. Ovo se samo zove jesenjom titulom, a pre bih rekao da smo lideri na kraju prvog dela sezone“.

NISU ODBRANA SAMO GOLMAN I ČETVORICA POZADI

Nije možda baš najbolje kada se golman toliko ističe jer se postavlja pitanje kvaliteta odbrane ispred njega. O Partizanovoj defanzivi ste svašta pričalo. Od pune mreže protiv Nordjelanda i TSC-a do serije bez primljenog gola sredinom jeseni.

"Ljudi vezuju odbranu samo za četvoricu poslednjih igrača i golmana. To jednostavno nije tako! Odbrana počinje od špica koji usmerava protivnički napad. Kada Partizan igra sa "šestciom", "osmicom" i "desetkom", jedan od njih mora da se vrati. Ako je protivnički napad po desnoj strani, naš zadnji vezni iskače, onda "osmica" ili "desetka" moraju da se spuste dole i popune rupu. Branimo se svi. Naravno, posao štopera, golmana i defanzivaca je da skoče, dobiju duel... Ali generalno, odbrana se ne igra sa četvoricom već sa šestoricom ili sedmoricom minimum. U početku nije bilo tako jer je svako igrao pomalo za sebe i to nam je stvaralo probleme da je skoro svaki napad bio polušansa".

Šta se promenilo?

"Kansije su se stvari namestile i vezali smo skoro 700 minuta bez primljenog gola što je ozbiljan poduhvat. Ljud ne znaju koliko je to teško. Naravno, ne pripisujem to sebi nego celom timu. Onda smo imali taj prekid filma protiv TSC-a koji nas je uznemirio".

Koliko Igor Duljaj kao neko ko je bio defanzivno orjentisan igrač pomaže da se unapredi faza odbrane?

"Pokušava. Njegov najveći kvalitet koji je preneo na ekipu je karakter".

Borba ili mirnoća?

"Ima i mirnoće, ali pre svega taj borbeni i voljni momenat. To je jako bitno. Naravno, uz sve taktičke stvari. Prevagu u nedavnom derbiju je doneo voljni momenat. Svi imamo kvalitet. I mi, i Zvezda. Imali su šanse i oni, i mi. Ali voljni momenat je presudio".

Po čemu ćeš pamtiti prvi večiti derbi?

"Kada smo ušli u autobus, neko je pustio Partizanove pesme. Onda počinješ da zaista shvataš gde si trenutno i kakvu utakmicu igraš. U tih 20 minuta od Teleoptika do stadiona sam shvatio da postajem deo istorije i rivaliteta. To su sitnice, ali na kraju se razlika pravi kada se sakupe sitnice. Meni je taj detalj ostao urezan i pamtiću ga se celog života".

Aleksandar Jovanović posle utakmica sa Crvenom zvezdom (Foto: MN Press)

Igrao si u klubovima koji imaju navijačku bazu, a pogotovo na Kipru. Kakav ti je osećaj kada izađeš na stadion i vidiš da nema tvojih navijača?

"Iskreno, deluje jako loše. Jeste to domaći teren, jeste to tvoj stadion i osećaš to, ali ti fali vetar u leđa. Na zagrevanju nekad nema nikoga. Ili se kao protiv Zvezde čuju samo njihovi navijači. Na Kipru već na zagrevanju za neku manju utakmicu imaš 5.000 ljudi na tribinama. To već počinje da te "radi". Ne bih ulazio u tu temu ovde, držim se terena i svog posla, ali fali nam veća navijačka podrška. To nije u mojoj moći, ne mogu da utičem na to osim da kažem da nam fale. Lepo ih je videti na gostovanjima u onolikom broju. Zato mi je bilo krivo što ih u Nišu nismo nagradili boljim rezultatom jer ih je došlo baš mnogo".

Partizanu je to interni problem. Ali reklo bi se i da je nacionalni. Uključujući čak i večiti derbi, u poslednjem kolu jesenjeg dela Mozzart Bet Superlige na osam utakmica nije bilo ukupno 15.000 gledalaca.

"Najveći problem su uslovi. Infrastruktura i tereni. Dakle, teren pod broj jedan! Gde god smo igrali - osim u Bačkoj Topoli - bio je loš teren. To je problem broj jedan. To je i vaš posao da se bavite time i potencirate više. Teren je baza i osnova za igranje fudbala kao što je i lopta. Ili meni rukavice. To je potrošni materijal koji treba da se obnavlja. Da bi stvarao talente ili privukao publiku, moraš da imaš teren. To je nešto najosnovnije i najviše mi smeta. Par puta sam se zapitao da li je moguće gde igramo. Druga stvar, publiku privlači kvalitet. Što imaš bolju infrastukturu, imaćeš i veći kvalitet. I da ne zaboravim – neizvesnost! U ovom momentu kada smo mi i Zvezda blizu, lepo je videti TSC, Čuku ili Vojvodinu da budu što konkurentiniji. Odavno liga nije bila konkurentnija".

