Joveljić se kandidovao za špica u Razgradu, Srbiji se ponovile greške sa Mundijala, ali je stekla naviku pobeđivanja

Lepo je ovih dana biti Srbin. Reče to Nikola Jokić posle osvajanja NBA lige, a u svetlu činjenice da je prethodno Novak Đoković podigao pehar Rolan Garosa. Onda su naciju obradovali i fudbaleri, iako su je tokom kontrolnog meča sa Jordanom prilično zabrinuli.

Ne može ovih 3:2 u Beču u isti rang kao podvizi košarkaškog i teniskog asa, ali u koloritu kakav su napravili naši ljudi u Austriji zaista je delovalo melodično i zadovoljavajuće čuti skandiranja „Srbija, Srbija, Srbija...“

Ista bi mogla da uslede već u utorak u Razgradu, ako savladamo Bugarsku, za šta imamo kvalitet. A imamo, čini se, i rešenje u povredama ophrvanom napadu, jer je Dejan Joveljić sa dva pogotka u završnici okrenuo meč i popravio raspoloženje pred mnogo bitniji duel nego što je ovaj sa Azijatima. U samo nekoliko minuta špic Los Anđeles Galaksija se predstavio kao egzekutor i pokazao da, možda, predstavlja budućnost za koju godinu, oslonac u špicu, jer ga gol – hoće.

Učinio je Joveljić da ostanemo vernim pobedama, stičemo naviku trijumfa i kad ne igramo uverljio. A nismo. Nema razloga da se pali alarm – ima osnova da se konstatuje: Srbija umalo nije pala na prvom junskom ispitu. Da li je potcenila rivala ili precenila sopstvene mogućnosti, tek dozvolila je da iz, činilo se, komotne pozicije u rezultatskom smislu strepi za ishod utakmice i na kraju je obrće na svoju stranu. Ono što se dešavalo na Mundijalu u Kataru trebalo da je bude za nauk, a ispostavilo se da neke lekcije sa Svetskog prvenstva nismo savladali i zato je delovalo da bi Jordan mogao da nam pokvari raspoloženje pred put u Bugarsku.

Jeste da ništa ne znači, jeste da je na terenu u većem delu prijateljskog odmeravanja snaga bio drugi tim, jeste Razgrad označen referentnom tačkom ovog leta, međutim, igrački gledano susretu sa selekcijom 49 mesta pozicioniranom iza Orlova može da brine. Zbog kvaliteta igre i činjenice da su nam se ponovili Kamerun i Švajcarska. Baš kao što smo u Dohi vodili i činilo se da imamo šanse za drugi krug, tako se na stadionu Austrije desio preokret nalik onima sa Mundijala, samo da bi se na kraju Dejan Joveljić postarao da slika bude značajno drugačija nego što je delovala deset minuta pre kraja.

Pre Joveljića nije zakazala publika. Domaćini izbrojaše 8.854 navijača i svakog trenutka, kad je naš državni tim gubio, iz grla je stizala podrška, reči ohrabrenja, pozitivne note. Tim pre je utisak o prvom meču Orlova nepovoljniji, jer su gledaoci zaslužili više. Pre dva hica snalažljivog Joveljića videli su prvenac Strahinje Erakovića u A selekciji, ogromne propuste odbrane i manjak rešenja u napadu. Istovremeno, ostali uvereni da će Dragan Stojković, koga su pozdravljali strastvenije nego reprezentativce, popraviti stvari do utorka kad je na programu daleko važniji meč.

U ovom je Srbija zaigrala kao nikad ranije. U sastavu kakav selektor, verovatno, ne praktikuje ni na treningu. Maltene sa drugopozivcima ili, u najmanju ruku, kombinovanim kadrom. Razumljivo, ako se imaju u vidu kadrovski problemi (Mitrović, Vlahović, Jović, Veljković i Terzić nisu tu zbog pobreda) i blizina susreta u Razgradu. Od nosilaca, onih za koje se može tvrditi da bi imali mesto u prvih 11 da je danas na programu duel sa Bugarima, pojavio se samo Filip Kostić i baš se osetilo da ekipi nedostaje „težina“ na svakom delu terena. Jeste brzo stekla prednost, zahvaljujući prekidu u režiji tek promovisanog kapitena, snalažljivosti Uroša Račića i prisebnosti Strahinje Erakovića, ali je pokazala defanzivne i slabosti u organizaciji igre. Tačno se videlo da nam nedostaju od početka, pre svih Dušan Tadić, sa njim i Sergej Milinković Savić, da malo povežu linije, tima, opterete rivala i nametnu mu se.