RANKO STOJIĆ NAS UČIO DA JE BITNO I KAKO HODAMO

Da bi postao ovo što jesi u srpskom fudbalu, moramo da se vratimo na početke. Reci nam, da li i dalje znaš gde staje autobus gradskog prevoza na liniji 48?

"Znam sve. U kom smeru vas zanima, ha-ha-ha... Današnja deca hoće odmah sve i sad. To ranije nije bilo tako. Momci koji danas ulaze u prvi tim imaju veliku sreću. Pre to nije moglo... Ponikao sam u Radničkom iz Niša. Kao kadeta me je snimio Ranko Stojić i insistirao da dođem u Rad. Celu sezonu su me pratili Ranko Stojić, Zoran Čampara i Predrag Rogan. Rad je u to vreme imao strašnu školu fudbala. U tom momentu, najbolju u zemlji posle Partizanove. Nije bilo lako odvojiti se od kuće sa 15 godina i doći u veliki grad".

Koliko je čovek poput Ranka Stojića, nekada golman jugoslovenske reprezentacije, uticao na tvoj razvoj?

"Mnogo! Jako dobro poznaje fudbal i vidi detalje. Vidi sve na terenu. Bilo je mnogo situacija gde je ulazio na teren u cipelama i odelu i bacao se da nam nešto pokaže. Imao sam ja lepu golmansku školu i u Nišu, ali u Radu sam se nadogradio. Svaki detalj upijaš od Stojića. On je išao do tolike perfekcije da je bitno kako hodaš i učio nas čak i tome. Kako da se ispravimo, hodamo, trčimo, izgledamo... Bukvalno svaki detalj mu je bio bitan. To pravi razliku. On je baš perfekcionista, a imao je autoritet i znanje".

A na kraju, u Radu nisi ostavio bitan trag...

"Prošao sam mlađe selekcije Rada i potom krenuo na pozajmice. Došao sam i do prvog tima, ali sam bio drugi ili treći golman i branio jako malo, jer je konkurencija bila jaka. Išao sam prvo na pozajmicu u Paliluac i to je baš bio pakao. Živeo sam na Kanarevom brdu, naravno da nisam imao automobil i svaki dan sam išao autobusom u Krnjaču. Prvo na 48-icu do poslednje stanice, pa onda na 95-icu do Krnjače i onda peške dva kilometra. To je otprilike dva sata u jednom smeru što znači da ti trening oduzme skoro ceo dan. Dobra stvar je što mi je zubotehnička škola bila blizu "Pančevca". Ali sve se stizalo. I nije mi bio problem. Kasnije sam krenuo na fakultet na DIF-u i ni to mi nije bio problem. Tada sam igrao za Radovu filijalu Palić".

Kada je došao momenat za prvi tim?

"Mislim da sam imao 19 godina. Prvi golman je bio Baki Danilović, drugi Milan Borjan. Kasnije je došao Kljajić, a ja sam opet bio drugi golman. Shvatio sam da nešto moram da promenim jer imam 21 godinu i ne branim standardno. Malo ljudi zna da sam tada imao kraći mandat u Donjem Sremu. Ali nisam sebe tamo video u tom klubu kojem ne želim više ni ime da spomenem. Tada sam definitivno presekao i vratio se kući u Niš".

Da li si tada posumnjao u sebe i poželeo da odustaneš?

"Nisam. Bolje mi je bilo da za sličnu platu budem kući u Nišu nego negde drugo. To mi je bio potez karijere. Na 18 mečeva u Superligi nisam primio gol. Na prvih 15 sam primio samo četiri gola. Odbranio sam penal Zvezdi na Marakani, potom i penal u Milanovcu... Neverovatna sezona! Bio sam zvanično proglašen za najboljeg golmana lige i stigao je poziv selektora Slavoljuba Muslina. Za godinu dana sam prešao put od golmana koji nema klub do reprezentativca".

DANSKA, ŠPANIJA I "GREŠKA KARIJERE"...

Aleksandar Jovanović na golu Radničkog (Foto: Starsport))

Mogao si već tada obučeš dres Partizana...

"Javio se Ivica Iliev i zvao me u Partizan. Međutim, Radnički je dobio dobru ponudu od danskog Arhusa. Vidite, to je bilo "samo" 215.000 evra, ali za tadašnje prilike i Radnički, to je bukvalno bio spas. I ja sam dobio lepe uslove za sebe. Hteo sam da idem tamo. Lepo organizovana zemlja, a i fudbalski je dobar izbor".

Ipak, nije liga u kojoj su naši fudbaleri ostavili traga. Retki su išli u Dansku.

"Meni je jako žao što vi i ovdašnji ljudi imate takvu predstavu. Ja tu ligu jako cenim i zovem je "mini-bundesliga". Nadrealno dobra liga za mlade igrače. I sada je idealna za razvoj. Iako sam imao ponude Partizana i Genta, želeo sam tamo i potpisao na četiri godine. Imao sam sjajan period u Arhusu, dve i po godine bio najbolji golman lige i desio se transfer u špansku Primeru, u Uesku".

Greška ili...?

"Malo ljudi zna da sam tada imao i ponudu Valjadolida. U tri dana su mi na mejl stigle obe ponude. Odlučio sam se za Uesku jer mi je delovalo da me više žele. I tu sam napravio grešku. Ne kajem se, ali mislim da bi me u Valjadolidu malo više sačekali jer je veći i ozbiljniji klub. Ueska je ipak mali klub za te prilike i nije bila spremna za Primeru. Branio sam odmah i branio sam normalno. Nisam pravio kikseve, ali nisam ni direktno donosio bodove. To njima nije bilo dovoljno jer su se borili za opstanak i završio sam na klupi sve do poslednja dva kola. Tu sam branio jako dobro i dva puta bio u timu kola. A onda sam napravio najgoru odluku u karijeri..."

Kako?

"Ueska je htela da ostanem i branim Segundu. Ali u tom momentu sam i dalje reprezentativac i nisam želeo u drugu ligu. Jednostavno, nisam bio zadovoljan i hteo sam da idem dalje. Ali, to mi je greška karijere... Trebalo je da ostanem i branim tih 40 i kusur utakmica u Segundi jer su se oni ekspresno vratili u Primeru. Trebalo je da ostanem i da se još bolje adaptiram na Španiju. Već nakon šest meseci tamo sam bio drugi čovek. Učio sam jezik jer tamo niko ne priča engleski, a za golmana je komunikacija jako bitna. Ali, želeo sam nešto drugo i tada se desila ta priča sa Ankaragudžuom".

Šta konkretno?

"Otišao sam u Tursku, potpisao ugovor, ali u tom momentu su imali zabranu transfera. Kod njih je to normalna situacija. Često se dešava i rekli su mi da će sve rešiti za dva, tri dana. Rekao sam agentu da stavi klauzulu da sam igrač Ueske ako se ne reši do 25. avgusta. Tako je i bilo. Deset dana sam sedeo tamo, čekao i ništa se nije desilo. Vratio sam se u Uesku, ali oni su već doveli dvojicu golmana jer su računali da su me prodali. Više im nisam bio u planu i ostao je jedini izlaz da odem negde na pozajmicu".

Aleksandar Jovanović (©Starsport)

Javio se bivši klub Arhus.

"Oni su me hteli i meni je odgovaralo da se vratim. Branio sam desetak utakmica do zimske pauze i vratio se u Uesku gde me i dalje nisu videli. Poslednjeg dana prelaznog roka sam otišao na pozajmicu u Deportivo iz La Korunje. Veliki klub, institucija tamošnjeg fudbala, ali to je bilo iznuđeno rešenje samo da odem negde. Povredio sam lakat, bio van tima par meseci..."

Ipak, imao si privilegiju da budeš član jednog od kultnih španskih klubova koji nije moćan kao nekada, ali svi čekaju da se vrati.

"I danas kažem: Deportivo je INS-TI-TU-CI-JA! Ogroman klub. Imaju sve. Stadion, navijači, trening centar... I danas u trećoj ligi imaju po 20.000 ljudi na tribinama. U momentu kad dođeš u klub, sve ti se rešava u dan, dva kao u velikim klubovima: Stan, hrana, auto, računi, papiri... Baš dobro organizovan klub. Drago mi je da sam to osetio".

Koliko ti je zaista španski fudbal pomogao kao golmanu? Kakva je njihova škola?

"Drugačija skroz. Od pozicioniranja pa nadalje. Sve je reakcija, sve se radi brzo. Takvi su i treninzi na kojima imate razne rampe, mreže i opremu za poboljšanje reakcije. I postavka je jako bitna. Tamo nema toliko izlaženja napolje jer su u Španiji zaista svi golmani majstori u igri nogom. Svi znaju da igraju. Nema mnogo ulaženja u blok i šut, više se pozicioniraju na gol-liniji jer uvek se ide na cik-cak da ispadneš bez veze... Škola koja mi je mnogo značila i danas mi znači. Zahvalan sam Španiji jer sam iz nje otišao kao mnogo bolji golman nego što sam bio kad sam došao. Iako nisam puno branio".

Šta su te najviše naučili?

"Bolje pozicioniranje jer sam ranije više izlazio divlje u šut. U Španiji se više čeka. To je broj jedan. I naravno, igra nogom na kojoj se svakodnevno insistira. Sad u Partizanu ne gajimo taj stil igre, ali mi je mnogo pomogao za kasnije".