U njihovom odsustvu, a usled čijenice da smo među startetima u sredini imali mahom fudbalere sličnih karakteristika (Marko Grujić i Uroš Račić kao defanzivni vezni, dok je Lazar Samardžić iako suštinski tu poziciju pokriva u Udinezeu prekomandovan na Tadićevo mesto), veliki teret pao je na pleća bočnih igrača. Uglavnom Filip Kostić levom stranom – nekoliko puta čak praćen ovacijama publike – Darko Lazović desnom pokušavali su i tek s vremena na vreme ulazili u kazneni prostor Azijata, međutim, bez „senatora“ u selekciji ide malo teže, pa je tek jedna upotrebljiva lopta za 45 minuta stigla do Đorđa Jovanovića, a špic Orlova u tek drugom susretu za državni tim pucao pored gola Abilaile.

Delovalo je da nam u vezi nedostaje brži protok lopte, mirniji pas, neka racionalnija odluka, kao onda kad je Filip Đuričić u kontri izabrao Jovanovića, a imao Lazara Samardžića na utrčavanju. Baš Samardžić nije uspeo da se snađe u novoj ulozi, nešto ofanzivnijoj nego u klubu. Dešavalo mu se da ostane u međuprostoru, kao da je mu ta nova uloga ofanzivca nije do kraja prijala, ali bi ga trebalo razumeti, ipak mu je ovo tek drugi meč za reprezentaciju. A i 21 mu je godina. Da Srbiji nedostaje kreacije videlo se i na osnovu Piksijevih gestikulacija. Nekoliko puta se selektor okrenuo prema saradnicima i rezervistima, kao da je želeo da im sugeriše „Kako je samo ne gurnu napred“, jer je, čini se, bilo i njemu jasno da taj završni pas muči naš tim.

A mučio ga je i - Jordan. Možda ne toliko kolektivno, aloi zato individualno i te kako. U prvom delu se istakao Jazan Al Naimat, uglavnom soloprodorima, trkom, svaki čas remetio naše linije tima, čak ušao u tri šanse, koristeći nemostrenost odbrane i izbio nekoliko puta sam pred Predraga Rajkovića. Donekle za to ima opravdanja, jer prvi put su zajedno počeli Mašović, Eraković i Babić, tačno se moglo primetiti da im nedostaje komunikacije, te je špic Jordana to vešto valorizovao ulaskom u prilike. Nije ih koristio. Mahom zbog sebičnosti, jednom i usled pravovremene korekcije Mašovića. Probao je jednom i ofanzivni vezni Musa Suleiman, bilo još nekoliko, na prvi pogled ne opasnih, ali šuteva koji unose pometnju. Na kraju prvog dela odnos u odarcima je bio 9:4 za Jordan.

Zabrinjavajuće? Nego šta! Ono što Jordan nije uspeo u prvom jeste u drugom. Podesio je nišanske sprave, a i zakon velikih brojeva kaže da je morao neki put, iz toliko broja šansi da ubaci loptu u mrežu. Učinio je to najpre Mahmud Marde, skočivši pored Erakovića na centaršut Ehsana Hadada, mada je mogao i Lazović bolje da isprati napadača... Potom je Al Neimat poslao upozorenje (nadmudrio Mašovića, loše završio akciju), da bi se zatim oslobodio stega sebičnosti i posle sjajnog trka loptu za Musu Suleimana, a ovaj pogodio za 2:1.

Prethodno su ušli Mladenović, Tadić, Joveljić, nešto kasenije im se pridružio i Sergej Milinković Savić i moralo je da se desi da se dvojica istaknutih vezista pojave u igri, ubrzaju akcije koliko-toliko, da bi Srbija nešto uradila. Nagoveštaj da bi mogla da izbegne poraz predstavljala je lopta Sergeja za Joveljića, kad špic Galaksija nije uspeo, da bi nešto kasnije posle prekida Tadića, as Lacija glavom premacio za Joveljića, a ovaj se pogocima kandidovao za ulogu startera u utorak veče.

Tad će, valjda, igra celog tima biti uverljivija...

SRBIJA – JORDAN 3:2 (1:0)

/Eraković 7, Joveljić 83, 89 - Mardi 53, Sulejman 67/

Stadion: Đenerali Arena u Beču

Gledalaca: 8.854.

Sudija: Stefan Ebner (Austrija)

SRBIJA (3-4-2-1): Rajković – Eraković, Mašović, Babić – Lazović (od 74. Živković), Grujić, Račić (od 63. S. Milinković-Savić), Kostić (od 46. Mladenović) – Samardžić (od 46. Tadić), Đuričić (od 63. Ilić) – Jovanović (od 46. Joveljić).

JORDAN (3-4-3): Abulala – Nasib, Arab, Abuhašiš – Hadad, Sadeh (od 68. Al Rašdan), Al-Ravabde, Marde (od 81. Mamduni) – Sulejman, Olvan, Al-Najmat (od 68. Al Daradreh).