Kako si se odlučio za Kipar posle Španije?

"Potez karijere! Došla je ponuda Apolona posle loših godinu i po dana u kojima sam ukupno branio nekih 12 utakmica. To je za moje kriterijume bilo slabo i hteo sam negde da branim. Sumnjao sam, bio skeptičan jer je Kipar potcenjena liga od ljudi sa strane. Međutim, kvalitet je jako dobar jer su većina igrača stranci. Pogotovo prvih šest, sedam klubova koji imaju po 20 stranaca. Dobar broj njih je igrao u ligama petice. Slobodno mogu da kažem da je kvalitetnija liga od naše".

Jovanović u dresu Apolona protiv Dnjipra-1 u Ligi konfenrencije (Foto: Reuters)

Kada su te zvali, da li ste stvarno pravili plan za osvajanje titule?

"Zaista jeste bilo tako. Poslednjih sedam, osam godina su završavali sezone kao drugi ili treći. Uvek borba do finiša i nikad titula. Čak i mojoj prvoj sezoni je bilo tako. Stalno smo bili prvi ili drugi, ali je na kraju Omonija uzela titulu. Već su ljudi bili u fazonu da je nikad nećemo osvojiti. Ključni potez je bio dolazak nemačkog trenera Aleksandera Cornigera. On je doveo dobre igrače, lepo to ukomponovao i titula je stigla posle 16 godina čekanja. Cele sezone smo išli na borbu, voljni momenat, karakter... Dobijali smo uglavnom tesno sa 1:0 ili 2:1... Ušli smo u plej-of sa 10 bodova više od APOEL-a i tamo u prvih sedam kola vezali sedam remija! Apoel nam je prišao na dva boda i ljudi su opet počeli da pričaju kako smo prokockali još jednu šansu za titulu. Zbog tih priča smo morali da odemo u karantin pet dana van Limasola, pobedili smo APOEL kući dva kola pre kraja i konačno smo napravili taj korak. Krenulo je ludo slavlje..."

NAJVIŠE ŽALIM ZA MUNDIJALOM U RUSIJI

U međuvremenu si izgubio status reprezentativca. Da li se i dalje nadaš pozivu u tim Srbije?

"Teška priča. Iznerviram se kada treba da pričam o tome. Zbog mnogih stvari koje su se dešavale ranije. Ne želim da kažem nešto što može kasnije loše da se protumači. To je tema koja mi izaziva bol u stomaku kada god mi je neko pomene. Smatram sam da sam zaslužio veću šansu u prošlosti".  

Da li bi je dobio da je Muslin ostao?

"Sigurno. Ostaje žal što nisam uradio nešto više u dresu reprezentacije. Ali ne bih više da pričam na tu temu jer postoje stvari iz prošlosti na koje se ne bih vraćao. Mnogo se toga izdešavalo i jedna od stvari za kojima najviše žalim u karijeri je što nisam bio na Mundijalu u Rusiji. Prošao sam ceo kvalifikacioni ciklus, bio sam čak i na širem spisku, ali nisam otišao. Tada mi je baš bilo teško. Ali nemojte više o toj temi"

Šta ako nastaviš da braniš ovako? Nametaće se sve više kao tema...

"Nije na meni da pričam. Ako neki ljudi vide – a siguran sam da vide – tu sam na raspolaganju."

Složićemo se i da konkurencija među srpskim golmanima odavno nije bila ovako žestoka.

"Jeste. Konkurencija je jaka. Ti momci brane u jakim ligama i klubovima, želim im sve najbolje. Postoje neke stvari od ranije na koje se ne bih više vraćao. Znam da sam sigurno zaslužio veću šansu u reprezentaciji. Ne sada, nego ranije. Pogotovo u momentu kada sam bio u Španiji. Trebalo je da bude drugačije..."

Da li si bio bolji golman tada ili si sada?

"Sigurno sam bolji sada. Iskusniji i kompletniji. Najbolje godine za golmana su od 28. do 33. Zbog mentalnog sklopa i iskustva. Verujem da ispred sebe imam još šest, sedam ili osam dobrih sezona. Vodim računa o telu i realno je da branim do 37. ili 38. godine".

Mnogo toga u karijeri Aleksandra Jovanovića nije bilo ni realno, ni planirano. Ali izborio se i dokazao više puta. Morao je da ide okolo, nikada kroz najveće klubove i sada je u Partizanu dočekao da pokaže kakav je golman i mentalni sklop. Zato je letos prihvatio poziv koji mnogi ne bi. Da pokaže da opet može da bude najbolji golman u zemlji. Ako je mogao u Radničkom, zašto ne bi i u Partizanu. U prvom večitom derbiju je pokazao da je spreman za najveće ispite koje nosi srpski fudbal. Pola puta je prevalio, ostala je još polovina.